Posle novogodišnjih praznika na strana tržišta putuje sušeni paradajz kojeg je „vojovođanski Italijan“, Vilijam Šiardis, proizveo u Srbiji. Preduzimljivi preduzetnik stigao je do ove ideje, neuobičajene za naše podneblje i kulinarsku tradiciju, na način koji je za nas, takođe, najčešće neuobičajen. Poslujući u drvnoj industriji, uporedo se okušavao i u drugim poslovnim poduhvatima, sve dok nije shvatio da bi proizvodnja sušenog paradajza u Srbiji bila novost koja se odlično može unovčiti na stranom tržištu.
Vilijam Šiardis (William Sciardis) je po ocu Italijan i, pošto je deo svog detinjstva i nekoliko razreda škole proveo u Srbiji, a na Apeninskom poluostrvu stekao prva radna iskustva, umesto da ostane u Italiji, kao što bi verovatno uradili mnogi na njegovom mestu, rešio je da svoje preduzetničke ideje primeni u našoj zemlji. Njegova odluka je tim pre neuobičajena jer se vratio u jednom od najgorih trenutaka u srpskoj novijoj istoriji, 1998. godine. Tada pokreće proizvodnju drvene ambalaže, pre svega gajbica za voće i povrće, u Žablju pokraj Novog Sada. Kako kaže, to mu je „glavni posao“ i danas, budući da celokupnu godišnju proizvodnju drvenih gajbica i korpica izvozi, pretežno na tržište cele Evropske Unije.
Mada osnovna, to nije i jedina delatnost našeg sagovornika, koji se tokom skoro dve decenije bavljenja preduzetništvom u Srbiji okušao i u drugačijim poslovnim poduhvatima. Naime, Šiardis je pre skoro četiri godine započeo proizvodnju sušenog domaćeg paradajza, u partnerstvu sa lokalnim poljoprivrednicima, naročito sa komšijom Vlajkom Ošapom, čuvenim povrtarom iz Vojvodine. Sušeni paradajz, na prvi pogled neuobičajena ideja za ovdašnje podneblje i kulinarsku tradiciju, pokazao se kao veoma kvalitetan i traženi proizvod.
„Više puta sam pokušao da diversifikujem svoje poslovanje, pogotovo poslednjih nekoliko godina, kada je u drvnoj industriji počela da se oseća velika kriza. Sve to vreme, praktično, imao sam vrhunsku sirovinu za novi posao ’ispred nosa’, u neposrednoj blizini mog drvoprerađivačkog pogona u Žablju. S obzirom da sam već bio u odličnim odnosima sa gospodinom Ošapom, lako smo uspostavili saradnju“, prepričava Šiardis svoj ulazak u svet poljoprivrede.
Iskustvo koje je stekao u međuvremenu uverilo ga je da bi taj deo Vojvodine, koji se tradicionalno bavi povrtarstvom, mogao da postane „mala Švajcarska“, samo kada bi država više podsticala male uzgajivače, a oni, sa druge strane, umeli da se udružuju u zadruge, po ugledu na evropsku, ali i praksu koja je vladala i na ovim prostorima do pre nekoliko decenija. U njegovom slučaju, ipak, sušeni paradajz se pokazao kao pun pogodak.
Prvo kap po kap, pa posle na sunce
Šiardis donosi iz Italije odabrano namensko seme i zatim ga sadi u plastenicima svojih uzgajivača. Kada sadnice dosegnu određenu veličinu, presađuju se u otvoreno polje, gde se navodnjavaju sistemom kap po kap („brazdanje“), po najvišim standardima biouzgoja. Pri tom, žabaljski uzgajivači koriste vodu iz obližnje Jegričke bare, koja je leti idealno zagrejana i posebno prija biljkama.
Kada se tako pažljivo postupa sa zasadom i prinosi su vrhunski, ali tek potom počinje teži deo ovog specifičnog posla. Nakon ručne berbe i pranja, plodovi paradajza se seku na pola i tresu na mreže, gde se posipaju morskom solju koja je uvezena iz Izraela, i ostavljaju da se osuše na najprirodniji mogući način – zahvaljujući sunčevim zracima.
