U ekonomskim krugovima se spekuliše da je zvanična cifra od tri milijarde evra problematičnih kredita u Srbiji rezultat fleksibilne metodologije klasifikacije kredita, te da je njihov realan nivo blizu pet milijardi evra. Zajedno sa potraživanjima banaka u stečaju, zatim sa potraživanjima stranih banaka po osnovu tzv. kros border kredita, kao i nenaplativim potraživanjima Fonda za razvoj Republike Srbije, „bruto iznos“ NPL bi, prema pesimističkim procenama, mogao da iznosi i do osam milijardi evra. Trenutno, usled daleko veće ponude nego tražnje za NPL na domaćem tržištu, njihova cena je relativno niska, ali je izvesno da nas očekuje nekoliko veoma vrućih leta kada se radi o ovoj temi.
Iako se skraćenica NPL sve češće koristi a u bankarskim krugovima je najaktuelnija tema, u najširoj javnosti i ekonomskom životu još uvek je nedovoljno objašnjena i shvaćena.
Skraćenica za englesku sintagmu „Non-peforming loans“, koja se kod nas najčešće prevodi terminom „nenaplativi krediti“, predstavlja sumu potraživanja bankarskog sektora prema dužnicima koji nisu u mogućnosti da servisiraju svoje obaveze na ugovoren način. Jednom rečju to je nagomilani dug koji dužnici ne mogu da vrate, račun koji nema ko da plati, „crta koju mušterija nikako da dođe da pokrije“.
Zbog čega je to bitno? Veoma je bitno iz više razloga. Način na koji će se rešiti problem nagomilanog NPL-a u domaćem bankarskom sektoru imaće dalekosežne posledice na makroekonomiju naše zemlje u godinama koje dolaze. Pored toga, kako to uvek biva, rešavanje ovog pitanja odraziće se u vidu brojnih posledica i na pojedinačne interese raznih grupa učesnika na finansijskom tržištu.
Diskursi poput „načina uređenja ekonomskih odnosa u društvu“, „stabilnosti ekonomskog modela“, „oportunitetnog troška neadekvatne iskorišćenosti resursa ekonomije“, pa čak i pitanje „modela upravljanja modernim kompanijama“, nisu potpuni bez razumevanja koncepta NPL-a.
Misterioznih tri miljarde evra
Da bismo razumeli magnitudu problema, ukazaćemo na osnovne karakteristike bankarskog sektora u Srbiji. Podaci za 2016. godinu daju osnovu za vrlo interesantnu analizu. U ukupno trideset i jednoj banci koje posluju u Srbiji, „zarađuje za hleb“ nešto više od 24 hiljade službenika i pratećeg osoblja a vrednost imovne kojom banke raspolažu prelazi iznos od 26 milijardi evra. S obzirom da posao banaka nije da drže pare u sefu, već da ih plasiraju radi ostvarenja zarade na razlici u kamati, od navedenih 26 milijardi evra, banke su oko 16 milijardi „ustupile na upravljanje“ privredi i građanima, u vidu različitih kreditnih aranžmana sa preduzećima i drugim subjektima.
Prema zvaničnim podacima koje objavljuje Narodna banka Srbije, od spomenutih 16, preko tri milijarde evra danas čine „nenaplativi krediti“. U ekonomskim krugovima se spekuliše da je misteriozna cifra od tri milijarde evra rezultat fleksibilne metodologije klasifikacije kredita, te da je realan nivo NPL-a značajno veći (preovlađujuće procene eksperata sa tržišta su da je to bliže 30%, dakle bliže pet milijardi evra).
Navedene tri milijarde zvaničnog NPL-a trebalo bi posmatrati zajedno sa potraživanjima banaka u stečaju, koje se nalaze pod upravom Agencije za osiguranje depozita kao i potraživanjima stranih banaka po osnovu tzv. kros border kredita gde su poverioci strana pravna lica, jer se i ta potraživanja suštinski ne razlikuju od ovih prvih. Takođe, značajan deo portfolija kredita Fonda za razvoj Republike Srbije, takođe čine nenaplativa potraživanja, pa ukupna procena tog „nazovi bruto NPL-a“ kod nekih pesimistički orijentisanih ekonomskih stručnjaka ide i do osam milijardi evra (skoro koliko iznosi ukupan dug hrvatskog Agrokora).
Iako je rast NPL-a u jednom momentu predstavljao ozbiljan sistemski rizik, u proteklih nekoliko godina usled povoljnih globalnih ekonomskih kretanja i određenih mera NBS-a, nastupila je stabilizacija, pa su danas one banke koje obavljaju delatnost relativno daleko od imanentnih rizika za poslovanje . Slabije banke mnogo su teže podnele taj udar, te je više banaka u proteklih sedam godina završilo u stečaju, dok su vlasnici mnogih banaka bili primorani da prodaju svoje učešće drugim investitorima, a taj proces je još uvek u toku.
Statusi dužnika u kojima svi gube
Interesantno pitanje je dakle, ko to duguje tri milijarde bankama ili osam milijardi svim pomenutim kreditorima, odnosno koji je status tih dužnika? Najveći deo ovih dugovanja su dugovanja privrednih subjekata. U praksi postoje tri „stanja“ u kojima se nalaze pomenuti dužnici.
