Dugoočekivani parlamentarni izbori u Makedoniji nisu ponudili rešenje kojem su se nadali ključni akteri. Rezultat je po svemu sudeći prilično izjednačen, a nova vlada neizvesna. Uprkos dramatičnim događajima proteklih godina, zemlja i dalje ostaje u svojevrsnoj pat-poziciji, koja svoje uzroke ima u društvenom i političkom razvoju proteklih decenija.
Vladajuća Demokratska partija za makedonsko nacionalno jedinstvo (VMRO-DPMNE) tesno je pobedila na izborima. Prema službenoj objavi Državne izborne komisije, vladajući su osvojili 51 mesto u Sobranju, dok su glavni rivali iz Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM) osvojili svega dva mesta – odnosno 16.240 glasova – manje. DPMNE je izgubio čak 10 mesta u odnosu na prošle izbore održane 2014. godine i njegovoj desetogodišnjoj čvrstoj vladavini obeleženoj zloupotrebama konačno je zadat snažan, iako ne i smrtni udarac, kakvom se nadala opozicija.
SDSM je prvi proglasio pobedu i počeo da slavi već u deset uveče. Ponesen euforijom zbog visoke izlaznosti (za koju se očekivalo da će biti u korist socijaldemokrata), povoljnim rezultatima prvih prebrojanih glasačkih mesta i nestrpljivošću da nakon deset godina konačno proglasi pobedu nad premijerom Nikolom Gruevskim, šef opozicije Zoran Zaev prerano se obradovao. Iako opozicija i dalje insistira kako je na izborima pokradena (trideset hiljada njihovih glasova navodno je proglašeno nevažećima), sva pažnja već je usmerena na moguće koalicijske kalkulacije, odnosno odbrojavanje do 61 zastupnika potrebnog da se formira većina. Presudne glasove drže etničke albanske stranke. Od njihovih dvadeset zastupnika, deset čine predstavnici Demokratske unije za integraciju (BDI), dosadašnjeg koalicionog partnera Gruevskog, pet nova stranka Besa, tri Savez za Albance, a Demokratska stranka Albanaca dva.
SDSM i DPMNE sada vode grčevitu borbu oko toga ko ima legitimitet da okuplja koaliciju i formira vladu. Dok Zaev ponavlja kako “ne smemo dozvoliti režimu da ponovno vlada”, DPMNE odgovara kako će “453 hiljade građana biti gnevno ako im se oduzme pobeda”. Ove kategoričke tvrdnje služe jačanju pozicija uoči pregovora. Ako se poslužimo iskustvom događaja tokom poslednje dve godine, kada su veliki protesti i kontraprotesti pomogli utvrđivanju pozicija dve strane (što je rezultiralo “dogovorom iz Pržina” koji je nametnula Evropska unija), mogli bismo zaključiti kako će tesan rezultat obe stranke koristiti kao izgovor da se ne povuku, što bi pak moglo rezultirati širokom zajedničkom vladom. To bi međutim bilo tek privremeno rešenje koje bi verovatno izazvalo nove izbore istovremeno sa lokalnima koji se održavaju u martu sledeće godine.
Razrađeni mehanizmi kontrole
Prema drugom scenariju, DPMNE bi mogao formirati vladu uz potporu svog dosadašnjeg partnera BDI-a. Već sada se međutim sedam od deset njihovih zastupnika izjasnilo protiv nastavka koalicije. Njihova dosadašnja saradnja sa Gruevskim, obeležena skandalom sa prisluškivanjem, koštala ih je gotovo polovine mandata (2014. su ih imali 19) jer su se njihovi birači okrenuli drugim albanskim strankama, ali i SDSM-u, koji je uspeo da pređe etničke granice i da pridobije veliki broj ranijih pristalica BDI-a. Kako bi privukao najveću albansku stranku, DPMNE bi morao da da ponudu koja se ne odbija, što bi pak zahtevalo da potpuno pogazi svoja izborna obećanja. To se pre svega odnosi na federalizaciju i dvojezičnost zemlje. Naime, DPMNE je tokom kampanje koristio populističku i šovinističku retoriku kako bi mobilisao birače potencirajući strah od Albanaca i njihovih zahteva, skrenuo pažnju sa svojih afera i na kraju denuncirao Zaeva kao izdajicu koji je spreman popustiti Albancima za glasove. Koalicija bi značila da pristaju na deo zahteva BDI-a, što bi ovi pak mogli iskoristiti kako bi oživeli svoju posrnulu stranku i “nagradili” svoje birače.
