Najzdraviji ekonomski rast za Srbiju je onaj koji se zasniva na investicijama i izvozu, što zahteva dugoročnu strategiju poboljšanja ukupnog privrednog ambijenta. Subvencije po pravilu uvek ukazuju da je lokalno tržište nedovoljno atraktivno za potencijalne investitore, ali ih je teško izbeći u situaciji kada sve okolne zemlje subvencionišu svoju privredu. „Zvuči kao fraza, ali zaista je bitnije da država prvo napravi puteve i sprovede struju, kablove i kanalizaciju, ako može i da smanji poreze, pa će privrednici sami dolaziti u ove krajeve, i bez subvencija“, smatra ekonomista Vladimir Vučković, član nacionalnog Fiskalnog saveta.
BiF: Obzirom da je MMF prognozirao rast srpskog BDP-a od oko 3,5 odsto u ovoj godini, a Svetska banka predviđa da će on iznositi otprilike 3 odsto, što je nešto manje od prognoziranog proseka za čitav region od 3,2 odsto, kako tumačite ove razlike u njihovim prognozama, i koja su Vaša očekivanja?
Vladimir Vučković: Tačno je da 0,5% odsto ne predstavlja malu razliku kada je u pitanju državni BDP, ali takođe treba imati na umu da je reč o projekcijama koje nikada ne mogu da budu u potpunosti precizne. Stoga se može reći da smo tokom godina svi na neki način „grešili“ prilikom prognoziranja – od MMF-a i Svetske banke, pa do Ministarstva finansija i Fiskalnog saveta – i to podjednako u pozitivnom i u negativnom smeru.
Prema pokazateljima posle prvog tromesečja 2018, verujem da će biti dostižna ranija projekcija Fiskalnog saveta, koja predviđa rast od oko 4% BDP-a. Pritom je važno istaći da u tom procentu, skoro tri odsto predstavlja prirodni rast, dok jedan odsto proističe iz oporavka sektora energetike i poljoprivrede koji su prošle godine zabeležili loše rezultate.
BiF: Na kojim pretpostavkama bi trebalo da se zasniva rast BDP-a da bi on bio održiv na duži rok?
Vladimir Vučković: U našoj zemlji se pokazalo da potrošnja ne daje dobre rezultate: kada smo beležili najveću potrošnju istovremeno su nam se dešavali budžetski deficiti i recesija. Najlakše rešenje bi bilo da se povećaju plate i penzije i onda da se „dogodi“ privredni rast, ali naše dosadašnje iskustvo pokazuje da to jednostavno ne funkcioniše tako jednostavno. Nije dugoročno održivo, a ne dobiju se čak ni kratkoročni pozitivni efekti.
Nasuprot tome, može se reći da je najzdraviji ekonomski rast ovaj koji je Srbija beležila tokom prethodne dve godine, iako nije bio naročito veliki. Dakle, rast koji je zasnovan na investicijama i izvozu, a ne na povećanju potrošnje. Međutim, ukoliko to predstavlja trajniju državnu strategiju, nju je neophodno podržati uređivanjem i pospešivanjem celokupnog privrednog ambijenta.
BiF: Kako biste ocenili dosadašnji razvojni potencijal stranih, domaćih i javnih ulaganja, na osnovu njihovih kretanja u strukturi BDP-a?
Vladimir Vučković: Prema aktuelnoj strukturi Srbija beleži dobre rezultate jedino po pitanju direktnih stranih investicija, pa bi bilo dobro da njihov nivo ostane na nivou dosadašnjeg. Nažalost, situacija nije dobra kada je reč o javnim i domaćim privatnim investicijama. Potrebno je da obe strane rastu, i to pogotovu u oblastima putne i komunalne infrastrukture (vodovodi, deponije, kanalizacije), kao i energetike.
BiF: Da li bi se ta situacija promenila nabolje tako što bi doprinos novim javnim investicijama mogao da se ostvari i kroz odluku Vlade da javna preduzeća, umesto uplaćivanja dela zarade u budžet, ulože taj novac u nove projekte, kao što predlažu pojedini ekonomski stručnjaci?
Vladimir Vučković: Država je uzimala dividendu određenog broja javnih preduzeća u svoj budžet, što je kritikovano i u okviru Fiskalnog saveta. Na taj način jeste trenutno poboljšano stanje budžeta, ali istovremeno je kompanijama poput EPS-a i Telekoma uziman deo prihoda koji su mogle da ulože u razvoj. E sad, da li bi one zaista to i učinile, potpuno je drugo pitanje, koje ima veze sa sistemskim rešavanjem problema i uspešnim kanalisanjem finansijskih sredstava u velike investicije kroz kvalitetnije upravljanje javnim preduzećima.
