Rade i Tatjana Vučićević uputili su se u svet vrhunske čokolade u gorkim vremenima devedesetih, a sada ručno izrađuju više od 200 čokoladnih proizvoda jedinstvenog ukusa. Uspeli su zahvaljujući entuzijazmu, a ni danas ne žele da prerastu u industrijsku proizvodnju, ali im je veoma stalo da i svojim primerom dokažu da je domaća konditorska industrija po kvalitetu daleko iznad mnogih uvoznih proizvoda.
U životu se često dešava da krenete jednim putem a završite na sasvim drugačijoj stazi. Međutim, čak i kada sticajem okolnosti promenite rutu, ona se može pokazati kao dobra prilika ako umete da je prepoznate i iskoristitite. Tako su bračni par Rade i Tatjana Vučićević svoje profesije u pozorišnom i filmskom svetu zamenili jednom drugom umetnošću: ručnom proizvodnjom čokoladnih proizvoda jedinstvenog ukusa.
Ali put do sveta vrhunske čokolade nije nimalo sladak, naročito ako njime krenete u gorkim vremenima početkom devedesetih, kada su Vučićevići rešili da se upuste u preduzetništvo. U tom trenutku čokolada im nije bila na prvom mestu, već cilj kako da u krajnje nestabilnim vremenima obezbede iole stabilnu egzistenciju. Prvi korak napravili su 1989. godine, osnovavši Art agenciju koja je organizovala manifestacije i događaje za decu i pozorišne predstave, da bi 1992. godine registrovali preduzeće Art Ival koje se bavilo trgovinom kafom u jednom malom objektu na Zvezdari. Budući da su prodavali veoma kvalitetnu kafu i u želji da se već na početku razlikuju od konkurencije, u svoju ponudu uvrstili su i delikatese od čokolade.
Uvidevši da postoji tržište za kvalitetne čokoladne proizvode, odlučili su da poslovanje usmere u tom pravcu. Pošto su najbolje prodavali dražeje koje su otkupljivali od poznatog domaćeg preduzeća, logičan korak u razvoju poslovanja bila je odluka da počnu sami da ih proizvode. Ali logika u uslovima devedestih je zahtevala mnoge napore u praksi za koje ne postoje gotova rešenja u ekonomskoj teoriji. Prvo su se suočili sa nedostatkom alata, pa su otišli u Pariz na sajam konditorskih proizvoda i opreme, u želji da se informišu o kretanjima u industriji i kupe polovnu opremu, jer za novu nisu imali sredstava.
Kada su, konačno, uspeli da nabave bubnjeve za proizvodnju čokoladnih dražeja od proizvođača mašina u Obrenovcu, čekao ih je naredni problem – kako da nađu kvalitetnog tehnologa, i to još u vreme kada se preduzetništvo u Srbiji doživljavalo kao mana, a ne kao vrlina. Sumnju je u početku gajio i veoma iskusni tehnolog i doajen konditorske industrije Sreta Banković, sa kojim su obavili nekoliko razgovora pre njegovog pristanka, ali je vrlo brzo promenio mišljenje i ta saradnja je utemeljila put kompaniji ka prepoznatljivosti na tržištu po kvalitetnim ručno izrađivanim slatkišima. Četiri godine od osnivanja firme lansirali su svoju robnu marku pod nazivom „Premier“, koja je zaštićena u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije, a sada prodaju više od 200 vrsta proizvoda.
„Mislim da je našem uspehu najviše doprinela činjenica da smo u posao krenuli sa velikim entuzijazmom. Oduvek smo želeli da se bavimo proizvodnjom, ali i da ponudimo kupcima proizvode napravljene od najboljih sastojaka, koji zaista vrede. Važno nam je bilo i da imamo pakovanja koja su u to vreme izgledala svetski, kao i danas, kako bi i na taj način ukazali na vrhunski kvalitet. Prvo smo se fokusirali na dražeje, a potom smo, prateći tržište, počeli da pravimo i praline, čokolade i druge raznovrsne dezerte“, priča Rade Vučićević. Od tada se mnogo toga promenilo na tržištu, napominje njegova supruga Tatjana, pa su shodno tome inovirali i poslovanje – od kreiranja novih proizvoda i pakovanja, do novih načina komunikacije sa potrošačima, korišćenjem društvenih mreža i food blogova.
