Najmlađe generacije zaposlenih daleko više od starijih kolega pridaju značaj društvenoj odgovornosti u poslovanju kompanija, bilo da biraju posao ili proizvod. Istovremeno, ne libe se da odaju poslovne tajne preko društvenih mreža, da koriste kompanijski novac za privatne potrebe i opravdavaju stav da su nemoralna sredstva dozvoljena kada je u pitanju opstanak kompanije.
Kako bi proverili odnos prema poslovnoj etici među četiri generacije koje još mogu da se nađu zajedno na radnim mestima, stručnjaci Inicijative za etiku (EIC) iz Vašingtona sproveli su anketu koja je potvrdila njihovu bojazan da dolaze teška vremena za one koji misle da mogu bez dvoumljenja da razdvoje prihvatljivo od neprihvatljivog ponašanja, i to zato što se sa ulaskom najmlađe generacije na tržište rada polako menja i sama definicija poslovne etike.
EIC-ov izveštaj „Generacijske razlike i poslovna etika“ uporedio je rezultate anketa među Tradicionalistima (rođenih do 1945.), Bejbi bumerima (do 1964.), Generacijom X (do 1980.) i Milenijalcima, ili generacijom Y, rođenom nakon 1980. godine. Pokazalo se da Milenijalci etičnim smatraju neka ponašanja koja su prema mišljenju njihovih starijih kolega – na granici pristojnog. Tako njih 37% veruje da je u redu koristiti podatke sa društvenih mreža kako bi se obavestili o konkurenciji, njih 36% odsto bi se „sprijateljilo“ sa klijentom ili kupcem na društvenim mrežama, a više od četvrtine nema problem sa objavljivanjem privatnih fotografija na kompanijskim profilima.
Primeri koji slede daleko su ozbiljniji po ugled i bezbednost kompanije koja ih zapošljava: nešto više od petine Milenijalaca čuvalo bi kopije poverljivih dokumenata, kupovalo bi predmete za privatnu upotrebu kompanijskim karticama a svaki sedmi bi kopirao softver na poslu kako bi ga koristio kod kuće.
Šta prijaviti šefu, a šta Facebooku
Sklonost Milenijalaca da bez zadrške objavljuju svoje misli i ubeđenja na društvenim mrežama stvara nove „izazove“ za njihove poslodavce. Čak 40% mladih radnika veruje da je u skladu sa poslovnom etikom da svojim online prijateljima govore kako se osećaju na radnom mestu, dok se po 25% ne ustručava da prenese kako je šef ispričao loš vic, ali i detalje o projektu na kome su trenutno angažovani. Petina bi na privatnom profilu podelila fotografiju kolege koji pije, ali i informacije o poslovnoj konkurenciji.
Istraživanje revizorsko – konsultantske kuće EY za region Evrope, Bliskog istoka, Indije i Afrike (EMEIA) ukazuje na još jednu „nezgodnu“ osobinu Milenijalaca: njih čak 73% smatra da je neetičko poslovanje opravdano u cilju da se obezbedi opstanak kompanije na tržištu, dok ovakav stav deli 49% pripadnika generacije od 45 do 54 godine. Isto istraživanje pokazalo je da bi jedan od tri direktora ili viša rukovodioca smatrao prihvatljivim da se „ponudi mito radi dobijanja ili zadržavanja posla“, dok takav stav deli tek svaki peti zaposleni „nižeg ranga“. Štaviše, 12% rukovodilaca spremno je da slaže svoje šefove kako bi dobilo veću platu ili prestižniju poziciju unutar kompanije.
S obzirom na to da rukovodiocima neetičko ponašanje nije strano, zanimljiv je deo ECI istraživanja koji se odnosi na to kome Milenijalci prijavljuju različite vrste nepravilnosti koje primete na poslu. Za razliku od najstarijih kolega, Tradicionalista i generacije svojih roditelja Bejbi bumera, koji bi se prvo obratili državnim institucijama ili svojim religijskim vođama, generacija Y nepravilnosti sa posla prvo deli sa svojim prijateljima i porodicom, pa tek zatim bi se obratili institucijama ili informacije podelili na društvenim mrežama. Najmlađi radnici, inače, od neetičkih postupaka najčešće primećuju disciplinske prekršaje, poput završavanja privatnih poslova u radno vreme, laganja ili nepristojnog ponašanja među kolegama, diskriminaciju ili nepotrebno trošenje kompanijskih resursa. Ukoliko, međutim, primete teže prekršaje, poput krađe, falsifikovanja računa ili nabavke robe koja ne ispunjava specifikacije, čak 67% njih spremno je da prijavi takvo ponašanje odgovarajućoj službi unutar kompanije.
