Bolonja je po mnogo čemu interesantan grad. Njegova specifičnost ogleda se i u tome da građane posmatra kao “izvor energije, talenta, resursa, sposobnosti i ideja”, kaže za H-alter Roberto Diolaiti, šef Kancelarije za životnu sredinu i energiju u upravi ovog grada. U nastavku prenosimo integralni tekst o ovoj inicijativi.
Naime, u Bolonji građani aktivno doprinose dobrobiti celog grada. „Grad saradnje je evolucija ideje pametnog grada. Sa građanima, udruženjima ili zadrugama sklapamo sporazume o saradnji na područjima urbanih zajedničkih dobara, a to su zasad javni prostori, zelene površine ili napuštene zgrade“, nabraja Diolaiti.
Tako tamo grupa susjeda ili čak samo jedan čovek mogu da se prijave za održavanje neke zelene površine u svom susedstvu. Oni sa gradom sklapaju ugovor koji se realizuje u nekoliko meseci.
„Ako je reč o zelenoj površini, građani ili udruženja će kositi travu, održavati čistoću, brinuti se za događaje u nekom parkiću u svom susedstvu i to uglavnom funkcioniše izvrsno, dosad nismo imali nikakvih većih problema“, ističe Diolaiti.
Takvih sporazuma sa građanima je do sada sklopljeno 63 u gradu koji broji 385 hiljada stanovnika, a sklapaju se na osnovu dokumenta koji je Grad usvojio, Pravilnika o saradnji između građana i Grada na brizi i obnovi urbanih zajedničkih dobara. Osim što građani dobijaju priliku da učestvuju u kreiranju svojih javnih prostora i prilagođavaju iste svojim potrebama, Grad zapravo štedi novac. Održavanje 1.444.740 m² površine koliko ti ugovori pokrivaju Grad godišnje košta 260 hiljada evra što je znatno jeftinije nego da ga održava privatna kompanija. Bolonja naime nema svoju verziju gradskog preduzeća koje održava zelenilo već održavanje dodeljuju na konkursu privatnim firmama. No, dok ih godišnje održavanje metra kvadratnog zelene površine košta 0,50 evra, površine koje održavaju građani znatno su za Grad jeftinije.
„Građanskim inicijativama plaćamo od 0,13 do 0,26 evra, u zavisnosti od toga koje usluge preuzimaju. Taj novac se koristi za nabavku sredstava za rad, možda radnih odela, goriva za kosilice, vreća za smeće, boja za klupe i slično. Naravno, neke poslove oni ne mogu preuzeti, na primer monitoring koje je stablo opasno ili bolesno, to i dalje obavlja stručna služba“, kaže Diolaiti.
Na severnoj periferiji Bolonje park Dei Đardini održava vrlo uspešno grupa građana okupljenih u udruženje Ka bura. Srce parka koji je smešten na nekadašnjem odmaralištu čini veštačko jezero, zapravo jama koja je ostala od iskopavanja gline, a koja se vremenom napunila vodom. Reč je bila o jednom vrlo zapuštenom području napuštenom od ’50-ih godina kada je prestalo vađenje gline. ’85. godine je gradska vlast područje donekle uredila, da bi upravljanje početkom ’90-ih prešlo na udruženje građana koje okuplje 140 članova, no konkretnim radom u parku bavi se njih 20-ak.
„Park čistimo dnevno, a sve radimo volonterski. Kroz godine doprineli smo puno ovom području. Danas ovde živi 30 životinjskih vrsta, ptice, ribe i kornjače, za koje se takođe brinemo na razne načine. Na primer, kada patke izlegnu jaja, pokupimo ih, stavimo u inkubator i kasnije odgajamo patkice koje tek kada dovoljno izrastu vratimo majci. Kornjače mesožderke koje žive u jezeru inače bi ih pojele“, opisuje Stefano Barati iz Ka Bure dokle seže njihova briga, a dodir volonterske ruke kakav sigurno ne može pružiti uniformisana kompanija vidi se na ostrvcetu usred jezera sa brojnim kućicama za ptice i po ručno izrađenim kućicama povešanim po drveću parka. Volonteri osim brige za životinje, kose travu, skupljaju lišće, prazne kante za smeće, održavaju sprave na dečjim igralištima i klupe, kao i staze u parku.
Na drugom kraju grada još jedan komadić gradske zelene površine koji je godinama bio tek zapušteni gustiš, danas je lep i originalan javni prostor.
„Nazvali smo ga Voćni park jer su ovde već postojala stabla smokava koje smo nakon preuređenja ostavili“, objašnjava Diolaiti.
