Da li je Nuncio la Vekija pronalazač revolucionarnog automobila sa pogonom na slanu vodu, ili višestruki prevarant koji dugo plete veoma sofisticiranu mrežu u koju će mu eventualno upasti „zlatne koke“ u vidu bogatih investitora i kupaca? Kako god da se ispostavi, ovaj intrigantni lik je izvrstan kandidat da ga jednoga dana u nekom holivudskom filmu o njegovom životu glumi Leonardo di Kaprio.
Kompanija NanoFlowcell registrovana je u Lihtenštajnu 2013. godine. Njen „zvaničan” cilj je, ni manje ni više, da stane na crtu multimilijarderu Ilonu Masku i njegovom nadaleko čuvenom brendu električnih automobila Tesla. Navodno, NanoFlowcell stoji iza revolucionarnog otkrića takozvanih tekućih baterija, koje su u dva povezana tanka napunjene pozitivno i negativno naelektrisanim elektrolitima, to jest slanom vodom, i omogućavaju vožnju preko hiljadu kilometara jednim punjenjem od 160 litara.
Prema zvaničnom sajtu kompanije, trenutno su u „proizvodnji” dva modela, Quant E i Quant F, dok je treći, Quantino, u fazi izrade prototipa. Quant E i Quant F su, barem sudeći prema fotografijama, veoma luksuzni modeli, i prvo (jedino?) predstavljanje javnosti imali su na Sajmu automobila u Ženevi 2014. i 2015. godine. O izloženim limuzinama tada su izrečene fascinantne karakteristike – da mogu da postignu ubrzanje od 0 do 100 km/h za samo 2,8 sekunde i da je maksimalna brzina koju mogu da razviju neverovatnih 380 kilometara na čas. U međuvremenu, minhenska državna institucija TÜV Süd izdala je registraciju za testiranje modela kompanije NanoFlowcell na nemačkim putevima, što je izazvalo novi talas interesovanja stručnih automobilskih časopisa i portala, pa čak i onih novinara koji su bili skeptični od samog početka.
Cena? Prava sitnica – „tričavih” 1,7 milion dolara. Možda je to razlog zbog čega do danas nije zabeleženo da je neko kupio bar jedan od ovih automobila. Drugi mogući razlog je taj što je čitava priča o razvoju ovog tehnološkog „čuda” obavijena velom tajne, dok se iza projekta pominje samo ime Nuncija la Vekije (Nunzio La Vecchia), čoveka čiji su dosadašnji poslovni poduhvati jednako „mistični“ kao i njegovo ime.
Renesansni čovek
Pretragom po internetu pojavljuju se slike jednog Italijana koji očigledno voli da oblači tamne sakoe i kožne jakne, dok mu je crna kosa natapirana u stilu Elvisa Prislija iz najboljih dana. Nije to ni jedina poveznica Nuncija la Vekije sa muzikom. Između ostalog, ovaj čovek se predstavlja i kao kompozitor, svirač i pevač, pa je moguće pronaći i snimke sa njegovim pesmama, mada se na njima nikada duže od jedne sekunde ne vidi da on zaista svira neki instrument ili peva.
Za sebe kaže da je fizičar, vizionar koji stoji iza nove tehnologije od koje će čitavo čovečanstvo imati koristi već u bliskoj budućnosti. I ne samo to – La Vekija je naveden kao dizajner pomenutih limuzina, koje izgledaju kao da su stvorene za najnoviji nastavak filmske sage o Džejmsu Bondu. Osim toga, naša tajanstvena ličnost je, prema sopstvenim rečima, takođe i pilot i vozač trkačkih automobila.
Dostupni biografski podaci o njemu su veoma šturi. Iako izgleda mladoliko, La Vekija najverovatnije ima 48 godina, a njegovo „preduzetništvo” se uglavnom vezuje za Švajcarsku i Lihtenštajn, zemlje poznate po tome da dopuštaju „umnožavanje novca” nekonvencionalnim putem. Nekoliko profesionalnih muzičkih spotova, vizuelno veoma upečatljiva reklama za Quant E, kao i modeli luksuznih automobila koji su predstavljeni na prestižnom Sajmu u Ženevi, odaju utisak da se radi o osobi kojoj ne nedostaju novčana sredstva. Međutim, pitanje od milion dolara je: kako ih je stekao?
