Prvi put otkada je nanovo uspostavljena Beogradska berza jedna kompanija uspela je da se listira putem prikupljanja kapitala i tako ispuni osnovnu funkciju ovog tržišnog mehanizma. Ovaj istorijski momenat za domaće tržište kapitala ostao je u senci činjenice da se čitav proces odvijao „na mišiće“, u više nego nepovoljnom investicionom ambijentu satkanom od nezainteresovanosti države i njenih odumrlih institucija. Stoga su i očekivani pozitivni efekti ovog procesa ostali više nego upitni.
Najveća domaća telekomunikaciona kompanija, u većinskom vlasništvu države, odlučila je da sprovede opsežan investicioni ciklus kako bi odgovorila na izazove konkurencije u sve dinamičnijem procesu digitalizacije. Potrebni kapital kompanija će prikupiti putem inicijalne ponude akcija (IPO – initial public offering), a domaći građani koji su već nekoliko godina akcionari imaće prednost i povlašćeni tretman prilikom upisa i uplate akcija, dok će ostatak emisije biti ponuđen institucionalnim investitorima. Nakon okončanja IPO-a, kompanija će biti listirana na Beogradskoj berzi, što će doprineti njenom efikasnijem korporativnom upravljanju, ali i daljem razvoju tržišta kapitala u Srbiji.
Ovakvu vest, nažalost, na ovdašnjim prostorima moguće je sresti samo na startu četvrtog meseca u tradicionalnim prvoaprilskim serijalima o događajima izopštenim iz stvarnosti. Premda, ne bi bilo ništa normalnije nego da jedna ovakva kompanija koja ima izuzetno važan položaj u ovdašnjoj privredi, dobru istoriju profitabilnosti i isplate dividendi, bude pionir u procesu prikupljanja kapitala i pospešivanju razvoju naše berze. Činjenica da je Telekom Srbija odavno prošao proces korporativizacije i ima skoro pet miliona manjinskih akcionara, koji godinama ne mogu da raspolažu akcijama, daje celoj priči dodatnu crtu bizarnosti.
Porođajne muke
Gotovo da nije bilo godine do početka svetske ekonomske krize a da se na domaćem tržištu kapitala nije špekulisalo o sprovođenju IPO-a. U prvim tranzicionim godinama ovdašnje berze, potencijalni kandidati za ovaj proces bile su kompanije privatizovane po zakonu o svojinskoj transformaciji, u kojima je dobar komad vlasništva bio u rukama državnog Akcijskog (potom Akcionarskog) fonda. Međutim, prilika da se akcije Hemofarma, Bambija ili Sintelona u vlasništvu države iskoriste za sprovođenje i uhodavanje procesa prikupljanja kapitala olako je ispuštena u nastojanju državnih institucija da popune budžet, ili da se dodvore političkim i poslovnim elitama koje su indirektno režirale prodaju akcija.
U godinama najveće investicione aktivnosti na tržištu, spominjan je mogući IPO Telekoma, ali se završio neuspešno kao i mnogo puta do tada, s tim da se ovaj put izgovor našao u potonjoj svetskoj ekonomskoj krizi. Samo koju godinu ranije, preuzimanje Telekoma Srpske ova kompanija je finansirala iz skupih bankarskih kredita, u vremenu kada su i domaće i sva regionalna tržišta kapitala bila preplavljena novcem pojedinačnih i profesionalnih investitora. Takvu situaciju znale su da iskoriste tek banke, koje su prikupile značajne količine kapitala putem novih emisija akcija, premda se te instant dokapitalizacije teško mogu porediti sa procesom IPO-a.
Ni vlasnici inicijalno privatnih kompanija nisu ostali imuni na sve obimnije trgovanje na Beogradskoj berzi u poslednjim pretkriznim godinama, pa su se u danima najveće aktivnosti tržišta kao potencijalni predmet IPO-a pojavljivale firme gotovo svih najvećih domaćih kapitalista. Teško se bilo oteti utisku i tada, a naročito protokom vremena, da su ovi medijski nastupi bili pre plod težnje da se bude u trendu i centru pažnje, nego iskrena nastojanja da se ovi poslovni sistemi „otvore“ na tržištu i podele vlasništvo i upravljačku funkciju sa investicionom javnošću.