Ovaj scenario možda je i najgori, jer bi vodio nekom tipu konsolidacije vlasti u stilu Erdoğana, eliminaciji protivnika i daljem jačanju otvoreno autoritarne vladavine, čime bi se sasvim poništilo sve što je izboreno u protekle dve godine mukotrpnog protestovanja, poput specijalnog tužilaštva koje istražuje zloupotrebe moći. Treba u tom smislu primetiti kako su ministri spoljnih poslova Mađarske i Austrije bili govornici na skupovima DPMNE-a i dali otvorenu podršku stranci u zamenu za njenu saradnju u ksenofobnom “osiguravanju” granica i autoritarnom rešavanju “izbegličke krize”. Kako stranke desnice progresivno idu prema ekstremnoj desnici i u tome sebi međusobno daju potporu, ovakav razvoj događaja ne treba olako otpisati.
Prema trećem scenariju moguć je dogovor SDSM-a s BDI-jem ili nekom kombinacijom preostalih albanskih stranaka. Time bi se omogućio nastavak rada specijalnog tužilaštva i ponovna uspostava pravne države. No DPMNE će sasvim sigurno koristiti svoju tesnu pobedu kako bi svim silama izbegao ovu koaliciju. Njihov “legitimitet” pobednika međutim vredi samo ako pristanemo na njihovu igru da demokratiju sasvim izjednačimo s izborima, kakvi god oni bili. Ovakav kratkovidni pogled ne uzima u obzir preduslove pobede vladajuće stranke, odnosno razne ilegalne i druge mehanizme koje je uspostavila kako bi osigurala održanje svoje vlasti. Afera s prisluškivanjem nekoliko desetina ljudi između ostalog je otkrila kako je DPMNE javna sredstva usmeravao svojim članovima i time jačao svoju poziciju kod birača. Bizaran je podatak kako je reč o jednoj od najbogatijih evropskih stranaka koja raspolaže sa šezdeset milijuna evra, dok istovremeno Makedonija spada među najsiromašnije zemlje Evrope. Pristup zaposlenju, penzijama, subvencijama u poljoprivredi i osnovnim socijalnim servisima postao je direktno vezan za članstvo u stranci, a državni budžet je korišćen kako bi se finansirala rastuća birokratija uglavnom sastavljena od odanih stranačkih kadrova.
Razbijanje neoliberalne hegemonije
Pretvaranje građana u jednodnevne konzumente demokratije dodatno je ojačano propagandnom mašinerijom uspostavljenom gotovo potpunom kontrolom medija i vrlo razrađenom PR kampanjom. Činjenica da je DPMNE izgubio deset mesta u parlamentu sugeriše kako je klijentelistička mreža znatno oslabljena. To je rezultat borbi proteklih godina koje, međutim, očito nisu izborile trajne pobede. Deo krivice za situaciju svakako snosi i SDSM, stranka koja je socijaldemokratska samo po imenu. Na ovim izborima koncentrisala se samo na negativnu kampanju, odnosno svoje obećanje da će osloboditi zemlju od čvrstog stiska Gruevskog. Reč je o stranci koja je tokom 1990-ih bila ključni sprovodilac neoliberalnih reformi i privatizacija, a iako su u poslednje vreme nastojali da se pozivaju na socijalnu pravdu i radnička prava, njihov program se još uvek svodi na mantru o članstvu u Evropskoj uniji i NATO-u, bez razrade mehanizama kojima će pravednije društvo biti postignuto pomoću ovih integracija.
Razrešenje krize zahtevalo bi dakle program koji se ne bi svodio samo na rušenje Gruevskog, već bi ponudio i rešenje za probleme koji su stvorili uslove za konsolidaciju vlasti DPMNE-a. SDSM bi lako mogao postati kopija svojih suparnika koja bi klijentelističke mreže samo usmerila sopstvenim biračima. Umesto toga, nužno je suočavanje sa mehanizmima kojima neoliberalizam povezuje profit i politiku i onemogućuje uspostavu smislene demokratije. Na ovim izborima učestvovala je i stranka koja je ove probleme prepoznala. S dvanaest hiljada osvojenih glasova (1,02%), novoosnovana stranka Levica nije uspela da pošalje zastupnika u Sobranje, ali je prešla prag koji joj donosi javno finansiranje političkih delatnosti. To nije nevažno jer se time jača osnova za razvoj političke kritike ne samo vlasti Gruevskog, već i šire neoliberalne hegemonije koja je doprinela osiromašenju stanovništva i jačanju njegove zavisnosti od vlasti. Ostaje da vidimo kako će se levica snaći u političkim turbulencijama koje predstoje i kako će svoju kritiku pretvoriti u društvenu akciju.
S engleskog preveo Nikola Vukobratović
Izvor: Bilten