„Sušenje započinje u julu i traje do kraja avgusta, sa turnusima od sedam do deset dana, u zavisnosti od temperature i vlažnosti vazduha. U idealnim uslovima mogu se proizvesti četiri ture proizvoda – kao što je to bio slučaj tokom 2014. godine, ali ove sezone smo, zbog čestih kiša, proizveli samo dve“, objašnjava naš sagovornik. Uspešno osušeni paradajz se, potom, pakuje u gajbice i smešta u hladnjače, u kojima mora da odleži narednih nekoliko meseci. Ovako dobijen poluproizvod plasira se na svetsko tržište početkom narednog proleća, a jedan deo se posebnom recepturom priprema u teglice sa maslinovim uljem.
Sušeni paradajz iz Žablja dobio je potvrde vrhunskog kvaliteta na sajmovima etno-hrane i izazvao oduševljenje inostranih kupaca, pa Šiardis izvozi celokupnu proizvodnju. „Koliko god da proizvedemo, lako nalazimo kupce. Jedino mogu da žalim što klima u Srbiji nije poput one u severnoj Africi ili južnoj Evropi, jer bi tada i količine bile veće“, kaže ovaj preduzimljivi proizvođač, ali odmah napominje: „Ali zato kvalitet koji proizvodimo ovde, na odličnoj vojvođanskoj zemlji, bez lažne skromnosti – predstavlja suvo zlato“.
Finansiranje sve teže
Često ponavljani zaključak da se u Srbiji ljudi teško odlučuju za započinjanje sopstvenog posla, pre svega zato što se boje neuspeha, „vojvođanski Italijan“ komentariše i drugim, objektivnim razlozima, ističući veoma otežane uslove poslovanja u zemlji. „Mada neke moje poslovne ideje nisu uspevale, svakako bih se više kajao da nisam pokušao da ih ostvarim. Ali ja sam mogao sebi da priuštim ’izlete’ u nešto novo jer sam uvek imao ’zaleđinu’ u svojoj preradi drveta. Nažalost, mnogi potencijalni preduzetnici nemaju nikakvu finansijsku potporu za početna ulaganja u svoj biznis, tako da imam puno razumevanje za njihove strahove. Primera radi, poljoprivrednici jedva sklapaju kraj s krajem jer nemaju odgovarajuću podršku – osnovna biohemijska zaštita košta, trgovci ih ucenjuju, ne dobijaju subvencije, a njihovi prinosi zavise od vremenskih uslova“, nabraja Šiardis samo neke od problema.
Kada je u pitanju pronalaženje neophodnih finansijskih sredstava, on ocenjuje da su komercijalne banke u Srbiji mnogo lakše odobravale kredite u periodu do pre tri godine, iako su tada kamate bile previsoke. Danas je, kaže, aktuelan drugi problem – kamate su niske, ali se zato mnogo teže dolazi do novca. „Banke su postale jako restriktivne i rigorozne, i u principu nemaju sluha za male preduzetnike, koji, zapravo, svoju firmu i ljude koji u njoj rade doživljavaju kao porodicu, jer im egzistencija zavisi od njihovog poslovanja. Umesto da pozajmljuju novac privrednicima, kako bi oni stvorili novu dodatnu vrednost i pokrenuli celokupnu ekonomiju, banke se radije odlučuju da pozajmljuju državi, uz visoku kamatu“, komentariše Šiardis.
Uprkos pomenutim uslovima, proizvođač sušenog paradajza kaže da je prestao da se nervira zbog takvih stvari. „Odavno sam shvatio da ne mogu da promenim svet i radije sam se okrenuo kreiranju sopstvenog okruženja u kome se prijatno osećam. Trudim se da ostvarim uspešno poslovanje i mislim da je to moguće u Srbiji, ali mi je žao kada vidim da su mnogi njeni potencijali i dalje neiskorišćeni“, zaključuje Šiardis.
Pomiritelj gurmana i ljubitelja zdrave hrane
Zanimljivo je da sušeni paradajz podjednako cene gurmani, koji ga koriste kao dodatak kulinarskim specijalitetima, kao i ljubitelji zdrave hrane, među kojima je ova namirnica veoma tražena jer, pored vlakana, sadrži vitamine B i K, nijacin, fosfor, magnezijum, gvožđe i kalijum.
decembar/januar 2016/17, broj 132/133