Prekomerna glad za drvetom koje je predstavljalo glavni građevinski materijal ali i sirovinu za đubrenje, stočnu hranu i različite vrste proizvodnje, izazvala je ekološke posledice koje su početkom 17. veka dovele stanovništvo Japana na ivicu prave gladi. Tada je vlast u saradnji sa stručnjacima preduzela mere za obnovu šuma, razvivši i drugačiji ekonomski koncept za njihovo korišćenje. Na tom poduhvatu izrasle su šume koje danas prekrivaju četiri petine ukupne japanske teritorije.
Iako je Japan viskoindustrijalizovana i gusto naseljena država, 80% njene teritorije je prekriveno šumama, pa je još zovu i „Zeleni arhipelag“. Šume u Japanu se, naravno, koriste kao dragoceni izvor drvne građe, ali se istovremeno izuzetno dobro štite, što je skupo plaćena lekcija iz prošlosti. Naime, koliko god sadašnje šume delovale kao prirodno nasleđe, većina njih je posečena još pre četiri veka, a posledice po zemljište su bile takve da je zapretila glad. Stoga je politika obnove i upravljanja šumama u Japanu nastala kao odgovor na ekološku i populacionu krizu koja je u ovoj zemlji eskalirala početkom 17. stoleća.
Prvi predeo koji je ostao bez šume već do 800. godine pre nove ere je bio zaliv Kinai, gde su se nalazili i najrazvijeniji gradovi starog Japana, poput Osake i Kjota. Prekomerna seča se nastavila, pa je do 1550. godine ogoljena gotovo četvrtina japanske teritorije, da bi početkom 17. veka potražnja za drvnom građom „eksplodirala“ na domaćem tržištu. U to vreme, kada su okončani unutrašnji ratovi za vlast, populacija se samo tokom jednog veka udvostručila. Uporedo je vrtoglavo rasla i potražnja za drvetom, pre svega za gradnju kuća ali i monumentalnih državnih objekata, stoga što je drvo bilo najdostupniji građevinski materijal, ali i zbog estetskih sklonosti Japanaca ka ovom materijalu. Dodatno, drvo je služilo za grejanje kuća, ali se koristilo i u industriji, poput proizvodnje soli, crepova i keramike, a drveni ugalj se naročito upotrebljavao za održavanje veoma visokih temperatura prilikom kaljenja čelika.
Rat među selima
Za sve mnogobrojnije japansko stanovnuštvo trebalo je sve više hrane, pa su krčene šume radi dobijanja obradivog zemljišta. Seljaci su polja đubrili zelenim gnojivom, (na primer, lišćem, korom i grančicama), a volove i konje hranili grmljem i travom koju su pribavljali u šumama. Da bi se pognojilo jedno jutro oranice, trebalo je za zeleno gnojivo sakupiti 5 do 10 jutara šume. Seča šuma i izgradnja bile su na vrhuncu između 1570. i 1650. godine, a potom su počele da jenjavaju usled oskudice drva. To je dovelo do sve češćih sporova među selima oko drvnog ogreva, stočne hrane i poslova sa drvetom, a učestali su i šumski požari zbog erodiranog tla, kao i oluje. Zbog svega toga smanjili su se poljoprivredni prinosi upravo u vreme porasta stanovništva, pa su zaređali periodi velike gladi tokom vladavine dinastije Tokugava.
Stoga je vlast prvo uvela mere zabrane seče šuma, potom njihovog obnavljanja, a u 18. veku Japanci su već sproveli složen sistem upravljanja šumama. Šogun, pod čijim je direktnim nadzorom bila četvrtina šuma, imenovao je višeg upravitelja zaduženog za šume, čiju politiku su morale da slede i vlastele zemljoposednici. Zabranjen je pristup iskrčenim površinama kako bi se omogućio oporavak šuma, izdavale su se posebne dozvole u kojima se tačno navodilo koliko drveća seljani smeju da poseku u državnim šumama ili kada tamo mogu da izvedu stoku na ispašu, i kažnjavana je praksa spaljivanja šuma radi krčenja i pretvaranja u obradive površine. U onim šumama koje nisu bile pod nadzorom ni šoguna ni vlastele, seoski poglavar upravljao je šumom kao zajedničkom imovinom, koju su branili naoružani čuvari kako stanovnici iz susednih sela ne bi mogli da je koriste.
