Mada je udeo kreativne industrije u domaćem BDP gotovo jednak učešću finansijskog sektora, dizajn nije u vrhu ove delatnosti po ekonomskom doprinosu ili broju zaposlenih. Za razliku od privredno najrazvijenijih zemalja, u kojima dizajn ne samo da podstiče prodaju, već doprinosi i razvoju turizma, u Srbiji se on i dalje doživljava pre svega kao trošak za privredu, a nadležne državne institicije se prema njemu odnose kao da je „ničije dete“.
Globalno tržište dizajnerskih usluga vredi oko 140 milijardi dolara, a dve trećine te vrednosti stvara se u tri države: SAD, Japanu i Nemačkoj. Nešto bliže nama, u Evropskoj uniji, dizajn stvara 36 milijardi evra godišnje, a industrije koje zavise ili se oslanjaju na dizajnerske veštine zapošljavaju oko 410 hiljada radnika. U Srbiji se doprinos dizajna razvoju privrede meri kroz učešće kreativne industrije u BDP, koje je na iznenađujućih 3,1%, što je gotovo jednako udelu finansijskog sektora. “Dizajn se, međutim, kod nas i dalje posmatra kao rashodna a ne razvojna stavka u privredi”, upozorava arhitektkinja i dizajnerka enterijera Maja Lalić, inače kreativna direktorka „Mikser festivala“ i suosnivačica „Balkanske dizajnerske mreže“, čiji je cilj da spaja privrednike i dizajnere.
Početak te komunikacije nije delovao obećavajuće, ali uz više međusobnog razumevanja, počeli su da se naziru u zajednički interesi. „Mi, dizajneri smo se do nedavno jako ljutili na domaće proizvođače! Pitali smo se kako ne shvataju važnost i ulogu dizajna, zašto ne razumeju kakav potencijal dizajn ima ako žele da njihova roba osvoji bolju tržišnu poziciju…Ali kada smo se potrudili da ’prošetamo u njihovim cipelama”, shvatili smo kolike su investicije potrebne da se proizvodnja prilagodi novom dizajnu, pa sada zajedno radimo na tome da edukujemo jedni druge i kreairamo tražnju na tržištu”, priča naša sagovornica.
Ukupno tržište „industrije zasnovane na autorskim i srodnim pravima“, kako domaća statistika zvanično naziva kreativni sektor, učestvuje sa 3,1% u BDP Srbije. To je značajan udeo, ako se ima u vidu da je tek nešto manji od doprinosa finansijskog ili sektora proizvodnje električne energije, a daleko veći od učešća, recimo, ugostiteljstva, zajedno sa restoranskim biznisom. Prema podacima iz „Studije o ekonomskom doprinosu industrija zasnovanih na autorskim i srodnim pravima“ iz 2015. godine, u tom sektoru zaposleno je oko 58 hiljada radnika, a opšta ocena je i da su ekonomsku krizu daleko bolje podneli nego ostatak srpske privrede.
Kako prevazići „smetnje na vezama“
Kada se, međutim, analizira situacija na nivo cele industrije, dizajn, uključujući i onaj koji se primenjuje u industriji, za sada nisu u vrhu po ekonomskom doprinosu ili broju zaposlenih. Predvodnici posluju u izdavaštvu, gde dominiraju izdavanje knjiga, novina i usluge pripreme za štampu. S druge strane, ako se pažljivije pogleda spisak delatnosti koje se posredno oslanjaju na kreativnu industriju – počev od proizvodnje odeće i obuće, zatim predmeta za domaćinstvo, nameštaja, tepiha, igračaka, marketinga – postaje jasno da za dizajnere dobre poslovne prilike tek dolaze.
Pre toga, neophodno je prevazići „smetnje na vezama“ između kompanija i dizajnera, ističe Maja Lalić. „Domaće kompanije koje imaju želju da porade na dizajnu svojih proizvoda, obično prvo žele da znaju kakve rezultate mogu da očekuju u prodaji redizajniranog ili novog proizvoda, a neretko i strahuju da troškovi koje takva odluka iziskuje ne budu preveliki. Ta briga je razumljiva, ali treba imati u vidu da niko ne može garantovati siguran uspeh. Mi u ’Mikseru’ tada spajamo firme sa ljudima koji se bave tom vrstom poslovne analitike i u stanju su da procene očekivane efekte. Upoznajemo ih, takođe, i sa primerima proizvođača koji su razbili glavnu predrasudu: da dizajn mora da se vezuje samo za ekskluzivne i veoma skupe proizvode. IKEA i njihov koncept ’demokratskog dizajna’ za masovnu proizvodnju i za svaki džep, najbolji je primer za to”, objašnjava naša sagovornica.
