U Grčkoj je potpuno pogrešno propisati nemački recept regulisanja tržišta, tvrdio je Herman Nojbaher, nacista koji je delimično uspeo da obuzda tešku ekonomsku krizu u Grčkoj tokom Drugog svetskog rata. Njegova svedočenja o iskustvu koje je tada stekao s Grcima, u velikoj meri objašnjavaju teškoće funkcionisanja nametnutih rešenja i u aktuelnoj dužničkoj krizi u ovoj zemlji.
Mada se uvek postavlja pitanje koliko su podaci koje u autobiografijama iznose njihovi autori verodostojni i šta im je stvarni cilj, one mogu da budu i izvor dragocenih informacija, ili originalnih pogleda na istorijske događaje koje naknadna pamet, prečesto, prikazuje pojednostavljeno i suvoparno. Jedno od takvih iznenađenja za ovdašnje čitaoce je svojevremeno priredio izdavač „Službeni list“ prevodom autobiografije „Specijalni zadatak Balkan“ Hermana Nojbahera, naciste koji je u našim zatvorima robijao kao ratni zločinac.
U knjizi, koju je završio 1953. godine, on sa neočekivanim razumevanjem i empatijom analizira sudbinu balkanskih naroda, posebno kada je reč o Srbima, a na istoričarima je da utvrde u kojoj se meri njegov lični sud o nekim akterima ondašnjih događaja uklapa u prihvaćene istorijske istine. Podaci koje iznosi zasnovani su na njegovim neposrednim iskustvima, budući da je nakon obavljanja funkcije gradonačelnika Beča pod nacističkom vlašću, postao „leteći diplomata“, zadužen za povezivanje pronacističkih snaga i rešavanje najvažnijih ekonomskih problema Balkana. Po izlasku iz zatvora, uprkos nacističkoj prošlosti postao je uspešan građevinski preduzetnik u rodnoj Austriji, pa čak i specijalni savetnik cara Haila Selasija za unapređenje državne uprave.
Iz današnje perspektive je, možda, posebno interesantno kako Nojbaher analizira ekonomsku krizu koja je i u to vreme potresala Grčku. Zaključci do kojih je došao mogu da pomognu razumevanju zašto je i danas nemačka terapija tako teško primenjiva u reševanju nagomilanih grčkih dugova.
Muke okupatora s grčkom krizom
Trebalo bi se podrobnije vraćati u prošlost u traženju razloga zbog kojih neke zemlje, poput Grčke i Argentine, gotovo ciklično ulaze u faze bankrota i oporavka tokom čitave savremene istorije. Stariji od nas se sećaju uzrečice „Dužan je k’o Grčka“, kada je trebalo opisati nečiju nesavladivu zaduženost, a naša deca će pamtiti njen savremeni hod po dužničkim mukama. Ono što slučaj ove zemlje i Argentine čini donekle apsurdnim je činjenica da su obe države tradicionalno izložene velikom uplivu Nemačke, koja važi za jednu od administrativno i ekonomski najuređenijih zemalja.
Jednu od tih ekonomskih kriza koje su potresale Grčku opisuje i Nojbaher i vezana je za period 1942-1944. godine, kada je bio specijalni izaslanik Nemačkog rajha za privredna i finansijska pitanja u Grčkoj. Dok su ostale balkanske zemlje bile nemački saveznici, Srbija i Grčka su bile okupirane, oduzeti su im delovi teritorije, pri čemu je kao vid istorijske odmazde u Srbiji sprovođen još i dodatni teror.
U tom kontekstu se obično pogrešno podrazumeva da je okupator jednostavno uzimao sve što mu je bilo potrebno. Treći rajh je, međutim, preuređivao svet po meri svoje hiljadugodišnje ambicije, pa time i sa svešću da mač nije jedino oružje za konsolidovanje i očuvanje onoga što je njime osvojeno. Zato je uporedo sa širenjem Nemačke na račun drugih država, većina njih nastavila da postoji, doduše uspostavljanjem kvislinških režima kojima je prepuštano da se bave svakodnevnim problemima kao i prividnog suvereniteta održavanjem međunarodnih odnosa. Okupaciona vojska mogla je da uzme šta je htela i činila je to često, ali da bi se otupeo otpor pobeđenih i održavao privid normalnosti, daleko je bilo bolje da većinu onoga što mu je trebalo osvajač kupuje na lokalnom tržištu.
