Krajem prošle nedelje, režim turskog predsednika Redžepa Tadžipa Erdogana započeo je opsežnu akciju hapšenja članova i zvaničnika opozicione Narodne demokratske stranke (HDP). Nekoliko desetina novih hapšenja nastavlja se na već ranije započet proces sistemske eliminacije iz političkog života svih onih koji glasno kritikuju predsednika i njegove diktatorske ambicije. Do sad su ovim procesom zahvaćeni svi parlamentarni predstavnici HDP-a, ali i velika većina njihovih lokalnih zvaničnika, gradonačelnika itd… Ne postoje takođe nikakve indicije da bi se ovaj udar mogao skoro zaustaviti. Naprotiv, režim otvoreno najavljuje njegovo zaoštravanje, jasno potvrđujući pretpostavku da se zapravo radi o pokušaju potpunog uništenja opozicije.
Velika većina optuženih osumnjičena je za “učestvovanje u aktivnostima zabranjenih organizacija” koje uključuju učestvovanje na tribinama, pisanje članaka u novinama ili – pojavljivanje na sahranama. Radi se uglavnom o aktivnostima koje su sastavni deo rada svakog političara, a koje je režim arbitrarno odredio kao zabranjene i to nekoliko godina nakon što je kazneno delo učestvovanja u javnom životu počinjeno. Potpuno uništavanje stranke koja je na izborima prošle godine dobila šest miliona glasova događa se paralelno sa kriminalizacijom Cumhuriyeta, možda i poslednjeg velikog medija eksplicitno kritičnog prema vlasti u zemlji i to nakon što je poslednjih nekoliko godina policija direktno preuzela niz televizijskih i medijskih kuća u oružanim racijama.
Uz to, Erdogan je nedavno po svemu sudeći uspeo sumnjivim upravnim odlukama svojih podređenih da preuzme kontrolu nad još jednom od svega četiri parlamentarne stranke u Turskoj. Stranka nacionalističkog pokreta (MHP) je tako mimo volje svojih članova postala tek prilepak vladajuće Stranke pravde i razvoja (AKP) uprkos tome što je ranije činila važnu stranku desne opozicije. Nakon vojske, medija, pravosuđa i parlamenta, Erdogan je tako sada na korak do toga da sasvim preuzme kontrolu nad svakim segmentom turskog političkog života. No slično se za Erdogana govorilo i 2013. godine, svega nekoliko nedelja pre nego što je gotovo desetina stanovništva Turske učestvovala u protestima protiv vlade koji su započeli oko parka Gezi.
Na kraju krajeva, politička represija nije ni po čemu novi element u turskom društvu, a do sada ni jedan masakr i ni jedan puč nije uspeo trajno da uguši demokratsku i socijalističku opoziciju. U HDP-u jasno najavljuju da to neće uspeti ni poslednji potezi režima.
Izvor: Bilten