Kada je reč o odnosu dizajnera prema kompanijama i njihovim mogućnostima da proizvodnju prilagode ponuđenim rešenjima, najvažnije je da dizajner razume šta se dešava “na terenu”, napominje Lalić. „Ono što će nacrtati ili predložiti kao krajnje rešenje za neki proizvod mora da bude prihvatljivo za proizvođača, kada je reč o dostupnosti materijala, odgovarajuće tehnologije i cene za krajnjeg kupca”.
Sagovornica B&F-a kao dobar primer za to navodi sopstveno iskustvo, kada je na nju ostavila snažan utisak poseta kompaniji “Metalac”, sa kojom je “Mikser” kasnije napravio dizajnerski konkurs “Nove uspomene/New Memories”.
„Tokom šetnje kroz fabriku, razgovarala sam sa direktorkom marketinga Nadicom Vujić Mitrović o tome da li je moguće dodati ’samo jednu kosinu’ i tako promeniti postojeći oblik posude. Ona mi je tada pokazala ogromnu i skupu presu koja to proizvodi i rekla da promena oblika mora da bude takva da opravda investiciju u nove alate i opremu za proizvodnju. To je suština odnosa dizajnera i kompanije koja ga je angažovala: krajnji proizvod ne treba da bude samo kreativni, već i komercijalno isplativ iskorak na tržištu.“
Jaz između dizajnera i proizvodnih preduzeća sve je širi otkada su veliki društveni sistemi otišli u bankrot, i za sobom ostavili prazninu u industrijama svih zemalja sa teritorije bivše Jugoslavije. „Mikser“ i „Balkanska dizajnerska mreža“ taj problem u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Makedoniji rešavaju kroz sistem praksi, tokom kojih dizajneri provode određeno vreme u fabrikama-partnerima programa, i uče sve o proizvodnom procesu.
Dodatni problem za naše kompanije van Beograda je u tome što i kada ostvare uspešnu saradnju sa mladim dizajnerima i žele da ih zaposle za stalno, oni su neretko iz prestonice, gde je ova delatnost i najrazvijenija, i uglavnom nerado donose odluku da napuste glavni grad i presele se u unutrašnjost zemlje kako bi radili u fabrikama.
Umetnost koja može da „pogura“ privredu
Uz desetkovanu domaću industriju, koja tek treba da osvoji veći deo srpskog tržišta od uvoznika, njegova glavna karakteristika je i slaba kupovna moć, pa se proizvođači originalnih, pažljivo dizajniranih stvari okreću stranim tržištima. Prema rečima naše sagovornice, to ne treba da bude razlog da se odustane od ulaganja u dizajn kao značajne podrške za razvoj domaće privrede, boljeg poziciniranja države ili ekonomije čitavog regiona: „Skandinavija je postala privredni i dizajnerski hit tako što su se sve države sa tog prostora ujedinile na istom zadatku, pa strateški ulagale i obezbeđivale olakšice za originalne proizvode. Njima je upravo bio cilj da, upotrebljavajući elemente sopstvene kulture i tradicije, ’poguraju’ svoju privredu i izgrade drugačiji imidž. Zahvaljujući istrajnosti na sprovođenju takve politike, danas laici znaju šta je ’skandinavski dizajn’ gotovo jednako kao i stručnjaci“.
U Srbiji, gde se dizajn češće smatra rashodnom nego razvojnom stavkom, industrijski, kao i dizajn uopšte, je „ničije dete“. Tako Maja Lalić opisuje status dizajna kada se domaćim institucijama ponudi projekat iz te oblasti. „Šetaju vas između ministarstva kulture i ministartsva privrede, a niko ga ne doživljava kao svoju nadležnost, pogotovo ako je reč o industrijskom dizajnu, koji nije ni samo privredna, niti samo estetska kategorija”.
Veštije države koriste potencijal dizajna na svim mogućim poljima: osim za bolje pozicioniranje proizvoda na tržištu u bespoštednoj konkurenciji ili za osvežavanje kompanijskog imidža i brenda i privlačenje novih kupaca, dizajn može da pomogne i razvoj turističke industrije kroz Design Week događaje. Indikativan primer je italijanski grad Milano, dom najprestižnije „nedelje dizajna“ u svetu, koju čak prodaje kao franšizu drugim gradovima.
Milica Rilak
Tekst je iz novog broja časopisa Biznis i finansije koji je posvećen dizajnu u Srbiji