Proevropski nastrojeni građani i zvaničnici u Briselu i drugde skloni su da evropske integracije vide kao linearni proces. Oni integraciju intuitivno shvataju kao nešto dobro, a dezintegraciju kao nešto loše. Zato oni podržavaju predlog Evropske komisije da se integracije unutar evrozone učvrste uvođenjem zajedničkog ministra finansija i budžeta, kao i pretvaranjem Evropskog mehanizma za stabilnost (EMS) u Evropski monetarni fond. O ovom predlogu trenutno raspravljaju lideri evropskih država. I zaista, debata o tome koliko će na primer nova nemačka vlada biti proevropska svodi se na pitanje njene otvorenosti za ove ideje, koje je prvi izložio francuski predsednik Emmanuel Macron.
Ali postoje dva različita tumačenja ovih predloga. Macron smatra da su oni deo vizije Europe qui protege (Evrope zaštitnice), zajednice veće solidarnosti između građana i zemalja članica. U takvoj viziji novi Evropski monetarni fond bio bi nekakva početna blagajna evrozone. Ali u Nemačkoj mnogi, a među njima i Wolfgang Schäuble, podržavaju tu ideju iz sasvim drugih razloga. Oni je vide kao način povećanja kontrole nad budžetima zemalja članica EU i još rigoroznijeg sprovođenja fiskalnih pravila evrozone, čime bi se povećala konkurentnost Evrope. Ako bi prevagnula ova vizija, više Evrope bi značilo više Nemačke, kao što se desilo i sa mnogim drugim potezima povučenim od početka krize evra pre 7 godina.
Ove razlike u vizijama pokazuju da produbljivanje evropskih integracija ne mora biti dobro samo po sebi. Potezi poput prerastanja EMS-a u Evropski monetarni fond mogli bi se razumeti kao deo zabrinjavajuće transformacije EU započete sa krizom evra. Iako se otad integracija nastavila i iako su zemlje članice pristale da udružuju svoje suverenitete na dotad nezamislive načine – može se argumentovati da je ovo ujedinjenje kvalitativno drugačije od onoga iz prethodnih faza evropskog projekta. Možda se u ime više Evrope u stvarnosti pomalja jedna EU koja bitno odstupa od idealizovanog projekta proevropske imaginacije.
Uslovljavanje je ključni princip ove transformacije EU. Nekada, tokom procesa pristupanja zemalja EU, imali smo samo spoljašnje uslovljavanje. Zemlje članice EU koje su želele da uđu u evrozonu uslovljavane su i pomoću Mastrihtskog ugovora i Pakta za stabilnost i rast. Ali otkad je počela kriza evra, unutrašnje uslovljavanje zemalja evrozone povećano je pod Mastrihtom III. Ono je dugo delovalo bezopasnije od spoljašnjeg, jer pretnje pojedinim zemljama članicama nisu imale kredibilitet. To se promenilo u julu 2015, kada je Grčkoj zaprećeno da će biti izbačena iz evrozone. Tokom poslednjih nemačkih izbora tu pretnju je obnovio Christian Lindner, lider Slobodne demokratske partije.
Sve češće unutrašnje uslovljavanje promenilo je značenje i sadržaj solidarnosti u Evropskoj uniji. Od početka krize evra, u EU se mnogo raspravljalo o tom konceptu. Za vreme krize, dužničke zemlje su tražile solidarnost i činilo im se da je ne dobijaju zbog protivljenja zemalja poverilaca da se dugovi raspodele među članicama. S druge strane, zemljama poveriocima je izgledalo da su pristajanjem na spasavanje dužnika pokazali sasvim dovoljnu meru solidarnosti. Istina je da od početka krize postoji izvesna solidarnost u evrozoni, ali po modelu MMF-a: zajmovi u zamenu za strukturnu reformu (rečnikom MMF-a: stukturno prilagođavanje). Nekada je solidarnost u EU značila nešto drugo.
Evropska unija kao da se preuređuje po modelu MMF-a. Ona sve više liči na mehanizam nametanja tržišne discipline zemljama članicama, nešto sasvim različito od projekta koji su zamislili njeni osnivači i od zamisli današnjih proevropljana. Tokom diskusija o smanjenju duga zemljama u krizi Evropska komisija je često bila nepopustljivija od MMF-a. Kao što je u julu 2015. rekao Luigi Zingales: “Ako je Evropa samo loša verzija MMF-a, šta je ostalo od projekta evropskih integracija?” Transformacija EMS u Evropski monetarni fond je možda poslednji, logičan korak u procesu transformacije EU po modelu MMF-a.
Ličnost koja otelovljuje ovu transformaciju i koja se za nju najviše zalaže je Angela Merkel. Ona uporno ponavlja da Evropu treba učiniti konkuretnom, to jest sposobnom da se ekonomski, a verovatno i geopolitički nadmeće sa drugim regionima u svetu. Ali u procesu zadobijanja veće konkuretnosti zbiva se još jedna suptilna transformacija. Nekada su proevropljani EU videli kao uzor idealnog poretka. Danas, predvođeni Angelom Merkel oni napuštaju tu ideju u ime konkuretnosti.
Konkretno, nemačka kancelarka smatra da povećanje evropske konkurentnosti iziskuje smanjenje velikodušnih socijalnih troškova po kojima je Evropa poznata. Ona rado ponavlja da Evropa sadrži 7 odsto svetske populacije, 25 odsto svetskog BDP-a i 50 odsto socijalnih troškova i ističe da “Evropa više ne može biti tako velikodušna”. To je logika na kojoj se temelji nametanje mera štednje zemljama u krizi. Na primer, bivši grčki ministar finansija Yannis Varoufakis kaže da mu je Schäuble na prvom sastanku rekao da “previše velikodušni evropski društveni model više nije održiv i da mora biti odbačen” da bi Evropa postala konkurentnija. Ova konkurentna Evropa premalo liči na Evropu iz proevropske imaginacije koja insistira na socijalnoj tržišnoj privredi.
Verovatno najstrašniji pogled na tu novu EU nalazimo u knjizi Marka Leonarda Zašto će Evropa upravljati 21. vekom / Why Europe will run the 21st century. Kao metaforu za Evropu on tu navodi panoptikon – kružni zatvor koju je smislio Jeremy Bentham. Metafora je preuzeta iz knjige Nadzirati i kažnjavati / Surveiller et punir Michela Foucaulta koji panoptikon shvata kao simbol modernog oblika kažnjavanja čiji je cilj stvaranje “poslušnih tela”. Ali Leonard Foucaultovu analizu primenjuje na EU u pozitivnom smislu: po njegovom mišljenju EU tako efikasno koristi moć da pravila na kraju bivaju internalizovana. Ali možda ova metafora sobom nosi i mračnije slutnje: pred nama izranja zajednica koja sve manje liči na Evropu koja štiti, a sve više na onu koja nadzire i kažnjava.
Hans Kundnani, Social Europe
Za Peščanik prevela Lucy Stevens