Miodrag Kostić, predsednik MK Grupe, u čijem je sastavu i kompanija Sunoko koja je vlasnik tri šećerane, izjavio je da je Srbiji dovoljno da ukupno ima četiri šećerane.“Ne treba da živimo u iluziji. Već 15 godina unazad tapkamo u mestu, uslovi su konstantno veoma loši. Srbiji je dovoljno da ima četiri šećerane. U EU Srbija najviše 180.000 tona šećera treba da izveze. Na domaćem tržištu može da proda oko 200.000 tona. Tako da se ukupno može prodati 380.000 tona. Prošle godine tri šećerane Sunoko su proizvele 420.000 tona šećera, i treba dodati još dve Grčke šećerane koje rade u Srbiji i koje su proizvele 170.000 tona“, rekao je Kostić za dnevni list na madjarskom jeziku „Madjar so“ (Magyar Szo).
On je naveo da je prošle godine ostalo 200.000 tona viška šećera i upitao: „Šta da radimo sa tolikim šećerom, kome da ga prodamo?”
„Jedino uz podršku države mogli bismo da ga prodamo ispod cene. Na duge staze, četiri šećerane bi mogle ostati da rade, od toga tri Sunoko. U Vrbasu, Pećincima i Kovačici raspolažemo sa veoma savremenom opremom i najekonomičnije su u Srbiji. U osavremenjavanje ovih šećerana je uloženo preko 200.000 evra. Posle priključivanja EU, možda će biti mesta za još jednu šećeranu“, kazao je Kostić.
Sunoko je prošle godine kupio i šećeranu u Senti, a jedna banka koja kreditira šećeranu je 25. maja pokrenula stečajni postupak.
„Činjenica je da ne možemo prodati višak šećera, i nema svrhe da radi još jedna šećerana, ako se ne možemo maksimalno snabdeti sa sirovinom, to jest ako nema toliko repe koliko bi bilo isplativo obradjivati. Nisu krivi ni Sunoko ni Helenik šugar (Hellenic Sugar) što proizvodjači ne proizvode više repe“, rekao je Kostić.
Prema njegovim rečima, u Madjarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji država daje subvenciju proizvodjačima u iznosu od 600 evra, što znači da po toni proizvodjači dobiju 36 evra, dok u Srbiji nema subvencija, tako da nema dovoljno sirovina za rad šećerana.
„Kako bi i mogli prodati šećer u zemljama gde proizvodjači uživaju u velikoj subvenciji. Ako znamo da je potrebno osam tona repe za proizvodnju jedne tone šečera, a konkurencija je u prednosti za 10 evra u odnosu na nas, onda to znači da su troškovi proizvodnje jedne tone šećera manji za 80 evra“, naveo je Kostić.
Dodao je da će šećerana u Senti moći da radi tek kada ostale tri šećerane ne budu mogle postići proizvodnju.
„Kupio sam ovu šećeranu u nadi da će možda biti toliko repe da će biti potrebno da radi i ova fabrika. Ja mogu da plaćam repu samo ukoliko ima dobiti. U EU ništa se ne prepušta slučaju, više od polovine budžeta se usmerava na podršku poljoprivrednim proizvodjačima, što čini ogromnu sumu, ali ima i rezultata“, kazao je Kostić i dodao da je na gubitku zbog kupovine šećerane u Senti.
Dodao je da od stečajnog postupka u senćanskoj šećerani ne očekuje „ništa značajno“, jer „ko god da je kupi, neće mu biti lako, jer šećerana ima velike dugove“.
Izvor: Beta