Opisanim okolnostima treba dodati da 1942. godine još uvek traje otpor nemačkih trupa u Severnoj Africi, a da je Grčka bila prirodna spona tih armija sa ostatkom nacističkih snaga. Istovremeno, u njoj bukti hiperinflacija i nestašica hrane koju Italijani, a naročito Nemci, pokušavaju da obuzdaju drakonskim merama progona špekulanata i administriranjem tržišta, ali su rezultati takvi da za prosečnu platu jedva da može da se kupi litar maslinovog ulja. Zemlja klizi u anarhiju i preti joj jačanje gerilskog otpora.
Sa reputacijom ekonomskog eksperta za Balkan, na scenu stupa Nojbaher sa inovativnijim pristupom. U knjizi je dat detaljan opis mera koje je preduzimao, uspona i padova u sprovođenju takve politike, ali suštinski one bi mogle da se svedu na pristup: „U Grčkoj, naročito u postojećim okolnostima, potpuno je pogrešno propisati nemački recept regulisanja tržišta“.
Srećom, u Grčkoj živi mnogo Grka
Nojbaherova dijagnoza glasi da je Grčka permanento zavisna od uvoza hrane, a da je rat ne samo sveo na minimum suficite od brodarstva, turizma i iseljeničkih doznaka kojima je taj uvoz finansiran u mirnodopskim uslovima, nego je i uvećao potražnju zbog potreba okupacionih trupa. Njegovi prethodnici pokušavali su da reše krizu suzbijanjem spekulativnog ponašanja, propisivanjem cena hrane i načina njene distribucije. Za Nojbahera je to bilo bavljenje posledicama problema umesto uzrocima koji leže u manjku robe, a posebno hrane na tržištu. „Problem koji je trebalo rešavati uvek je bio isti: da grčka drahma sačuva karakter novca i ne dozvoliti da se pretvori u bezvrednu hartiju, osigurati minimum hrane za gradsko stanovništvo Grčke i to uz pomoć kontrolisane inflacije“. Zato preduzima različite poduhvate čiji je cilj da se poveća tržišna ponuda a destimuliše tražnja, svodeći mere represije na minimum. Kao kuriozitet treba navesti da je jedna od tih mera bilo i odlaganje isplata plata nemačkim vojnicima i oficirima.
Svoje iskustvo s Grcima opisuje i ovako: „Prosečan Evropljanin još nije traženu robu ni primio, a Grk ju je već kupio, ponovo prodao i već spremio odgovor, žaleći se da isporučena roba nije imala očekivani kvalitet. Oni su brzi, inteligentni ljudi. Ja im se divim“.
Tako o tadašnjoj grčkoj krizi i svom delimičnom uspehu u njenom obuzdavanju govori procesuirani ratni zločinac. Premda je politički nekorektno, teško je suzdržati se od spontanog poređenja sa sadašnjom situacijom, kada Nemačka predvodi grčke poverioce u insistiranju na što potpunijoj naplati dugova. Njihov pristup ignoriše objektivne procene koje govore da je to nemoguće, kao i činjenicu da su se ti krediti odavno istopili u aktivama svih poverilaca, pokriveni su različitim rezervisanjima, osiguranjima ili pristupima jeftinom novcu centralnih banaka.
Armije preplaćenih procenitelja rizika u najvećim svetskim bankama mogu da nastave da rade kao i do sada, i da se pretvaraju da nisu bili svesni u šta se upuštaju. Oni koji su savetovali Grke kako da nastave da pumpaju kreditni balon sada savetuju neke druge. Sve u svemu, utisak je da u današnjem svetu nije problem ako propadaju neke države i celi narodi, ali jeste makar samo i najava da bi nešto slično moglo da se desi bilo kojoj većoj banci „slobodnog sveta“. Cinici bi dodali da uloga Grčke nikada nije ni bila da vrati te famozne dugove, nego da se njenom sudbinom zaplaše drugi.
A što se tiče Grka, nadu da će oni izdržati i ovu golgotu daje još jedan citat iz Nojbaherove knjige: „Grk koji ne vidi razliku između stvarne cene robe i moguće zarade nije Grk. A u Grčkoj živi mnogo – Grka!“. Možda bi nešto moglo da se nauči i o sudbini nekritički uvezenih poslovnih koncepata iz anegdote koju Nojbaher navodi. U njoj opisuje kako je odlučio da lično proveri oduševljenje nemačkog kulturnog poslanstva činjenicom da se jedva pismeno domaće stanovništvo grabi za literaturu na Geteovom jeziku. Nojbaher kaže da nije imao srca da im saopšti da skoro svi ti nemački filozofi i klasici koji se tendenciozno nude po bagatelnim cenama, odmah po kupovini završavaju preprodati na kilogram kao otpadni papir.
Vladan Žarković
septembar 2017, broj 141.