Slovenački pesnik Boris A. Novak posvetio je Borki Pavićević (1947-2019) jednu pesmu, koju je uvrstio u lirski porodični epos Vrata nepovrata I-III. Objavljen na preko 2300 strana, ovaj epos je u Sloveniji bestseler; događaj izuzetan i u velikim literaturama, zaslužio je i dobio niz nagrada, među kojima i najveću, Prešernovu. Do kraja godine prvi deo ove trilogije u prevodu samog autora objaviće američki izdavač Dalkey Archive Press. Novakov tekst: In memoriam za Borku, koji se završava upravo ovom pesmom, biće objavljen 13 jula, u subotnjem dodatku ljubljanskog dnevnika Delo. Pesma Za Borku Pavićević u originalu, prevodu na srpski i engleski omaž je nedavno preminuloj borkinji za slobodu i protiv mržnje.
PESEM ZA BORKO PAVIĆEVIĆ
Čeprav sva samo bežna znanca, pišem
to pesem zate, Borka. Tiho, tiše,
najtiše bi rad stopil čez prag hiše,
kjer živiva skupaj. V isti hiši,
a v različnem času. Iz hodnika
še pada luč skoz okno, kjer nariše
trikotnik, ki me vabi vase. Dotikal
bi se rad hrapavih zidov in gladkih
kamnov vrtnih stezic, vrstic jezika
svojega otroštva, ki sem jih v kratkih
hlačah preskakoval in bral. Namesto
mene, ki sem daleč, beri črke sladkih
češenj in marelic, in poslušaj mesto,
kako hrumi tam spodaj, in pod streho
terase váruj lastovičje gnezdo
in kuščarje na zidu. Za uteho
meni, ki sem daleč, na stežaj odpri
vse oknice in pij jesenski vonj orehov,
zven poletne plohe in pomladni sij,
razkošje španskega bezgà. V glasu
zimskega vetra boš spoznala mene, ki
neviden blodim po stezicah vrta in brezčasju.
Oprosti, da vdiram, a živiva v isti hiši.
V isti hiši. V različnem času.
Pesma za Borku Pavićević
(preveo Milan Đorđević)
Mada smo samo usputni znanci, pišem
ovu pesmu za tebe, Borka. Tiho, tiše,
najtiše bih voleo da pređem prag kuće
gde živimo zajedno. U istoj kući
ali u različitim vremenima. Svetlost
iz hodnika još pada kroz prozor crtajući
trougao što me zove. Rado bih dodirivao
hrapave zidove i glatko kamenje
baštenskih staza, redova jezika
moga detinjstva što sam ih u kratkim
pantalonama preskakao i brao. Umesto
mene, koji sam daleko, ti beri slova slatkih
trešanja i kajsija i osluškuj taj grad
kako huči tamo dole a ispod krova
terase čuvaj lastavičje gnezdo
i guštere na zidu da budu uteha
meni koji sam tako daleko, širom otvori
sve kapke prozora i pij jesenji miris oraha,
odzvanjanje letnje oluje i prolećni sjaj
i svu tu raskoš jorgovana. U glasu
zimskog vetra spoznaćeš mene koji nevidljiv
lutam po bezvremenosti i baštenskim puteljcima.
Oprosti što upadam, ali živimo u istoj kući.
U istoj kući. U različitim vremenima.
A POEM FOR BORKA PAVIĆEVIĆ
From: THE DOORS OF NO RETURN (epos)
BOOK ONE: MAPS OF NOSTALGIA
Canto Fifteen: HOUSES
translated by the author
Although we know each other only vaguely,
I am writing this poem for you, Borka.
I would like to step softly into the house,
where we live together. In the same house,
but in different times. The light is still
falling from the corridor through the window
where it paints a triangle, an invitation.
I would like to touch the rough walls and the smooth stones
of the garden paths, lines in the language of my childhood
which I used to read and jump over in my shorts.
Instead of me walking so far away
please read the sweet cherries and apricots
and listen to the tumult of the city
raising to our calm suburb, and under the roof
of the terrace protect the swallows’ nest
and ancient lizards on the wall. To comfort
me walking far away, open all the shutters wide
and drink in the autumn smell of the nuts,
the sound of the summer storm and the splendor
of the spring, the luxury of the lilac.
In the voice of the winter wind, you will recognize me
wandering invisibly over the paths of our garden.
I apologize for intruding, but we live in the same house.
In the same house. In two different times.