Venecuela je ovih dana glavna vest u svetskim medijima i jedna od najzastupljenijih tema na Svetskom forumu u Davosu. U ovoj zemlji se održavaju masovne demonstracije građana, tokom kojih je političar Huan Gvaido, predsednik parlamenta Venecuele, jedine institucije pod kontrolom opozicije u zemlji, proglasio sebe „prelaznim predsednikom“ te države. Zapadne zemlje koje važe za liberalnije i demokratskije, odnosno u kojima zaista funkcioniše mehanizam smenjivanja vlasti, prihvatile su Gvaida i njegov zahtev da se aktuelni predsednik Maduro povuče, dok su države sa jakim liderima (a manje jakim institucijama), poput Rusije i Turske, pružile podršku “legitimno izabranom predsedniku Venecuele”, mada opozicija dovodi u pitanje i rezultate tih izbora.
Izgleda da svi imaju svoje mišljenje o tome da li je Maduro diktator koji redovno krši zakone ili legitimno izabrani predsednik, ali ono oko čega je javnost definitivno saglasna je da je ova zemlja u velikim ekonomskim problemima. Stanovništvo je mahom siromašno, inflacija divlja, zdravstvo je u očajnom stanju tako da veliki broj ljudi umire zbog nedostatka lekova a ponekad i struje i vode u bolnicama, građani masovno beže u inostranstvo, a sve se to dešava u zemlji koja leži na najvećim zalihama nafte na svetu, koje očigledno, posle nacionalizacije naftnog sektora, nije umela da iskoristi.
To je sigurno jedan od razloga za poslednju pobunu Vencuelanaca ali pitanje je kako će se ona razrešiti s obzirom na činjenicu da trenutno “postoje” dve paralelne vlasti od kojih je svaka priznata od strane nekih velikih sila. No, na Madurovoj strani je ipak i aparat primene sile, odnosno vojska. Poslednji veliki protesti u Venecueli, oni iz 2017. godine, okončani su upravo kada je Nacionalna garda ispaljivala suzavac i gumene metke na demonstrante. Posledica ovog sukoba je 100 izgubljenih života, što predstavnika reda i zakona, što građana.
Ako bi se sada desio sličan scenario niko ne bi mogao da garantuje da Maduro ne bi mobilisao još veću i ubojitiju silu protiv građana.
Dodatna opasnost je mogućnost ozbiljnijeg uplitanja stranih sila, pre svega SAD, ali mala je verovatnoća da će do toga doći pošto su Rusija i Kina čvrsto stale uz Venecuelu i upozorile Ameriku da ne interveniše.
Tržišta kapitala su ponegde već počela da reaguju na mogućnost promene vlasti u ovoj latinoameričkoj zemlji, a ukoliko bi se ona stvarno desila mogli bismo svedočiti velikim promenama na tržištu energenata. Ako dođe do nasilne smene predsednika i ono što je preostalo od venecuelanskog naftnog sektora moglo bi dodatno potonuti, ali ako kojim slučajem Maduro odluči da se mirno povuče i ako na njegovo mesto dođu ljudi koji bi malo bolje vodili ovu industriju, ekonomija Venecuele bi kroz nekoliko godina mogla malo živnuti. U prvom slučaju bi cene nafte skočile, a u drugom, malo verovatnom, bi se vremenom, kako bi raslo snabdevanje iz ove zemlje, snizila.