U izuzetno zanimljivoj i sveobuhvatnoj postavci „Muzej banjskog lečenja“ u Vrnjačkoj Banji, koja je nastala saradnjom ove opštine i Muzeja nauke i tehnike, posetici se mogu upoznati i sa preporukama lekara pacijentima poput one da igraju kolo „umereno i po taktu“, ali i sa istorijom preduzetničke inicijative koja je selo Vrnjce pretvorila u jedno od najpoznatijih turističkih mesta u Srbiji.
Muzej nauke i tehnike (MNT) je u želji da doprinese kulturnoj i turističkoj ponudi Vrnjačke Banje otvorio 2015. godine stalnu postavku u ovom poznatom banjskom lečilištu sa tradicijom dugom 150 godina. Postavka pod nazivom „Muzej banjskog lečenja“, rezultat je saradnje Opštine Vrnjačka Banja, koja je obezbedila i uredila prostor i Muzeja nauke i tehnike, koji je priredio izložbu sa preko 180 eksponata, fotografija, dokumenata i razglednica. Postavka se neprekidno dopunjava, kako bi posetioci mogli da se upoznaju sa istorijatom celokupnog banjskog lečenja i života, uključujući iskustva pacijenata, lekara i banjskih gostiju, ali i priču o tome kako je zahvaljujući privatnoj inicijativi selo Vrnjci izraslo u jedno od najpoznatijih turističkih mesta u Srbiji, kaže dr Jelena Jovanović Simić, autorka ove postavke.
Postoje dokazi da su tamošnju mineralnu vodu koristili još antički Rimljani, ali potom nema podataka sve do vremena osmanske vladavine kada su spahije sa svojim svitama povremeno dolazile na lekovite izvore, priča naša sagovornica. Lokalno stanovništvo je moralo da im obezbeđuje hranu, što je bilo veliki trošak, pa je u strahu da se to ne ponovi i sa novom vlašću u obnovljenoj srpskoj državi, zatrpavalo i krilo izvore mineralne vode. Prvu analizu je, zato, izvršio tek 1835. baron Sigismund Herder, u to vreme načelnik rudnika u Saksoniji, kojeg je knez Miloš Obrenović angažovao da ispita rudna bogatstva Srbije i svojstva mineralnih voda, ali i pored dokaza o kvalitetu izvora u Vrnjcima, nije odmah pristupljeno uređivanju izvora.
Dve decenije kasnije, 1856. godine, i dr Emerih Lindenmajer je pisao kako je kvalitet ove vode takav da „zaslužuje veliku pažnju i obećava lepu budućnost“, pa je lokalni sveštenik Hadži Jevtimije Popović uredio prvi izvor tople mineralne vode i obavestio o tome načelnika Sreza trsteničkog Pavla Mutavžića i užičkog vladiku Joanikija Krasnojevića koji je 1859. izgradio prvi objekat za stanovanje i poslao uzorak vode na analizu dr Josifu Pančiću. Na osnovu sprovedene analize, Pančić je zaključio da se voda može upotrebljavati u lečenju hroničnih zapaljenja disajnih organa, kod „hiperemije utrobnog kanala“, a pomešana sa surutkom i „protivu mnogih drugih bolesti“. Upravo u to vreme Pavle Mutavdžić se razboleo „od otoka crne džigerice u najvećem stepenu“, a poznati lekar mu je preporučio da se leči u Vrnjcima.
„Tako je Pančić 1860. bio prvi doktor koji je uputio obolelog u Banju, a Mutavdžić prvi zvanični pacijent. Nakon izlečenja, Mutavdžić je postavljen za načelnika Okruga kruševačkog i 1868. godine pokrenuo je inicijativu za uređenje Vrnjačke Banje. Sa viđenijim ljudima iz Kruševca, Kraljeva i Trstenika formirao je Osnovatelno – fundatorsko društvo lekovite kiselo-vruće vode u Vrnjcima. Pri učlanjenju u Društvo polagao se novčani ulog i tako je načinjen fond iz kojeg su finansirani otkup zemljišta u okolini mineralnih izvora, izgradnja prvog skromnog, drvenog kupatila i podizanje česmi za toplu i hladnu mineralnu vodu. Društvo je svoj cilj ostvarilo veoma brzo – već naredne godine otvorena je prva banjska sezona. Ova privatna inicijativa je uspešno razvijana narednih 15 godina”, kaže Jovanović Simić.
