Iako su novom regulativom jasnije određeni uslovi pod kojima stranci mogu da ulažu u domaću namensku industriju, oni se za sada ne utrkuju, a upućeni u ovo tržište ocenjuju da će kočnicu za veći priliv stranog kapitala predstavljati to što Srbija nije članica nijednog vojno-političkog saveza. Procene o tome da li je i u kojoj meri strani kapital potreban za dalji razvoj i modernizaciju namenske industrije su različite, ali uprkos tome preovlađuje stav da to nije samo ekonomsko, več i političko i bezbednosno pitanje i da zato država mora da zadrži kontrolu nad proizvodnjom naoružanja.
Nema razloga da se Vlada Srbije preterano raduje da će se strani investitori takmičiti ko će pre da kupi udeo u srpskoj namenskoj industriji, niti da zaposleni u tim fabrikama strahuju da će to desiti. Tim rečima vojni analitičar Aleksandar Radić tumači moguće efekte novog Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, kojim je omogućeno da stranci postanu suvlasnici preduzeća iz tog sektora u državnom vlasništvu.
Zakon je usvojen u maju ove godine, a još nema nikakvih naznaka da se sprema prodaja udela u vojnim preduzećima. U okviru Odbrambene industrije Srbije (OIS) posluje osam preduzeća koja nisu podjednako privlačna za investitore, a neka od njih bi odavno bila zatvorena da ne dobijaju pomoć države.
Novim propisima je precizirano da strani ulagač koji želi da postane suvlasnik vojne fabrike mora u Srbiji da osnuje kompaniju koja proizvodi naoružanje i vojnu opremu, zatim da ima jasnu strategiju investiranja i da se njegovi planovi uklapaju u odbrambenu strategiju države.
U Ministarstvu odbrane navode da je i do sada postojala mogućnost učešća stranog kapitala u vlasništvu državnih preduzeća, ali da zakon nije bio potpuno precizan. Sada je učešće stranih investitora u državnim namenskim kompanijama ograničeno na 49 odsto vlasništva, odnosno na 15 odsto po pojedinačnom suvlasniku. U Srbiji već ima stranih investicija u namenskoj industriji, poput preduzeća „Lorens Valter Srbija“ koje je u potpunosti u stranom vlasništvu, a „Patrimons Automotiva“ je uložila novac u kruševački „14. oktobar“.
Sindikati ne očekuju ništa dobro
Po podacima Ministarstva odbrane, pored osam preduzeća iz grupacije OIS, registrovano je još 55 proizvođača naoružanja i vojne opreme, među kojima 42 u privatnom vlasništvu. Od 213 preduzeća koja izvoze naoružanje i opremu 63 su i proizvođači, a zapošljavaju 20 hiljada radnika. U tom ministarstvu navode da je namenska industrija i u teškim uslovima uspela da opstane i da je iz sopstvenih prihoda u proteklih pet godina investirala 114 miliona evra za obnavljanje tehnologija, a samo u u 2017. godini 31 milion.
Vrednost ugovorenih poslova osam preduzeća namenske industrije iznosila je prošle godine 696 miliona dolara, a njihove izvozne dozvole su bile u vrednosti 888 miliona dolara. U tim preduzećima radi oko 11.600 ljudi, a ona su na ime poreza i doprinosa poslednjih pet godina u budžet Srbije uplatila oko 40 milijardi dinara.
Plan Ministarstva odbrane je da se preduzećima namenske industrije do kraja godine priključe još tri. Predviđeno je tehnološko grupisanje preduzeća, samo je pitanje da li u konzorcijum ili neki drugi oblik spajanja, i to u grupama industrije municije, industrije elektronskih i avio komponenti i industrije terenskih vozila i naoružanja.
Uoči usvajanja Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, sindikati nekoliko fabrika odbrambene industrije („Prvi partizan“ iz Užica, „Krušik“ iz Valjeva, „Sloboda“ iz Čačka, „Zastava oružje“ iz Kragujevca i „Prva iskra“ iz Bariča ) ukazivalo je da posledice prodaje tih fabrika mogu biti kobne, kako po same fabrike, tako i po odbrambenu bezbednost zemlje. Navodili su da je to izvozno orijentisana industrija, najveći neto izvoznik koji smanjuje trgovinski deficit zemlje, i podsećali da je tokom NATO bombardovanja 1999. godine na srpske vojne fabrike ispaljeno 20 projektila, ali da se ta industrija vrlo brzo oporavila i dokazala da je najvitalniji deo privrede, koja treba da bude okosnica industrijskoj razvoja.