Zanimljivost ovog parka je u tome što su ga u potpunosti preuredili mladi ljudi od 18 do 25 godina koji su se našli u teškim životnim situacijama, bilo da su izbeglice, mladi sa teškom porodičnom situacijom, mladi koji imaju problema u ponašanju i slično. Njihova imena su zapisana na zidu u parku.
„Oni se kroz ovaj projekt uče stvarima koje možda nisu nikad imali prilike da nauče, kako da budu tačni, odgovorni prema poslu, kako da rade u kolektivu. Takođe, oni direktno vide da je rezultat njihovog rada od koristi celoj zajednici pa dobijaju i društveno priznanje koje možda prvi put u životu osete“, kaže Erika Lučiani iz udruženja Tera Verde, koja je sprovela ovaj i brojne druge projekte regeneracije zapuštenih gradskih područja kroz rad sa mladima.
Ovde su, na primer, mladi izradili pistu za igranje klikera, klupe su ukrasili šarenim mozaicima, kao i stolove i stolice. Osim spomenutih smokava, ovde danas rastu i druga stabla koja daju plodove: lešnik, šipak, šljive, breskve.
„Jedan ovakav projekt sprovodimo svake godine s drugom grupom mladih. U ovom slučaju došli smo Gradu sa gotovim projektom, imali smo i arhitektu koji je sve pripremio, i Grad je prihvatio našu ideju. No, sarađujemo i sa raznim kompanijama u gradu koje doniraju materijale i slično. Te firme se obavezuju da će uzeti nekoga od naših štićenika na neplaćenu praksu od mesec dana. Jako smo ponosni da značajan deo njih ostaje da radi u tim kompanijama, zaposlimo od 30 do 50% učesnika ovog projekta godišnje, što je ogroman uspeh“, ističe Lučiani.
Još jedan jestivi građanski projekat sprovodi se u jednom od najvećih gradskih parkova koji podseća na zagrbački Maksimir, u parku Margerita na obodu starog dela grada. Deo prostora zauzima i komunalni vrt koji održava udruženje Kilovat.
„Ovo je područje sa staklenicima koji su 15 godina bili napušteni. Grad je raspisao konkurs i naše udruženje je dobilo prostor. Ovde držimo restoran, igraonice za decu, coworking prostor, ali i ovaj vrt koji se održava isključivo volonterskim radom“, kaže Enriko Konstanca, koordinator volontera.
U vrtu uzgajaju brojne stare sorte, posebno kupusnjača poput crvenog toskanskog kelja, začinsko bilje, salate i drugo povrće koje potom koriste u restoranu.
„U udruženju je oko stotinjak ljudi, ali nas se obično okupi 20 do 30 svaki put kad nešto radimo. Svatko dođe kada može, najčešće vikendom, ali vrt je stalno otvoren svim građanima. Održavamo ovde i druge programe kao što je škola vrtlarenja“, opisuje Konstanca.
Na periferiji grada nalazi se dugačko područje uz reku Reno, Lungoreno, koje takođe održavaju brojne inicijative. Građani ovde kose travu, održavaju čistoću i slično.
Uz reku se nalazi i kuća udruženja roditelja dece koja boluju od dijabetesa. Oni održavaju zelenu površinu veličine 400 m² koju su raskrčili od smeća i šikare. Tu je teren za odbojku na pesku, a planiraju da urede i druge sadržaje za decu. Iako se u kući i na okolnom području primarno održavaju programi za decu sa dijabetesom, i kuća i park otvoreni su celoj lokalnoj zajednici.
Iako su i u Bolonji i ranije građani samoinicijativno učestvovali u uređenju životne sredine i sličnim inicijativama, u gradskoj upravi vide prednosti toga što se zna ko je tačno kada i za šta odgovoran. Kako ističe Stefano Di Peta iz Kancelarije za promociju aktivnog građanstva, ovakvo uključivanje građana nema za rezultat samo održavanu površinu već ima i šire društvene koristi.
„Građani tako doprinose i društvenoj kontroli područja. Oni nisu više pasivni promatrači već počinju da paze i na to šta na javnoj površini rade drugi ljudi. Danas veliki broj ljudi aktivno učestvuje u boljitku grada. Bolonja je po tome pionir u Italiji“, zaključuje Di Peta ovu lepu italijansku priču.
Bolonjska priča je, međutim, samo deo šireg pokreta za zajednička dobra, koji se intenzivno počeo razvijati u Italiji kroz mobilizaciju protiv najavljene privatizacije vodosnabdevanja. Iz široke građanske inicijative, nakon uspelog referenduma i zahteva za tretiranjem vode kao zajedničkim dobrom, u Italiji su izrasle brojne druge inicijative na raznim područjima, od prirodnih dobara do kulture.
Više o ovome možete pročitati na H-alteru.