Ako odlučite da u društvu popijete piće u jednom kafiću u Bizingenu može se desiti da vi sedite u Nemačkoj a vaš saputnik u Švajcarskoj, jer se taj ugostiteljski objekat nalazi na granici između te dve zemlje. Ovu, i još mnoštvo drugih geografskih zanimljivosti koje podsećaju na vanvremensku rubriku „Verovali ili ne“ iz Politikinog zabavnika, možete pronaći u knjizi Zorana Nikolića pod nazivom „NeoGeo – Neobična geografija“.
Zoran Nikolić je inženjer informatike, ali informacione tehnologije nisu bile njegova prva ljubav. Još u detinjstvu ga je opčinila geografija, prvo mape u školskim udžbenicima, potom geografski atlas, a naročito jedan na nemačkom jeziku, za koji kaže da mu je bio među najdražim poklonima. „Tada sam primetio da mnogi gradovi i države imaju drugačija imena na srpskom i nemačkom jeziku. Kao desetogodišnjaku, ta činjenica mi je bila fascinantna i podstakla me je da počnem detaljno da istražujem mape u tom atlasu. Tako sam uočio i prve enklave i eksklave. U početku sam mislio da su to štamparske greške, jer kako sam mogao da poverujem da, na primer, jedno selo na teritoriji Francuske zapravo pripada Španiji? Meni to nije bilo logično, ali me je motivisalo da svaku mapu upoznam do detalja“.
Prva ljubav retko završava brakom, pa tako ni mladi geografski entuzijasta nije postao geograf već informatičar. U njegovom slučaju, informatičar koji je dodatno postao opčinjen geografskim mapama i u elektronskom obliku, poput čuvene Majkrosoftove enciklopedije i atlasa Encarte. Potom su se pojavili Wikipedia, Google Maps i Earth, ali i odlične besplatne OpenStreet mape, koje je Zoran Nikolić koristio u svojoj knjizi.
B&F: Kada ste došli na ideju da napišete knjigu „Neobična geografija“?
Z. Nikolić: Ideja je došla spontano. Jednog dana sam slučajno naišao na novinski tekst o bezbrojnim enklavama Indije i Bangladeša. Pomislio sam kako već znam za mnoge slične slučajeve širom naše planete. Otvorio sam neku mapu sveta i na njoj sam počeo da obeležavam takva mesta. Shvatio sam da ih ima mnogo i da bilo zanimljivo da ih neko lepo složi i obradi u jednoj bogato ilustrovanoj knjizi, sa velikim brojem mapa. Onda sam zaključio da bih upravo ja mogao da budem taj neko, pa sam počeo da prikupljam materijal. Izvori su mi bili pre svega Wikipedia i neki specijalizovani sajtovi, na primer Jan S. Krogh’s GeoSite. Brojne podatke sam nalazio i na standardnim sajtovima koji objavljuju vesti, kao što je BBC.
Trebalo mi je više od pola godine samo da prikupim podatke, a kada sam završio pisanje teksta, moja supruga Danijela je prvo grafički obradila sve mape, a onda ih je, zajedno sa tekstom i fotografijama, uklopila u knjigu. Nakon toga, izdavačka kuća „Prometej“ iz Novog Sada je preuzela štampanje i izdavanje knjige.
B&F: U Vašoj knjizi ima mnogo primera gradova i mesta sa veoma neobičnim sudbinama. Koji primeri su Vama najupečatljiviji?
Z. Nikolić: Većina priča o mestima koja su pomenuta u knjizi je veoma interesantna, a među najupečatljivijima su možda one o donedavnim enklavama u Indiji i Bangladešu – bilo je nekoliko desetina indijskih enklava na teritoriji Bangladeša i obrnuto. I kao da to nije dovoljno, u pojedinim enklavama Indije nalazile su se takozvane kontra-enklave Bangladeša, a isti slučaj je bio na teritoriji Bangladeša. Čak je postojala i kontra-kontra-enklava!
S druge strane, dopala mi se odluka nemačkih vlasti da, nakon ujedinjanja Nemačke, na nekadašnjoj liniji razgraničenja uspostave Zeleni pojas i da bivšu „Gvozdenu zavesu“ zamene biljke i životinje, što su podržale i mnoge druge države severne i centralne Evrope. Veoma su mi zanimljivi i primeri naselja u kojima granica prolazi sredinom ulice ili čak kroz kuće, hotele, restorane, prodavnice…
B&F: Takve primere ste pronašli i u Srbiji.
Z. Nikolić: Drago mi je da se naša zemlja, iako po svojoj teritoriji zauzima mali deo sveta, u mojoj knjizi pominje čak dva puta. Prvi primer je Međurječje, bosansko mestašce na teritoriji Srbije. Specifično je po tome što je u njemu Srbija izgradila kompletnu infrastrukturu, pa iako se stanovnici zvanično tretiraju kao građani Bosne, odnosno Republike Srpske, komunalije plaćaju Opštini Priboj. Osim infrastrukture, Srbija je na teritoriji Međurječja izgradila i školu, koju sada pohađaju deca iz obe države, a uče po nastavnim programima koji važe u Srbiji.