Prvo stanje ogleda se u situaciji da dužnici vrše poslovanje jer su kratkoročno odložili svoje obaveze prema poveriocima, ali je očigledno i svima jasno da neće biti u mogućnosti da servisiraju dugove o dospelosti. Ovo stanje karakteriše dilema vlasnika i menadžera kompanija oko dugoročne perspektive i pitanja „zašto da narednih 10 godina radim za poverioce, da li mi se više isplati da dignem ruke i krenem od početka“? Nekima je ova dilema olakšana činjenicom da je sva imovina kompanije pod hipotekama i zalogama, ili još gore, da su vlasnici kompanija bankama izdali lične menice, što je svojevrstan „tuš“ u rvanju ili pravni šah-mat.
Značajno veći je broj onih koji se već danas nalaze u stečaju . Za razliku od retkih dužnika koji uspevaju da usvoje planove reorganizacije (pa se vrate u prvu, gore opisanu, kategoriju), veći je broj dužnika nad kojima se stečaj sprovodi bankrotstvom, odnosno rasprodajom i unovčenjem imovine. U toj igri vlasnici kompanija bivaju „izbačeni“, a glavnu ulogu preuzimaju stečajni upravnici i poverioci. Poverioci čekaju stečajne upravnike da rasprodaju imovinu stečajnog dužnika (ovaj se sada tako zove) i izmire njihova potraživanja u meri u kojoj je to moguće.
Nažalost, postoji i veliki broj onih koji se nalaze „u praznom prostoru između redovnog poslovanja i bankrotstva“. To je neka vrsta vakuuma, što je dobro poređenje, jer u pravom vakuumu nema kiseonika kao što ovde nema likvidnog novca nužnog za redovno poslovanje. Poslovni računi dužnika u bankama su pod blokadom usled prinudnog izvršenja, imovina pod budnim okom izvršitelja, a niko od poverilaca se nije odvažio da pokrene stečaj. Ovo je ujedno i najčudnije stanje.
U praksi, dužnici osnivaju nove firme na koje preusmeravaju poslovanje i kojima na raspolaganje stavljaju resurse prezaduženih subjekata. Sva nada o ekonomskom oporavku nestaje. Neretko je tema kako iskoristiti pravosudni sistem da bi se ostvario ćar ili poveriocima pokvarili planovi za prodaju imovine. Resursi poput proizvodnih hala, opreme ili poslovnog prostora izdaju se sestri kompaniji po niskim nivoima zakupnina, koje se najčešće uopšte i ne plaćaju, a pitanja amortizacije ili ne daj bože investicionog održavanja poslednja su na dnevnom redu. Poverioci sa druge strane, svesni su da jedina realna alternativa – stečaj – neće doneti mnogo koristi, jer u proseku traje tri do četiri godine, zahteva finansiranje postupka (predujam sudu), a prosečan stepen naplate je u proseku oko 25%. Stoga, obično taktiziraju i traže treću alternativu.
Uopšteno govoreći sva tri gore opisana stanja veoma su loša za ekonomiju zemlje, jer u takvoj strukturi odnosa svi gube. Poverioci ostaju trajno zarobljeni u cirkusu naplate, dok dužnici sve više liče na žive mrtvake iz serije Walking dead.
Niske cene zbog male tražnje
Banke su se zbog toga u prethodnom periodu sve više kao soluciji okretale prodaji tzv. paketa „nenaplativih kredita“. To je strategija u kojoj banka investitoru uz naknadu ustupa svoje dospelo a nenaplaćeno potraživanje zajedno sa svim instrumentima obezbeđenja i na taj način trajno izlazi iz dužničko-poverilačkog odnosa. Na njeno mesto stupa investitor, koji sada pokušava da postupak naplate sprovede tako da naplati više od onoga što je platio banci i ostvari profit na razlici. Naravno, cena koja se u takvim transakcijama ostvaruje u praksi najčešće je daleko ispod nominalnog iznosa potraživanja, jer investitori veoma dobro sagledavaju rizike i vrlo ih dobro ističu tokom pregovora oko njihove ponude.
Ovakvim aktivnostima banaka „vetar u leđa“ daje u međuvremenu izmenjena regulativa Narodne Banke Srbije, koja banke stimuliše da „čiste“ bilanse, odnosno otuđuju „nenaplative kredite“ iz svojih poslovnih knjiga. Ovakav pristup NBS-a je razumljiv i vrlo ispravan, jer primarni posao bankarskog sektora treba da bude finansiranje privrednih aktivnosti u svrhu ekonomskog razvoja, pa se fokus mora sa naplate nenaplativih potraživanja preusmeriti na tu osnovnu ekonomsku funkciju bankarskog sektora.
Pritisnute sa obe strane, banke sve više prodaju svoja nenaplativa potraživanja. Prema nekim informacijama sa tržišta, u prethodne dve godine prometovano je ukupno oko 750 miliona evra nominalne vrednosti nenaplativih potraživanja, a što je samo vrh ledenog brega i indikator onoga što nas očekuje u narednom periodu.
Za kupovinu takvih paketa loših kredita još uvek nema dovoljno velike tražnje. Nekoliko stranih investicionih fondova osnovalo je filijale u Srbiji i postavilo bazičnu infrastrukturu za posao naplate (kancelarije i osoblje sposobno da preduzme neophodne pravne radnje u svrhu naplate). Međutim, veoma je velika nesrazmera ponude i tražnje, na šta ukazuju i relativno niski nivoi cena koje se postižu u do sada realizovanim transakcijama.
Kako će se situacija razvijati u narednom periodu ostaje da se vidi. Svakako, deluje da nas očekuje nekoliko veoma vrućih leta u godinama koje dolaze kada se radi o ovoj temi.
Milan Marinković, direktor DZU FIMA Invest Beograd
FINANSIJE TOP 2016/17