Osim populističke prirode dvojice lidera, ostaje nejasno na čemu, konkretno, Tajip Erdogan zasniva svoj optimizam u pogledu predsedničkog mandata Donalda Trampa. Imajući u vidu koliko su strateški interesi SAD i Turske ne samo različiti, već i protivurečni u regionu Bliskog Istoka, trenutna razmena lepih reči i velikih očekivanja, lako bi mogla da utihne nakon što novi američki predsednik sa kurtoaznih gestova pređe na konkretna dela.
Kada su u prestižnoj četvrti Istanbula, pre šest godina svečano otvorene „Tramp kule“, teško da je bilo kome moglo da padne na pamet da će se prezime ispisano na vrhu dve četrdesetospratnice uskoro odnositi na izabranog predsednika SAD. Danas su ove zgrade mali deo političke vrteške između Donalda Trampa i Tajipa Erdogana, u kojoj je jedina konstanta populistička priroda dva lidera, dok se stavovi u međusobnim odnosima neprestano menjaju, a ozbiljni izazovi tek nailaze.
Trenutno razumevanje između dvojice lidera, naime, nema drugu tradiciju. Najbliži saradnici i savetnici novoizabranog predsednika SAD su mnogo pre izborne pobede umeli da u roku od nekoliko meseci daju kontradiktorne i čak dijametralno suprotne izjave u pogledu situacije u Turskoj i njenog značaja na spoljnom planu. Šta više, Erdogan je direktno prozivan zbog islamističke politike i veza sa Muslimasnkom braćom, u čemu je prednjačio Majkl Flin, budući savetnik za nacionalnu bezbednost. Reagujući na optužbe, kao i na Trampove negativne izjave o muslimanima tokom predizborne kampanje, Erdogan nije propustio da upravo „Tramp kule“ izdvoji kao primer loše prakse da se velikim poslovnim i rezidencijalnim objektima širom Turske daju strana imena.
Ali nakon proglašenja Trampove pobede na američkim izborima, Erdogan nije krio zadovoljstvo i optimizam zbog takvog ishoda, a u aktuelnim izjavama budućih članova Trampove administracije Turska se kotira visoko. Isti onaj Majkl Flin, potpisao je autorski tekst u kojem Tursku čak naziva „ključnim saveznikom kome je potrebna naša pomoć“. Pitanje je, međutim, da li će tako ostati nakon što se u dnevnu politiku vrate evidentna razmimoilaženja dve zemlje po mnogim ključnim pitanjima.
Savezništvo bez podrške
Podrška koju je Tajip Erdogan dobio od vojnog krila nove američke administracije lako se može pokazati nedovoljnom da nadonkadi izostanak političke podrške koji je gotovo izvestan u budućim dešavanjima na Bliskom Istoku. Već sada postoji otvoren problem po pitanju turskog vojnog angažovanja u Siriji, za koje je Erdogan dobio veću podršku od Rusije nego od SAD, koje na terenu pokušavaju da sarađuju sa kurdskim vojnim formacijama u borbi protiv Islamske države. Kurdske formacije, međutim, imaju svoju sopstvenu agendu koja obuhvata zaokruživanje teritorije na severu Sirije, uz granicu sa Turskom.
Osujećivanje ovog plana je za Tursku apsolutni prioritet sa kojim su usklađeni i ciljevi vojnih operacija turske vojske na severu Sirije. SAD smatraju da Turska na ovaj način odmaže njihovoj saradnji sa Kurdima, a tu saradnju su turski zvaničnici u proteklim mesecima kritikovali do te mere, da je američkoj strani čak bilo poručeno da „izabere svog saveznika u regionu“. U Ankari se možda nadaju da će Trampova administracija obustaviti vojnu saradnju sa sirijskim Kurdima, ali to za sada ne deluje verovatno, budući da je sam Tramp postavio borbu protiv Islamske države kao prvi prioritet SAD na Bliskom Istoku. Činjenica da američko negodovanje zbog turskih vojnih operacija protiv sirijskih Kurda dolazi iz Pentagona a ne iz Bele kuće, takođe ne ide na ruku Turskoj.
Situacija je podjednako složena i u Iraku gde Turska, kao i u Siriji, sprovodi vojno angažovanje za koje nema ni podršku ni dozvolu centralne vlade. Želja Turske da učestvuje u oslobađanju Mosula od Islamske države, evoluirala je u teritorijalne pretenzije i dovela do razmene nimalo diplomatskih poruka između Ankare i Bagdada. Vojne strukture u SAD ni u ovom slučaju nisu bile oduševljene turskom strategijom i namerama, i svi su izgledi da će tenzije na severu Iraka ostati i nakon što Islamska država bude poražena i isterana odatle.