Težak put
Aktuelnim rečnikom rečeno, „zlatno doba“ za prvi IPO upravo je bio period 2005-2007. godine, kada su ovdašnje tržište krasili preduslovi koji se sada teško mogu zamisliti: prisustvo velikog broja pojedinačnih i profesionalnih investitora, prilično visoka vrednovanja korporativnih biznisa i nepostojanje negativnih iskustava ulagača u vezi sa investiranjem u akcije. Ono što se tada nije jasno videlo, a ostalo je ključna boljka domaćeg finansijskog tržišta, jeste nerazvijenost institucija bitnih za razvoj tržišta kapitala. Ipak, u takvim okolnostima, sprovođenje IPO-a bi svakako uticalo i na unapređenje rada i institucija, koje bi se u narednom periodu verovatno održale na kudikamo višem nivou od trenutnog stanja zakržljalosti.
Kako se ova vremena teško mogu vratiti, Beogradska berza je u trenutno izuzetno teškim uslovima poslovanja pokušala i uspela da sprovede prvi IPO, u nastojanju da napravi istinsku prekretnicu i obezbedi prohodnost i drugim kompanijama da sopstveni rast i razvoj finansiraju na ovaj način. I premda je pitanje finansiranja jedna od gorućih tema ovdašnjih biznisa, bilo je izuzetno teško privući ovdašnje viđenije kapitaliste koji bi prihvatili uslove IPO-a, koji osim što nudi povoljnije finansiranje, podrazumeva mukotrpan put koji bi trebalo u krajnjoj liniji da rezultira deobom vlasništva i visokim nivoom transparentnosti.
Kao pionir u ovom procesu izabrana je kompanija Fintel Energija, proizvođač električne energije iz obnovljivih izvora, čiji su očekivani poslovni rezultati smešteni u dalekoj budućnosti za aktuelni nivo razvoja ovdašnjeg berzanskog tržišta. Ako ovome dodamo izuzetno nizak nivo generalnog poverenja investitora u berzu, koje je ruinirano slabom zaštitom prava manjinskih akcionara, minimalni interes za upis i uplatu akcija nije predstavljao veliko iznenađenje. Čitav proces okončan je prikupljanjem oko 6,5 miliona evra kapitala, tik iznad propisanog praga uspešnosti, uz obilatu pomoć pokrovitelja emisije.
Mora se priznati da je veliko pitanje kako bi u ovom procesu prošli ovdašnjoj javnosti prepoznatljiviji i razumljiviji biznisi, tek skroman uspeh IPO-a Fintela je jedinim delom uzrokovan i marginalnom reputacijom njegovog većinskog vlasnika na Milanskoj berzi, te odabir lokalnih partnera s kojima se nastoji krčiti berzanski put. U situaciji kada je najveća ovdašnja kompanija, Naftna industrija Srbije, kotirana na Beogradskoj berzi sa vrednošću koja nije ni četiri puta veća od njenog očekivanog ovogodišnjeg profita, a investitore teško privlači i dividenda koja je duplo veća od aktuelne referentne stope Narodne banke, očito da tržište ima ozbiljnih problema. Stoga, put ka njegovom oporavku teško mogu biti ovakve inicijalne ponude, pre nego što se reše krucijalne boljke koje se tiču poverenja i sigurnosti učesnika. Teško je reći koliko bi bilo potrebno vremena da se ove popravke sprovedu, ali je izvesno da se tiču (ne)kredibilnosti ovdašnjih institucija. Znajući u kakvom su stanju, prosečan investitor sa ovdašnjeg tržišta lako bi zaključio da ćemo se još načekati.
IPO Nove Ljubljanske banke
Gotovo istovremeno kada je sprovođen prvi IPO na Beogradskoj berzi, slovenačka država je sprovela privatizaciju Nove Ljubljanske banke ovim putem, istina, pod pritiskom evropskih institucija nakon što je ova banka spasena dokapitalizacijom 2013. godine. Tada se slovenačka država obavezala da će u naredne četiri godine otuđiti kontrolni paket akcija u NLB-u, kako se sprovedena dokapitalizacija po evropskim pravilima ne bi karakterisala kao nedozvoljena državna pomoć. U IPO-u je prodato 59 odsto akcija NLB-a, po ceni od 51,5 evra po akciji (68 odsto njene knjigovodstvene vrednosti), što je donji deo praga predviđenog u prikupljanju ponuda. Slovenačka država je prikupila 609 miliona evra, a cela banka je vrednovana neznatno preko jedne milijarde evra.
Nenad Gujaničić
decembar/januar 2018/19, broj 156/157