Ime Quant modela prvi put se pojavljuje 2009. godine, ali u vezi sa, takođe „revolucionarnim“, modelom koji ide na solarni pogon. Švedski proizvođač superautomobila Koenigsegg tada se uortačio sa tehnološko-inovativnom kompanijom NLV Solar – fantomskom firmom čiji sajt odavno više nije u upotrebi, ali čiji prvi deo naziva se, sasvim prikladno, poklapa sa inicijalima renesansnog raspevanog pronalazača. Iako je Koenigsegg Quant takođe prikazan u Ženevi, kasnije nikada nije ugledao svetlost dana. Sudeći prema govorkanju sa Teslinog internet foruma, La Vekija je tom prilikom uspeo da „pokupi kajmak” od lakovernih investitora, pa se čak pominje i suma od 40 miliona dolara. Naravno, takve tvrdnje takođe treba uzeti sa rezervom, mada „gde ima dima…”
Baterije postoje, ali nisu u upotrebi
Sistem tekućih baterija koje proizvode struju zahvaljujući elektrohemijskoj reakciji koju stvaraju različito naelektrisani rastvori elektrolita, zapravo, nije toliko nov pronalazak. Između ostalog, gigant svetske industrije, General Electric, već godinama bezuspešno pokušava da razvije njihovu primenu, međutim, najmanje dva problema se javljaju u vezi sa njihovom praktičnom upotrebom.
Jedan je vezan za njihov izgled i veličinu. Naime, potrebno je smisliti adekvatno rešenje za smeštanje uspravnih cilindara sa 160 litara, a da ispod karoserije ostane mesta za gepek i čak četiri motora – za svaki točak po jedan. Drugi problem je još izazovniji – kako raspetljati koloplet prijava za patente i sudskih tužbi oko ovog izuma, a kojih nije mali broj?
Dr Stiven Grenejd (Stephen Grenade), fizičar poznat po svojim predavanjima i blogu, na kojima pokušava da pruži odgovore na „nemoguća” pitanja, takođe se uhvatio u koštac sa ovom temom. „Auto koji ide na slanu vodu! Kako to uzbudljivo zvuči, gotovo previše dobro da bi bilo istina. U vestima koje smo imali prilike da čitamo o NanoFlowcell modelima zapravo se krije zrno istine o već postojećoj tehnologiji, prekriveno korporativnim i reklamnim govorom koji, nažalost, najverovatnije nema veze sa realnošću”, smatra Grenejd.
Prema njegovim rečima, tekuće baterije najčešće koriste jone metala rastvorene u tečnosti koja, dakle, nije tek obična slana voda. Međutim, u njihovom dosadašnjem razvoju čovečanstvo još uvek nije došlo do momenta da one mogu da skladište veliku količinu energije. Upravo iz istog razloga, električni automobili kompanije Tesla ne koriste jednu bateriju, nego veću količinu malih baterija koje su zapakovane zajedno. Ovim problemom se bavi i fizičar Jet-Ming Ćiang sa čuvenog MIT univerziteta, čije istraživanje je zasnovano na upotrebi nanočestica, svojvrsnih „žica“ koje su inkorporirane u tečnost rezervoara kako bi ona bolje sprovodila nastalu struju. Niko, takođe, još uvek nije smislio najbolji način za skladištenje iskorišćenog rastvora iz baterije, odnosno velika nepoznanica je u kojoj meri bi ovakvi „ekološki“ automobili zapravo učestovali u zagađivanju prirode koja nas okružuje.
Da li je to tajanstvena tehnologija kojom se diči kompanija NanoFlowcell, koja i sama sadrži reč „nano” u svom imenu? Ako jeste, zašto nije objavljena u naučnim krugovima, pita se Stiven Grenejd. Odgovor na to pitanje, po svoj prilici, zna samo Nuncio la Vekija.