Utešna nagrada za „jastrebove“
Zatim na red dolazi Iran koji je možda i najveća „žrtva“ Trampove izborne pobede do sada. Novi predsednik SAD možda nema realnih mogućnosti da poništi međunarodni nuklearni sporazum sa Iranom, ali zato ima gotovo neograničene mogućnosti da umesto otopljavanja odnosa radi na njihovom ozbiljnom pogoršavanju. U tome će mu pomagati dva „prirodna“ saveznika koji na svaki način žele da zaustave iransko narušavanje trenutnog odnosa snaga na Bliskom Istoku.
Prvi saveznik je Izrael, kome se Tramp praktično već zakleo na blanko podršku, a drugi Saudijska Arabija, kojoj će biti preko potrebna neka vrsta „kompenzacije“ za gotovo siguran neuspeh koji će pretrpeti u Siriji, a možda i u Jemenu. Koliko je situacija ozbiljna govori i podatak da je Džon Bolton, jedan od najozbiljnijih kandidata za Trampovog državnog sekretara (šefa diplomatije), prošlog meseca izjavio kako je obaranje režima jedina dugoročna opcija kada je Iran u pitanju.
Ukoliko Tramp bude zasnovao svoju administraciju na „jastrebovima“ – a vrlo je verovatno da hoće – Iran će se naći u veoma nezgodnoj poziciji. Američkim državnim i paradržavnim strukturama ne manjka raspoloženja za konflikte i Tramp gotovo da neće imati šanse da ih istovremeno obuzda spram Rusije i Irana. Ako pretpostavimo da će im se suprotstaviti po pitanju Rusije i nekako uspeti da nametne svoj stav da bi sa Vladimirom Putinom trebalo sarađivati, onda će verovatno Iran morati da plati cenu i posluži kao „utešna nagrada“ jastrebovima.
Ovakav scenario svakako ne bi naišao na pozitivne reakcije u Turskoj, koja vidi Iran kao jednog od najvećih poslovnih partnera u bliskoj budućnosti – za šta je preduslov kakav-takav mir u regionu. Iran, indirektno, već sada predstavlja mali kamen spoticanja između Turske i SAD, budući da američko pravosuđe trenutno procesuira kontraverznog iranskog milijardera Rezu Zaraba, čije sumnjivo bogatstvo vodi ka turskom establišmentu i za čije oslobađanje od optužbi turska vlada intenzivno lobira. Da stvar bude još bizarnija, Zarab je vlasnik jednog od ekskluzivnih apartmana u „Tramp kulama“ u Istanbulu.
Glavobolje u najavi
Matricu budućih odnosa Turske i SAD dodatno komplikuje najava da će Donald Tramp američkom kongresu podneti na odobrenje zakon koji proglašava Muslimansko bratstvo za terorističku organizaciju. Ovakav potez bi turske vlasti veoma teško progutale, budući da je vladajuća partija Tajipa Erdogana praktično deo Muslimanskog bratstva, preko kojeg turski predsednik gradi svoj lični brend globalnog islamskog lidera. Bratstvo je već označeno kao teroristička organizacija u nekoliko arapskih zemalja, kao i u Rusiji.
Interesantno je da su republikanski senatori dostavili Baraku Obami ovaj akt početkom godine, ali je on odlučio da se njime ne bavi u poslednjoj godini mandata. Štaviše, Obama je pre dve godine u Beloj kući primio visoku delegaciju Muslimanskog bratstva, a bliske veze sa njima održava i Huma Abedin, jedna od ključnih osoba u izbornoj kampanji Hilari Klinton i koju je, nimalo slučajno, Trampov ključni čovek Majkl Flin žestoko napadao po ovom pitanju. Gledano iz perspektive Muslimanskog bratstva, aktuelna turska vlada bi se mnogo bolje razumela sa Hilari Klinton, nego sa Donaldom Trampom.
Ostaje nejasno na čemu konkrentno, osim na sličnostima u harizmi i karakteru, Tajip Erdogan zasniva svoj optimizam u pogledu predsedničkog mandata Donalda Trampa. Sa izuzetkom naknadne pameti koja je stigla od Trampovih ključnih ljudi, i jednog lovačkog vikenda koji je njegov sin proveo u Antaliji, svi najavljeni potezi buduće administracije SAD deluju kao glavobolje u najavi za turskog predsednika. Trenutna razmena lepih reči i velikih očekivanja lako bi mogla da utihne nakon što novi predsednik SAD sa kurtoaznih gestova pređe na konkretna dela.
Milan Kokorić
decembar/januar 2016/17, broj 132/133