Goša je u stečaju. Stečajni postupak je pokrenula zemunska kompanija AA Kapital konsalting zbog potraživanja 400.000 evra. Radnici će po svemu sudeći završiti na ulici. Već su bili na ulici protestujući, ali je sada drugačije – otpušteni su i izbačeni iz kruga fabrike. I to samo par meseci nakon što su se vratili na posao i poverovali da će oni koji su ih do sada potkradali igrati pošteno. Njihova Goša više nije njihova, kao što nikada nije ni bila – dobili su surovu lekciju iz divljačke privatizacije koja je u prethodnih 15 godina obezličila trud svih onih koji su svojim radom izgradili ono što je država prodavala ispod cene, ili tendenciozno uništavala da bi se prodalo u bescenje.
Male su šanse da će se ovde ponoviti scenario iz Argentine početkom 2000-ih godina, kada su radnici na stečajeve nekih velikih fabrika odgovorili okupacijom fabrika, ne želeći da ih napuste. „Ako vlasnici ne znaju da ih vode uspešno, mi znamo!“, bile su tada njihove parole. Solidarnom akcijom su uspeli da sačuvaju svoje fabrike. I ne samo to, već i da ih nakon preuzimanja održe u životu i poslovanju. U Srbiji takve energije nema. Naše fabrike su davno ukradene, a čini se da građani nemaju ni snage ni želje da ih vrate, čak ni kada je alternativa da one zauvek nestanu samovoljom pojedinaca koji su ih kupili, uz blagoslov države.
Zašto je Goša puštena niz vodu? Odgovor je prost, nema tu mesta za teorije zavere; sve se svodi na dosledno sprovođenje politike koja će nas uništiti – novac pre svega, radnici su samo nužno zlo u procesu stvaranja i oplodnje kapitala. Zato će sutra doći neki novi „investitor“ koji će proizvoditi iste stvari koje je proizvodila Goša, ali koji će odgovoriti na koruptivne nezajažljivosti ozbiljno bolesnog državnog sistema u Srbiji. Od radničke Goše korist bi imali samo radnici. To ne odgovara sebičnim, kriminalnim i drugim partikularnim interesima ljudi koji se već decenijama u srpskoj ekonomiji vode kao „privrednici“, a koje posprdno nazivamo bizMismenima. A bizMismen iz Slovačke je izneo milione evra i izdejstvovao da se potom pokrene stečaj u njegovoj bivšoj (neki kažu i sadašnjoj) firmi, kako bi svi poverioci – uključujući i radnike i državu – ostali kratkih rukava. Jer to je Srbija, država u kojoj bizMismeni-investitori mogu da rade šta god žele. Ako i izađu iz okvira zakona nema problema, jer država aktivno okreće glavu na drugu stranu i proglašava se „nenadležnom“ za sprovođenje sopstvenog pravnog sistema.
Ministarstvo kaže da je stečaj uveden u skladu sa zakonom. I to je tačno. Forma je ispunjena, zakon je poštovan, a u suštinu (pozadinu) stečaja ni sud ni drugi državni organi ne ulaze. Na primer, nikome od njih sigurno neće biti sumnjiva činjenica da je kompanija AA Konsalting kapital osnovana pre dva-tri meseca da bi odmah kupila potraživanja koja su uzrokovala stečaj fabrike od ŽOS Zvolena. ŽOS iz Trnave je svoje potraživanje preneo na ćerku firmu ŽOS iz Zvolena, koja ga je zatim prodala Kapital konsaltingu, u čije ime je izvesna advokatska kancelarija podnela predlog sudu da pokrene stečaj kako bi naplatila potraživanje. ŽOS Trnava je inače u aprilu ove godine prodala Gošu kiparskoj firmi Lisnart – ni ovaj posao nije bio sumnjiv državi, iako se radi o prodaji kompanije koja radnicima, državljanima Republike Srbije, duguje ogroman novac za neisplaćene zarade i neuplaćene doprinose, a državi impozantnu cifru za neplaćene poreze. Niko zatim neće ispitivati navode medija (kako novinari tvrde, zasnovane na tvrdnjama samih radnika) da je novi direktor namerno opstruisao zaključenje poslova koji bi Gošu izvukli iz finansijski katastrofalne situacije.
Sporno je ipak iznad svega to što se zakon nije poštovao ni u jednom koraku do trenutka uvođenja stečaja. Kako se drugačije može objasniti apsurdna situacija da država nije zainteresovana da pomogne svojim građanima koji nezakonito ne primaju zaradu godinama, pa ni da pomogne sama sebi, jer neprimanjem zarade koju su radnici pošteno zaradili i država ostaje bez poreza na zarade, svog dela kolača od njihovog rada.
Radnici Goše napravili su grešku. Uporno ponavljajući da njihov protest nije politički, da ne idu protiv premijera/predsednika, da samo žele ono što im pripada po zakonu, a što im je vlasnik oduzeo a država mu to omogućila (i potapšala ga po ramenu pre nego što je izneo sav novac iz zemlje) – oni su od sebe odbili političke snage koje su još uvek u fazi artikulacije (pojedince i pokrete koji u ovim mračnim vremenima „čuvaju vatru“), dok ih (organizovane) političke stranke čini se ne bi podržale ni po cenu dolaska na vlast (takav se utisak nepobitno stekao gledajući takozvane političare kako se u letnjim danima štrajkova i protesta upinju da slučajno ne komentarišu ovu temu). Sindikate su odbili zato što im nisu verovali (pokazalo se s pravom: na njihovom protestu sindikati se nisu pojavili i aktivno su ih bojkotovali – drugovi sindikalci, to nije solidarna borba!) i na taj način su ostali – sasvim sami. Odmah nakon što je javnost počela da se bavi drugim pitanjima, nakon što su se reflektori nad glavama radnika Goše ugasili a oni se vratili na posao, plan gašenja Goše je nastavljen.
Radnici Goše su poslužili jednoj predizbornoj kampanji. Nakon što su u septembru dobili apstraktna obećanja da će fabrika preživeti sve teškoće u kojima se nalazi, zahvaljivali su se ljudima čija ih je inertnost i dovela u nevolje. U oba slučaja, takozvani mediji izvestili su o velikoj pobedi „naprednih“ snaga. A onda je realizovana odluka koja je zasigurno bila doneta mnogo ranije – egzekucija nad Gošom je izvršena uz minimalnu medijsku pokrivenost i bez ikakvog otpora.
Postoji nada da će se nešto promeniti tokom stečajnog postupka. Stečaj se može prekinuti, stručnjaci za stečajno pravo i pravnici Goše sa razlogom ističu mnoge nelogičnosti koje su prethodile samom otvaranju stečaja, a koje su i predmet krivičnih prijava koje su radnici podnosili, ali koje nikada nisu procesuirane. Borba ipak još uvek traje, videćemo u kom pravcu će se radnici orijentisati. Budući da opet mole državu, izgleda da nisu shvatili da vlast nije briga za njihovu sudbinu. Pred naredne izbore predsednik će spasavati neku drugu posustalu firmu – takvih bar u Srbiji ima na pretek.
Pre nekoliko meseci uporedio sam Gošu sa svima nama, sa Srbijom. Ovo poređenje, sada kada je Goša na putu da nestane zbog nepostojanja vladavine prava i odbijanja države da radi za građane a ne za pojedince sa (sumnjivim) kapitalom, čini se aktuelnijim nego ikada.
Mario Reljanović