Razvoj Vrnjačke banje je pratio evropske turističke trendove. „Najimućniji su iz Srbije putovali u inostranstvo, a srednji stalež u domaće banje. Ali na lečenje su dolazili i građani skromnijeg materijalnog stanja. Oni nisu odsedali u vilama i pansionima, a hranili su se u sopstvenoj režiji. Birali su najjeftiniji smeštaj – u početku su to bili kvartiri, uglavnom nehigijenski stanovi u kojima je redovno boravio veći broj lica. Lekari su se godinama borili protiv takve prakse. Siromašni građani imali su mogućnost da se s uputom lekara leče o trošku bolničkog fonda svog okruga, a banjski lekar je bio dužan da ih leči besplatno. Železnička direkcija je davala značajan popust – povratnu kartu upola cene koja je važila uz lekarsko uverenje i dokaz o boravku u banji dužem od 10 dana. Država je obezbeđivala ove olakšice siromašnima sve dok nije uvedeno obavezno zdravstveno osiguranje posle Drugog svetskog rata, kada su banje postale svima dostupne”, kaže autorka ove postavke.
Poslovna šansa
Tek krajem 19. veka Vrnjačku banju je preuzela država. Uloženo je u izgradnju novog kupatila, kaptažu izvora tople vode, izgradnju vodovoda, podizanje Kursalona i Državne gostionice, a uređena je i okolina, te je Banja dobila park i Staklenu baštu. „Međutim, prva reprezentativnija građevina bila je opet plod privatne inicijative – godine 1911. Akcionarsko društvo ‘Terapija’ izgradilo je istoimeni Zavod za lečenje vodom i elektrikom. To je bila najmodernija ustanova za fizikalno lečenje u Srbiji. Tek 1930. podignuto je novo, tada velelepno Termomineralno kupatilo u banjskom parku, ali su i njemu prethodili brojni privatni višespratni objekti izgrađeni posle Prvog svetskog rata“, kaže Jovanović Simić i dodaje da je ubrzo posle toga ova banja beležila zavidnu posetu – u 1937. godini čak veću nego Dubrovnik.
Vremenom je izgrađen veći broj smeštajnih ali i ugostiteljskih objekata koji su je učinili još atraktivnijom destinacijom. „U Banji je tokom sezone ordiniralo preko 20 privatnih lekara. Osim medicinske funkcije, ona je imala i status prestižnog turističkog mesta gde su odlazili oni koji žele da ‘budu viđeni’. Njenoj slavi doprinele su i posete uglednih ličnosti – kralj Aleksandar Karađorđević boravio je tamo dva puta, a česti posetioci bili su i ministri, političari, književnici…”, opisuje sagovornica B&F-a. To je privuklo i veliki broj preduzetnika, od građevinara koji su podizali državne i privatne objekte, preko proizvođača, trgovaca prehrambenim proizvodima, rukotvorinama i suvenirima, do delatnika u uslužnoj, kulturnoj i sportskoj oblasti. „Sve te poslovne mogućnosti dodatno su unapređene posle 1922. godine, kada su ukinute dotadašnje banjske sezone od maja do septembra, a Banja postala otvorena za posetioce tokom cele godine”, kaže Jovanović Simić.
Reklama početkom 20. veka
Preduzetnički duh tog doba posetiocima Muzeja banjskog lečenja približava i deo postavke namenjen – reklamiranju. Naime, u štampi su objavljivani spiskovi bolesti koje se uspešno leče u banjama, često uz savete kako da se najlakše stigne do banje i gde da se odsedne. Uz obilje privatnih oglasa za smeštaj u kojima su se naglašavale udobnosti kao što su „meblirane sobe“, dobra kuhinja, terase za sunčanje, salon sa klavirom, telefon i drugo, tu su i lekarski oglasi. Iz njih se vidi da su se doktori trudili da svoje ordinacije i sanatorijume opreme najsavremenijom medicinskom opremom za dijagnostiku i lečenje, kao i da su se redovno stručno usavršavali u inostranstvu.
Najzanimljiviji su, međutim, trgovački oglasi u kojima se nudi „oprema za banje“: korpe i koferi za prtljag, „ubrusi za frotiranje“, „bade mantlovi za kupanje“, šeširi i gumene kape za kupanje, najmodernija obuća i odeća, suncobrani i kišobrani, lekoviti preparati, kozmetika, alkoholna pića, knjige i vodiči za Banju, radio-aparati ali i proizvodi kao što su „pravi crnogorski prašak protiv insekata“, naftalin protiv moljaca i „crni karbol“.
I tada su, kao i danas, ljudi verovali iskustvima iz prve ruke, te su objavljivana i stručna zapažanja lekara. Iz njih se može videti da u banji „ne treba mozak jako naprezati s umovanjem“ i teškim temama poput politike. Takođe, s obzirom na holistički pristup lečenju u banjama, jedan lekar savetuje da „u hroničnim bolestima treba uticati na moral“, te odobrava razne vidove zabave. Njegov kolega, međutim, upozorava, da i pored toga što igranje narodnih igara može delovati blagotvorno na zdravlje, treba „izbegavati ona seljačka usiljena skakanja, već umereno po taktu igrati, polako tamo-amo”.