Prosečna stopa neto dobitka srpske privrede prošle godine je iznosila 4,8 %, što je 2,19 puta manje od zatezne, a 2,6 puta niže od kamata koje prihoduju poreski organi za okasnela plaćanja javnih prihoda. U zemljama evrozone odgovarajuća mera profitabilnosti je u proseku 7,3%, dok je zatezna kamata 8%, pa su ove veličine praktično ujednačene. Tako isti model zatezne kamate u EU samo štiti privrednike od gubitaka, a kod nas šalje poruku da im je dvostruko isplativije da se bave poslovnim i finansijskim mahinacijama koje će njihove partnere, pre svega manja preduzeća, dovesti u poziciju docnje i plaćanja zatezne kamate, nego da razvijaju sopstveno poslovanje.
Nedavno je niz skandaloznih postupaka izvršenja ustalasao javnost i postigao da se vlast mane priče ko je i kada donosio zakonska i institucionalna rešenja na kojima oni počivaju. Ostavimo li po strani pitanje da li su morali da se čekaju toliki slučajevi nepopravljive štete, ili je trebalo da se reaguje ranije, ako se već znalo za manjkavost ovakvih rešenja, činjenica je da je usledila određena korekcija Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Kakvo takvo konstruktivno rešenje predstavlja ohrabrujući izuzetak u našoj svakodnevici gde nezadovoljstva javnosti za čas završavaju u iscrpljujućoj politizaciji i razgovoru gluvih.
Šteta što ova prilika nije iskorišćena i za izmene Zakona o zateznoj kamati, kao i Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji zbog kojih kamate često višestruko premašuju osnovna dugovanja, pa ispada da u današnoj Srbiji teško da ima isplativijeg legalnog posla od naplate zatezne kamate. Izmene se verovatno izbegavaju jer su ovi propisi usaglašeni sa Direktivom Evropske unije 2011/7/EU. Tako se ponavlja dilema, posebno kada naše pridruživanje EU izgleda beskonačno daleko, opravdanosti istrajavanja na bukvalnoj primeni propisa proizašlih iz tamošnjih, drugačijih uslova poslovanja, iako u našoj situaciji stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Da li je moguć kompromis da se usvoje metodološka načela evropske regulative, a njihova kvantikfikacija bude prilagođena našem sadašnjem trenutku?
Inače, zatezna kamata je ono što je, pored glavnog duga, dužnik obavezan da plati u slučaju da kasni sa izmirivanjem novčanih obaveza. U našem pravnom sistemu prisutna je od 1978. godine, a sadašnja rešenja uvedena su Zakonom o zateznoj kamati iz 2012. godine. Njime je napušteno vezivanje za stopu rasta cena na malo, a uvedeno za kretanje referentne (eskontne) stope Narodne banke Srbije. Umesto naše, kod potraživanja u stranoj valuti koriste se referentne stope centralnih banaka nadležnih za te valute.
Šta je sporno
Pre onoga šta je sporno, valja reći šta nije. Nesporno je da ova kamata mora da bude značajno viša od stope inflacije kako bi štitila poverioce od obezvređivanja potraživanja, a privredu i društvo od finansijske nediscipline i izazivanja lančane nelikvidnosti. Referentne stope centralnih banaka su jedan od glavnih instrumenata monetrane politike, pa je dobro kad direktno utiču na visine zateznih kamata kao varijabilna
osnovica koja se uvećava određenim fiksnim procentom. Osim što su uobičajena, to su i jednostavna i relativno stabilna rešenja.
Međutim, sporno je što se zatezna kamata, sada već godinama, održava na previsokom nivou, pa ima polušaljivih komentara da bi je pred sudovima trebalo osporavati kao lihvarsku i osnov neopravdanog bogaćenja poverioca. U ovom trenutku ona iznosi 10,5%, pošto se eskontna stopa NBS od 2,5% uvećava za fiksni procenat od 8%. Kamata za docnju u izmirivanju poreza, doprinosa i drugih javnih prihoda je još viša i iznosi 12,5% jer se koristi identična metodologija, ali je fiksno uvećanje 10%, a umesto Zakona o zateznoj kamati ovo reguliše Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Ove su stope među najvišima u Evropi, a razlog zbog kojeg kamata na javne prihode treba da bude viša od zatezne kamate nije poznat. Suprotnih primera je mnogo, a u okruženju ima i onih gde se za dugovanja fizičkih lica koriste drugačije, niže stope zatezne kamate. Srbija ima i značajno višu eskontnu stopu od većine zemalja sa sličnom inflacijom, pošto je i posle dva ovogodišnja sniženja ostala veća od stope rasta cena na malo koja je sada 1,6%, a do kraja 2019. godine verovatno neće premašiti 2%.