Šogun i veliki zemljoposednici su bogato plaćali za iscrpne popise stabala u šumama pod njihovim nadzorom i tražili da se ti spiskovi stalno ažuriraju. Uspostavili su kontrolu na glavnim putevima i rekama, gde su nadzirali isporuke drveta i da li se uvedene mere poštuju, a potom doneli i niz dodatnih propisa kojima se tačno utvrđivalo ko i kako može upotrebljavati jednom posečeno stablo. Dragoceni kedrovi i hrastovi bili su rezervisani za državne poslove, a vrste i količine drveta koje se smelo upotrebljavati za izgradnju objekata i u proizvodnji različitih predmeta varirale su zavisno od društvenog statusa i važnosti određene industrije.
Uporedo su donete mere za sadnju novog drveća i zaštitu zemljišta od erozije, a u koje je ozbiljno uključena nauka. Stručnjaci koje su angažovali država i privatni trgovci osmatrali su, eksperimentisali i objavljivali rezultate u pravoj poplavi časopisa i priručnika. Prve velike rasprave na ovu temu objavio je 1697. Mijazaki Antei, sa uputstvima o svim fazama pripreme semena i sadnica, održavanja i obnavljanja mladica, kao i o tome kako rezati grane sa rastućeg debla da bi se dobio trupac željenog oblika. Uz uzgoj iz semena, neke vrste drveća uzgajale su se sadnjom rezanih sadnica ili mladica.
Šuma na tržištu
Postupno se u Japanu razvilo sveobuhvatnije znanje i o ekonomskom upravljanju šumama, imajući u vidu da je reč o biljnoj kulturi koja sporo raste. Država i privatni preduzetnici počeli su da sade šume na zemlji koju su kupili ili zakupili, posebno na područjima gde je to bilo ekonomski isplativo, na primer u blizini gradova gde se drvo stalno tražilo. U jednu ruku, zasadi šuma su skupi, riskantni, i iziskuju mnogo kapitala. Troškovi su od samog početka veliki jer treba platiti radnike koji će zasaditi drveće i one koji će brinuti o zadsadima nekoliko decenija, a sva ta ulaganja vratiće se tek kada stabla budu dovoljno velika za seču. Tokom tog dugog vremena, moguće je u bilo kom trenutku izgubiti ceo zasad stabala zbog požara ili bolesti, a cene koje će drvo na kraju postići podležu tržišnim promenama koje se ne mogu predvideti decenijama unapred.
S druge strane, zasadi šuma imaju nekoliko kompenzacijskih prednosti u poređenju sa prirodno izraslim šumama. Mogu se po izboru posaditi samo dragocene vrste drveća, njihov kvalitet može maksimalno da se poboljša, a cena maksimalno uveća ako ga, na primer, krešete dok raste kako biste na kraju dobili ravne i oblikovane trupce. Možete odabrati pogodnu lokaciju s niskim troškovima prevoza u blizini grada ili reke po kojoj ćete trupce puštati nizvodno, a nećete morati da ih dovlačite sa udaljene planine. Možete posaditi stabla u jednakim razmacima i time umanjiti troškove seče. Neki vlasnici šuma u Japanu specijalizovali su se za drvo za posebne namene i zato su mogli da diktiraju cene za „etabliranu“ marku. Recimo, šumski zasad „ošino“ postao je poznat po tome što su se od njegovog drveća izrađivali specijalni delovi za kedrove bačve u kojima se drži sake (ružino vino).
Svemu je pomoglo to što su institucije i metode bile prilično ujednačene širom Japana. Za razliku od Evrope, koja je u to vreme bila podeljena na mnoštvo kneževina ili država, Japan je u eri Tokugava bio ujedinjena zemlja sa jedinstvenom vlašću. Mada jugozapad Japana ima suptropsku, a sever umerenu klimu, celoj zemlji je zajedničko to što je vlažna, strma, podložna eroziji, vulkanskog porekla i podeljena na strme pošumljene planine i ravnice sa obradivom zemljom, pa su uslovi donekle ekološki ujednačeni.
To ne umanjuje značaj onoga što su Japanci preduzeli u 17. veku kako bi zaštitili i obnovili šume, jer je nova politika predstavljala potpuni zaokret u odnosu na dotadašnju tradiciju prekomernog korišćenja drveta u svakodnevnom životu. Pri tom, doslednost u primeni usvojenih mera je verovatno često bila na probi, jer je na prve vidljive rezultate trebalo čekati više od veka. Šumski zasadi počeli su da se šire po celom Japanu između 1750. i 1800. godine, da bi tek u 19. veku, nakon dugotrajnog pada, opet porasla i proizvodnja drva.