Stoga, pozitivni efekti pominjanog rešenja biće u potpunosti iskorišćeni samo ukoliko bude sprovedena reforma javnih preduzeća u širem smislu, koja bi podrazumevala postavljanje njihovog poslovanja na zdravije osnove, uz smanjivanje broja zaposlenih.
BiF: U javnosti se mnogo polemisalo oko efekata subvencija stranim investitorima, uključujući i njihovu nedovoljnu transparentnost u stručnoj i široj javnosti, a nedavno je ista takva zamerka stigla i u Izveštaju o napretku Evropske komisije. Premijerka je najavila novi model subvencionisanja, pre svega usmeren na podsticanje novih tehnologija i stvaranje dodate vrednosti. Kako bi ti podsticaji trebalo da izgledaju da bi zaista značajnije uticali na održiviji privredni rast i veće učešće izvoza u rastu BDP-a?
Vladimir Vučković: Subvencije bi trebalo izbegavati kao potencijalno rešenje jer, po pravilu, one uvek govore o nedostatku pozitivnog privrednog ambijenta u kome investitori sami ulažu. Ipak, postoji jedno opravdanje za vlade koje pribegavaju politici subvencionisanja – kada sve države u okruženju subvencionišu svoju privredu onda morate da učestvujete u toj trci kako biste ostali konkurentni…
Moramo se zapitati šta je suština tih subvencija. Jedan od proklamovanih motiva za njihovo uvođenje je smanjivanje nezaposlenosti, međutim ako subvencionišemo nove tehnologije pitanje je da li će onda subvencionisana sredstva otići većim delom u razvijene delove zemlje, koji su već prepoznati kao „plodno tlo“, ili u nerazvijene okruge, kako između njih ne bi nastao još veći disparitet nego što je danas. Zvuči kao fraza, ali zaista je bitnije da država prvo napravi puteve i sprovede struju, kablove i kanalizaciju, ako može i da smanji poreze, pa će privrednici sami dolaziti u ove krajeve, i bez subvencija.
BiF: Iako se učešće javnog duga u BDP-u tokom poslednje tri godine smanjivalo (sa 74,7% na 59,0% u martu 2018. prema Upravi za javni dug), šta nam njegova struktura može reći o budućim kretanjima, budući da oko tri milijarde evra iznose krediti stranih vlada, dve milijarde evra krediti Međunarodne banke za obnovu i razvoj, obaveze prema Pariskom i Londonskom klubu su približno 1,2 milijarda evra, dok 3,6 milijarde iznose evroobveznice Republike Srbije?
Vladimir Vučković: Prema strukturi javnog duga Srbije, najviše se zadužujemo u evrima, pa u dolarima, mada se poslednjih godina javlja tendencija rasta zaduživanja i u domaćoj valuti, što je dobar pokazatelj. Još uvek trajno zavisimo od novog zaduživanja kako bismo vratili stare dugove, i plaćali što manje kamate. To nije ništa poražavajuće već činjenica i uobičajena praksa u sličnim situacijama.
Dobra vest je da se po tom pitanju svake godine sve manje zadužujemo. Stav Fiskalnog saveta je da javni dug treba da bude na nivou od oko 50% i dobro je da u ovom trenutku postoji trend njegovog smanjivanja. U tom smislu ipak ne treba slepo slediti kriterijume Mastrihta, jer oni predstavljaju smernice kreirane za razvijene članice Evropske unije, koje ni one često ne mogu da ispune.
BiF: Kako kometarišete aktuelnu politiku dinarizacije koju sprovodi Narodna banka Srbije?
Vladimir Vučković: Sve promene deviznog kursa uvek imaju posledice i generišu podjednako pozitivne i negativne komentare, kao što su, na primer, različite reakcije uvoznika i izvoznika. Praksa kaže da nije dobro da se ostvaruje jačanje domaće valute u periodu kada se beleži nešto veća inflacija u okruženju, već bi bilo najprirodnije da kurs svake godine raste za dinar ili dva. Mislim da mere NBS idu ka tome, obzirom da svako smanjenje referentne kamatne stope čine dinar manje atraktivnim.