U momentu donošenja Zakona o zateznoj kamati krajem 2012. godine ovi su se odnosi veoma razlikovali. Rast cena na malo bio je 12,2 %, a eskontna stopa NBS 11,25 %, pa je sa visinom zatezne kamate od 19,25% odnos između nje i inflacije bio manji od 2 : 1. Sledeće godine je inflacija oborena na 2,2 %, ali je eskontna stopa zadržana na ogromnih 9,5 %, pa je na kraju te godine zatezna kamata bila 17,5%, a odnos između nje i inflacije skočio na skoro 9 : 1. Od tada traje period niske inflacije, visoke eskontne stope, a bez promena fiksnog dela zatezne kamate, pa je sadašnji odnos zatezne kamate i rasta cena na malo nešto manji od 8:1.
Tvrdnja da je zatezna kamata apsurdno visoka može da se brani na više načina, uključujući i poređenje sa visinom inflacije koje signalizira da je pređena granica razumne zašitite poverilaca od obezvređivanja potraživanja. Još je veća razlika kod upoređivanja sa promenom kursa dinara prema evru, imajući u vidu politiku jačanja dinara koju sprovodi NBS. Mera obezvređivanja nekog potraživanja može da bude i kamata koje nude banke na štednju oročenu na godinu dana, gde se vidi da za dinarske depozite ona ne premašuje 4%, a 1% za depozite u evrima.
Što važi za Jupitera ne važi za vola
Ipak se čini najvažnijim stavljanje u odnos zatezne kamate i prosečne stope neto dobitka srpske privrede. Iako je u 2018. godini ova stopa porasla ona je i dalje skromnih 4,8 %, pa je 2,19 puta manja od zatezne, a 2,6 puta manja od kamata koje prihoduju poreski organi za okasnela plaćanja javnih prihoda. U zemljama evrozone odgovarajuća mera profitabilnosti je u proseku 7,3%, dok je zatezna kamata 8%, pa su ove veličine praktično ujednačene. Tako isti model zatezne kamate u EU samo štiti privrednike od gubitaka, a kod nas šalje poruku da im je dvostruko isplativije da se bave poslovnim i finansijskim mahinacijama koje će njihove partnere dovesti u poziciju docnje i plaćanja zatezne kamate, nego da razvijaju sopstveni biznis.
A da su takve mahinacije moguće signalizira ponašanje nekih komunalnih preduzeća, pa i poreskih organa. U situaciji gde većina korisnika malo zna o rokovima zastarevanja ili datumima od kojih teče pravo na kamatu, komunalna preduzeća su u iskušenju da građanima račune dostavljaju u poslednji čas i neažurno ih opominju na dugovanja jer im naknadna naplata obezbeđuje ozbiljne prihode od kamata, a izvršitelji minimiziraju rizike da do naplate ne dođe. Može li to biti jedan od uzroka neažurnosti nekih poreskih organa prilikom obaveštavanja obveznika, posebno onih iz kategorije fizičkih lica i malih preduzetnika, o nastanku fiskalnih obaveza ili stanju zaduženja, ili pak preterane revnosti kada su u pitanju nepodobni kojima je najbolje naći propuste u što daljoj prošlosti? Međutim, barem ova preduzeća i organi ne smeju da budu selektivni, nego da svima obračunavaju jednake kamate.
Iako tržište i konkurencija donekle ograničavaju ovakvo ponašanje u privredi, nevolja je što je preostali prostor najdostupniji velikim ili povlašćenim učesnicima na tržištu, a na teret malih i slabijih. Iako zatezna kamata poveriocu pripada po automatizmu, njen obračun i naplata se ne vrše tako, nego on u svakom pojedinačnom slučaju odlučuje da li će to pravo da iskoristi, ili ne. Mala preduzeća i preduzetnici obično strahuju od raskida ugovora ili drugih nepovoljnih posledica u odnosu sa većim partnerima ili onima iz javnog sektora, pa se ustežu od traženja kamata, a prinuđena su da ih plaćaju i onda kada je docnja izazvana okolnostima na koje ne mogu da utiču. Poznat je primer domaćih građevinskih preduzeća koja su bila angažovana na radovima koje finansira država, pa su zbog njenog neplaćanja docnila sa izmirivanjem fiskalnih obaveza koje su kamate uvećale do nivoa koji su mnoge potopili.
Nije poznato da je analiziran udeo ovih kamata u ukupnim obavezama stanovništva i preduzeća, ali je izvesno da doprinose lošoj likvidnosti srpske privrede, ogromnom broju blokiranih poslovnih računa i zaduženosti građana. Dugoročno je možda još pogubnije tolerisanje situacije gde sama zakonska rešenja doprinose društvenom i poslovnom ambijentu u kojem je masovno prisutno da bilo koji način zarade bude isplativiji od onog koji se stiče isključivo sopstvenim radom, pa makar da on potiče od opravdane penalizacije onih koji kasne sa izmirivanjem preuzetih obaveza.
Vladan Žarković
Tekst je prvobitno objavljen u oktobarskom broju #166 časopisa „Biznis & Finansije“