Lešnik po lešnik
Kvalitet proizvoda u ovoj industriji već na prvom koraku presudno zavisi od kvaliteta sastojaka, pa Vučićevići pribavljaju najkvalitetniju čokoladu od renomiranog belgijskog proizvođača. Naime, pravilo u ovoj industriji je da samo velike kompanije, koje imaju odgovarajuće kapacitete, prave čokoladu kao poluproizvod, koji potom koriste manji konditori za dalju preradu u finalni proizvod. Art Ival je i među domaćim dobavljačima prepoznatljiv po insistiranju na kvalitetu sastojaka koje od njih kupuju, a koji potom prolaze kroz veoma složen i višeslojan sistem kontrole u procesu ručne izrade čokolade.
Kako to izgleda u praksi, Rade Vučićević objašnjava na primeru – lešnika. Kada se lešnici dopreme do proizvodnog pogona, tehnolozi vrše prvu kontrolu robe, koja se tek nakon toga prebacuje u prijemnu prostoriju. Potom zaposleni ručno prebiraju svako zrno i izbacuju ona koja nisu sveža, pa čak i ona koja nisu pravilnog oblika. Na kraju, kada se taj lešnik ugradi u proizvod, ponovo se proverava kvalitet gotovog čokoladnog slatkiša.
Ručna proizvodnja traži posebnu organizaciju, mnogo veštine i strpljenja. „Mi dnevno izrađujemo 70 vrsta čokoladnih pralina, od čega je 30 do 40 vrsta kratkog roka trajanja zbog sastojaka kao što su puter, pavlaka ili voće. Iz tog razloga smo se opredelili da ne pravimo velike količine, kako bismo u čokolateriju isporučivali uvek sveže praline. Iako su to veoma zahtevni procesi, jer se veći deo obavlja ručno, od mešanja sastojaka i pravljenja čokoladnih proizvoda, do vezivanja mašnica na pakovanju, sistem odlično funkcioniše“, kaže Tatjana Vučićević i dodaje da baš zato, njihovi kupci umeju da cene sav taj trud.
Zbog ovakvog pristupa poslu, stekli su reputaciju vrhunskih konditora, koju žele da očuvaju daljim ulaganjima u kvalitet. Na našem tržištu prodaju svoje proizvode u čokolateriji na Obilićevom vencu, ali i u velikim trgovinskim lancima širom Srbije, u kojima im je teže da se izbore za atraktivnu poziciju na policama u konkurenciji sa velikim i moćnim proizvođačima. Izvoze između 10 i 15 odsto godišnje proizvodnje, sa planom da tu količinu u budućnosti povećaju. Veoma značajan korak ka tom cilju je ugovorena saradnja sa najstarijom nemačkom fabrikom konditorskih proizvoda, koja je pod njihovom robnom markom započela prodaju čokoladnih dražeja proizvedenih u pogonu bračnog para Vučićević.
Domaće je kvalitetnije
Iako su u konditorskom svetu stekli ime, odnosno kako marketinški stručnjaci vole da kažu – uspostavili prepoznatljiv brend, ne žele da u značajnijoj meri šire svoju proizvodnju. Pre svega zato što bi se masovnom proizvodnjom izgubio kvalitet, ali i stoga što im nije cilj da prerastu u industriju, već da nastave da rade „posao s dušom“. Zapošljavaju oko 40 ljudi i nadaju se da će posao uspešno nastaviti njihova deca. Rade i Tatjana Vučićević rado prihvataju činjenicu da mladi ljudi donose i nove ideje, ali ma koliko se vremena menjala, porodični posao za koji su se opredelili mora i ubuduće biti zasnovan isključivo na kvalitetu. Želja im je da i kroz sopstveni primer doprinesu promeni stereotipa da su domaći slatkiši samo jeftina roba, kojima je kvalitet „primeren“ ceni, a što na žalost nije samo predrasuda stranaca.
„Problem je što tako razmišljaju i mnogi domaći potrošači, te više vole da kupuju i poznate i nepoznate marke iz drugih zemalja. A prava istina je da je konditorska industrija u Srbiji među najrazvijenijim granama privrede, sa bogatom tradicijom, znanjem i iskustvom. Osim toga, domaća roba na našem tržištu mora da ispunjava strožije kriterijume kvaliteta nego strana. Zato su, vrlo često, uvozni slatkiši spravljeni od od lošijih i manje zdravih sastojaka nego domaći. Ja se nadam da će jednog dana naše društvo naučiti da prepozna pravi kvalitet ali i da ceni domaće proizvode, jer oni to zaslužuju“, zaključuje Tatjana Vučićević.
Da se stavovi, ipak, menjaju dokazuje i činjenica da Art Ival beleži stabilan rast prodaje, te da su u saradnji sa porodicom Karađorđević poneli titulu dvorskog liferanta, a najprobirljivijim sladokuscima, ponudili „kraljevske ukuse“.