Drugi primer se odnosi na nekoliko dunavskih ada između Bačke i Baranje i takođe je posledica istorijskih okolnosti. U vreme Austrougarske, granice katastarskih opština su određene tadašnjim tokom Dunava, koji se u međuvremenu menjao prirodnim i ljudskim delovanjem pa je došlo do problema oko određivanja aktuelne granice između Srbije i Hrvatske. Srbija traži da granica ide sredinom sadašnjeg toka Dunava, a Hrvatska zahteva da se uspostavi ona koja je važila za vreme Austrougarske. Naime, ako Srbija prihvati hrvatski predlog, gubi veliku površinu na sadašnjoj levoj, bačkoj obali Dunava, a dobija relativno malo ostrvo Sigu. Ukoliko, pak, Hrvatska prihvati srpski predlog, dobija Sigu, ali ne i bačku obalu. Zato u ovom trenutku ni Srbija ni Hrvatska ne žele Sigu, jer bi time priznale pravo onoj drugoj na znatno veću bačku obalu. Tako je nastala svojevrsna ničija zemlja, koja je postala poznata kada je na njoj pokušano uspostavljanje takozvane nezavisne države Liberlend.
B&F: Osim Liberlenda, pominjete u knjizi i druge pokušaje proglašavanja minijaturnih država. Koliko njih ste do sada pronašli, u kojem delu sveta su najzastupljenije i sa kojim sve motivima su zasnivane?
Z. Nikolić: Pokušaji stvaranja takvih mini nacija su pre svega uočljivi na teritoriji država sa demokratskim sistemima, jer teško da će neko u, recimo Kini ili Severnoj Koreji, nastojati da progalasi svoju kuću ili neko brdo nezavisnom teritorijom. S druge strane, u Evropi, Severnoj Americi i Australiji takvi pokušaji su bili česti i, za sada, bez naročitog uspeha. U ovom trenutku se nameće utisak da će to možda uspeti Silendu, nekadašnjoj vojnoj platformi iz Drugog svetskog rata koja je udaljena deset kilometara od Velike Britanije. Ostrvo je zauzeo bivši major Pedi Roj Bejts s porodicom i saradnicima, koji je sebe proglasio Princem Rojem od Silenda. Lično, sumnjam da će ovaj pokušaj završiti međunarodnim priznanjem Silenda kao nezavisne države.
B&F: U knjizi se pominje i neobična zakonska regulativa u pojedinim državama. Koliko nam ona može otkriti o nekom narodu?
Z. Nikolić: Verovatno mnogo. Kada se uporedi život lokalnog stanovništva u enklavama Holandije i Belgije s onim u enklavama Indije i Bangladeša, jasno je koliko je lakši i ugodniji život u demokratski uređenim evropskim zemljama u odnosu na ogromne probleme stanovnika ovih azijskih zemalja, koje su tek stupile na put demokratizacije. Indikativan je i primer grobnice Sulejmana Šaha u Siriji. To je mesto gde je navodno sahranjen deda osnivača Osmanlijskog carstva, a koje je i danas turska eksklava na teritoriji Sirije. Iako je u pitanju samo grobnica, Turska je bila spremna da za to minijaturno parče zemlje ratuje sa Islamskom državom.
B&F: Da li ste tokom rada na knjizi naišli i na neke neobične oblike vladavine?
Z. Nikolić: Zanimljiv mi je bio slučaj Andore, male države između Španije i Francuske. Iz istorijskih razloga, Andorom danas zajedno vladaju dva „kneza“ – jedan je biskup iz obližnjeg španskog grada, a drugi je demokratski izabrani predsednik Francuske. Tako je došlo do neobične situacije da predsednik jedne države koja se ponosi svojim republikanskim uređenjem, automatski postaje „feudalni“ vladar male pirinejske kneževine.
B&F: Da li ste posetili ona mesta iz vaše knjige koja ste najviše želeli da vidite?
Z. Nikolić: Na žalost, većinu mesta još nisam posetio, ali bih voleo da to jednog dana uradim. Od onih u kojima sam boravio, najzanimljiviji mi je bio Bizingen, nemačka varošica na teritoriji Švajcarske. Tada smo supruga i ja sedeli na terasi kafića, sa predivnim pogledom na zelenu Rajnu i granicom koja je iscrtana na podu same terase, pa je moja supruga pila svoje piće na švajcarskoj, a ja svoje na nemačkoj teritoriji.
B&F: Najavili ste novu knjigu, u kojoj biste obrađivali povezanost geografskih destinacija i svetskih jezika. Da li ste već počeli da radite na tome?
Z. Nikolić: Počeo sam, ali pošto smo u međuvremenu postali roditelji, beba je u prvom, a nova knjiga u drugom planu. Inače, u novoj knjizi ću se pre svega baviti vezom između geografije i evropskih jezika, jer bi obuhvatanje svetskih jezika za mene u ovom trenutku bio preveliki poduhvat.