Stičem utisak da čak i najozbiljnije tekstove više nje moguće pisati na tradicionalan, akademski način, nego se moraju uviti u neke pomodne audio-video froncle, pa eto i ja da pokušam. Bacite pogled na ovo što su pisali Krugman, Stiglitz, Amartia Sen… Više se i ne piše na njihov način, a vredelo ih je čitati i zažalićemo kad njihov razum zameni kineska pesmica koju navodim, a koja nezadrživo osvaja Youtube, što će reći ceo svet. Uz bezbroj mutacija u kamen uklesane pesnice (plagijat Otpora) sva mudrost u njoj svodi se na poruku: “Ako agresor želi da ratuje – pobedićemo ga”. Inače predstavlja rimovan odgovor na Trampov ko zna koji energičan poziv za objavu trgovinskog, ekonomskog, teritorijalnog, finansijskog, pomorskog… rata Kini.
Jednostavno je izdušila zapadna samozaljubljenost, naročito evropska. Setimo se samo kako su čak i naši ekonomski sručnjaci sa sprdnjom govorili o kineskom osvajanju sveta pomoću klozetskih šolja. Od 14. septembra stupa na snagu direktiva PSD2 – obaveza svih finansijskih institucija – da učine javnim podatke o transakcijama. Jasno je da su svetski ICT (Informacione i komunikacione tehnologije) giganti poslednju deceniju prošlog i prvu ovog veka utrošili da oblikuju najunosnije svetsko tržište prema sopstvenim potrebama. To što će se oni i dalje svađati pred publikom, optuživati se uzajamno, eksploatisati radnu snagu surovo kao niko pre njih – to je deo njihove igre u kojoj ima sve više piona, a sve manje ljudi. Projektovana stopa rasta ICT (uprkos postepenom usporavanju) od 4 odsto godišnje u narednoj deceniji dokaz je neminovne saradnje, a ne ratovanja Kine i SAD. Kina bar još pola veka ima potrebe, osnova i resursa za stabilan razvoj. Šta će se u tom razdoblju desiti može da se zamisli i kao pozitivno, tim pre što Trampove pretnje sve više dobijaju komičnu, a ne tragičnu poentu.
Podaci o obimu tržišta (ICT) koje podrazumeva konglomerat hardvera, softvera, usluga, telekomunikacija privatnih i javnih kompanija, nije lako uhvatljiv i prema navedenoj prognozi, upkos žestokim kočnicama koje pre svega povlači Amerika, dobija jakog konkurenta u ponudama Kine. Koja se sve uočljivije, tiho i sa trajnim ambicijama uvlači i osvaja teren, od perifernih luka kao što su Trst, Solun ili Đenova, gde gradi objekte vredne milijarde dolara. Naravno da nema ni jednog poslića, a da u zaleđini ne stoji Huawei, koga se više nije lako otresti u međunarodnim transakcijama, telekomunikacijama, sajber oblikovanju planete i ko zna čemu sve, što ćemo tek otkriti, kad negde izmađu američkih Broadcomm i Qualcomm usred Evrope kao vulkan iskoči neki Zte, Neolix… i počne da hara fondove i banke.
Plasmani novih tehnologija u Evropi, za koje se SAD boje da će im ih Kina sve intenzivnije preotimati, postaće još bespoštednije poprište bitke kada se pred ICT kolosima otvori finansijski sektor i kada Kina bude atakovala na koncentrovano, prilično zaparloženo, ali bogato tržište Evrope, pokušavajući da otme što veći deo tog kolača. Tržište novih tehnologija u Evropi vredi približno 300 milijardi dolara godišnje. Međutim, akumulirano to je potencijalni obim poslova čak do 4.500 milijardi dolara, od čega Evropa sama pokriva jedva 900 milijardi, ostavljajući drugima gro poslova i prihoda. Evropa će plaćati sve veći račun u kojem veličanstvene i brojne nule u bilansima ne znače umanjeni prihod, nego i nepovratni gubitak, zato što nije u stanju da se organizuje, obuzda nacionalne ambicije, usmeri investicije u ključne pravce razvoja, i konačno, jer mora plaćati račune nacionalnih prepreka razvoju, a te prepreke niču na svakom koraku. Svaka odluka, pa i pobeda konzervativnih snaga na izborima, ima svoju cenu koju neko mora da plati.
Uprkos uveliko prisutnim monopolima Amerike i Kine na tlu EU, Italija i EU već dve decenije vode jalovu bitku hoće li transevropska brza pruga od Barselone do Kijeva proći nekih 26 km kroz italijansku dolinu Val di Susa. Dotle je Kina izgadila 1.956 km transtibetanske, najmodernije, najviše do visine od 5.072 metra iznad mora, i sa automatskim priključenjem na kisonik – naj… prugu i koristi je već više od jedne decenije. No, poenta nije u tehnologiji, nego u sistematskoj transformaciji Kine koja sve manje zaostaje za najrazvijenojom zemljom sveta. Može Tramp da priča šta hoće, ali ako za američke investitore postane unosnije da kupuju, a ne da proizvode, oni će to i uraditi. Već godinu dana postepeno i bez posebnih trzavica Kina smanjuje vrednost svog yuana (renmimbi). Rezultat je da se uprkos carinskim, političkim pritiscima spoljna trgovina dva kolosa menja mnogo sporije nego što se od toga pravi buka. Kina nema obilje sirovina, ali ima najveće svetske rezerve plemenitih metala, neophodnih u elektronici. Sa takvima se ne treba svađati. Umanjivanje vrednosti yuana delimično će balansirati američke pritiske na smanjivanje uvoza. Uticaće dakako i na smanjenje kineskog turizma u svetu, no bitno je da će najviše pogodovati stabilnim i solidnim preduzetnicima koji planiraju poslove na duži rok.