U Savezu samostalnih sindikata Srbije smatraju da privatizacija namenske industrije nije neophodna, jer većina fabrika posluje u plusu i ima ugovorene poslove u narednih nekoliko godina. Predlažu da se, ako je neizbežna prodaja određenih udela vojnih fabrika, strancima prepusti upravljanje i da se precizira koliko će se od profita ulagati u nove proizvode, tehnologiju i obrazovanje kadrova.
Predsednik Sindikata „Zastava oružja“ Dragan Ilić smatra da je otvoreno mnogo pitanja o budućoj privatizaciji vojnih fabrika, ali da je iskustvo u privatizaciji u Srbiji takvi da ništa dobro ne može da se očekuje. „Poslednjih nekoliko godina na svetskom tržištu raste potražnja za oružjem, ali mi tu šansu nismo iskoristili da se fabrika rastereti dugova. U kupovinu opreme je uloženo 10 miliona evra, ali to ne daje rezultate, te i dalje knjižimo gubitke. Prošle godine gubitak je bio 477 miliona dinara, a 2016. je iznosio 850 miliona, a ove ćemo opet imati manjak. Fabrika ima obaveze od 70 milijardi dinara zbog lošeg menadžmenta“, kazao je Ilić za „Biznis i finansije“.
On procenjuje da za tu fabriku gde radi 2.550 ljudi sigirno ima zainteresovanih kupaca, ali je pitanje koliko bi radnika u njoj ostalo kad bi stranci postali suvlasnici. „I sada je dobar deo fabrike u tihom gašenju zbog neisplativosti. Pogon u Novom Pazaru, gde je zaposleno 80 radnika, odavno nije isplativ, ali smo ga održavali svih ovih decenija iz političkih razloga“, kazao je Ilić i dodao da je važno da opstane „Zastava oružje“, jer proizvodi ono što niko drugi u Srbiji ne proizvodi – lovačku municiju, automatske puške, mitraljeze i pištolje.
Ta fabrika, po njegovoj oceni, ima izuzetan potencijal i kvalitet prepoznatljivih proizvoda, ali su druge vojne fabrike u mnogo boljem finansijskom stanju jer nemaju dugove i svakako će biti lakša njihova privatizacija. „Procenjujemo da prodaje fabrike neće skoro biti jer je treba pripremiti za prodaju. Najvažnije je da se sačuvaju njeni resursi, a to nije moguće bez pomoći države“, rekao je Ilić.
Osetljiva privatizacija
Aleksandar Radić se slaže da je namenskoj industriji potreban kapital, ali da država mora da zadrži kontrolu nad njihovom proizvodnjom. „Ima posla za našu vojnu industriju, ima mnogo narudžbina. Uposleni su svi kapaciteti, ali neke fabrike imaju dugove nasleđene iz godina kada se slabo proizvodilo. Međutim, problem je to što fabrike imaju licence za proizvode koje su još iz 1967. godine i potrebno je osavremenjivati njihov proizvodni program, za šta je neophodan veliki kapital“, rekao je Radić za „Biznis i finansije“.
Ukazao je da pre privatizacije namenske industrije treba jasno definisati njihovo vlasništo, jer u većini fabrika ima društvenog kapitala, trećina ili četvrtina. „Očekujem da će pošteni i časni ljudi odlučivati o tome ko će kupovati fabrike namenske industrije, važno je kako će se primenjivati zakon jer se radi o strateški važnoj proizvodnji. To nije samo ekonomsko već političko i bezbednosno pitanje“, rekao je Radić.
On procenjuje da to što Srbija nije članica nijednog vojno-političkog saveza preko kojih se obezbeđuje sigurno tržište za plasiranje naoružanja i vojne opreme, može biti kočnica stranim investitorima da kupuju vojne fabrike. Stoga nije optimista da će prodaja udela u tim preduzećima biti realizovana u nekom skorijem periodu.
„Srbija je jedina zemlja u regionu koja je uspela da očuva vojnu industriju i važno je da se sada u privatizaciji ne dozvoli da ona propadne. Hrvatska je tu industriju prepustila strancima koji sada izvoze puške i šlemove, a Republika Srpska donosi odluke u dogovoru sa Srbijom“, rekao je Radić. Komentarišući mogućnost da veliki strani investitori koji bi kupili udele u državnim vojnim fabrikama ugroze manje privatne firme u domaćem vlasništvu koje se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme, on je ocenio da i nema ozbiljne privatne proizvodnje u toj oblasti.
Marica Vuković