Ono što je zajedničko i mladim i starijim radnicima je da nisu sigurni da li uopšte postoje mehanizmi za prijavu neetičnog ponašanja u kompaniji. Istraživanje EY pokazalo je da je samo 21% ispitanika u EMEIA regionu svesno da postoje takvi mehanizmi. U Srbiji je stanje još gore – samo 13% ispitanika ima svest o njihovom postojanju. Pored toga, 38% ispitanika iz naše zemlje bi odustalo od prijave neetičkog poslovanja zbog zabrinutosti za sopstveno napredovanje u kompaniji, a 24% zbog osećaja lojalnosti prema svojim kolegama.
Etika na poslu i kod kuće
Kako je opšti stav u poslovnoj zajednici da sklonost zaposlenih ka moralnom ponašanju zavisi i od toga koliko je jasna i sprovodiva politika etičnog poslovanja u kompanijama, ne iznenađuje podatak da preduzeća širom sveta vrlo rado dele sa javnošću svoje etičke standarde kao i odgovorne prakse u proizvodnji. Iza toga, međutim, ne stoji (samo) želja da se etično posluje, već i da se dobro zaradi na promeni potrošačkih navika.
Kao što je pokazalo istraživanje Nielsen-a iz 2014. o važnosti društveno odgovornog poslovanja kompanija (CSR), upravo su Milenijalci oni kupci koji su spremni da potroše više na robu koja je proizvedena na etički način ili sama po sebi promoviše vrednosti poput zaštite životne sredine, ljudskih prava, rodne ravnopravnosti ili klimatskih promena. U isto vreme, treba imati na umu da Milenijalci već čine četvrtinu radne snage u SAD, a do 2020. godine svaki drugi zaposleni pripadaće generaciji rođenoj posle 1980. godine. To ih čini izuzetno važnim segmentom kupaca koje kompanije ne smeju da ignorišu, pa tako htele-ne htele moraju da investiraju u uvođenje etičkih praksi u sopstveno poslovanje.
Potraga za etičnošću ne završava se na kupovini. Milenijalci su, prema zaključcima studije univerziteta Stenford, u 90% odsto slučajeva spremni da prihvate lošije plaćeni posao, ukoliko smatraju da kompanija u kojoj im se posao nudi istinski brine o zaposlenima, okolini, lokalnoj zajednici ili organizuje proizvodnju na etičan način.
“Dilojt” je, opet, utvrdio da mladi radnici nisu impresionirani veličinom ili dužinom postojanja kompanije, već im je od ključne važnosti čime se bavi i kako postupa prema svojim zaposlenima. Prilikom donošenja te ocene neće im odvratiti pažnju marketing određene kompanije ili interesovanje koje se oko nje stvara na društvenim mrežama – jer znaju gotovo instiktivno da razlikuju reklamu ili „plasiran sadržaj“ od autentične informacije ili stava.
No, ako se ispostavi da proizvod odgovara željama i vrednostima u koje Milenijalac veruje, kompanija može da računa na čitav niz usluga od strane takvog zadovoljnog klijenta. Često citirana anketa Cone Communications iz 2015. zaključuje da će zadovoljni Milenijalac ne samo nastaviti da kupuje istu robu, već će o društvenoj odgovornosti kompanije proizvođača pričati svojoj porodici i prijateljima. Pozitivan utisak podeliće i na društvenim mrežama i čak se odazvati na poziv da volontira. No, ne treba izgubiti iz vida da će na isti način, javno i otvoreno, ocrniti svaki pokušaj biznisa da određene vrednosti promoviše samo na rečima a ne i na delima.
Milica Rilak