Dok se u Evropi prosečno po stanvovniku troši 21,4 kilograma ribe u Srbiji je to između pet i sedam kilograma. Proizvodnja ribe je profitabilna delatnost za koju nema interesovanja.
U svetu se godišnje proizvede oko 52,5 miliona tona ribe čija vrednost premašuje 100 milijardi dolara, a ta proizvodnja beleži trend rasta, piše Branislav Gulan za Makroekonomiju.
Procenjuje se, takođe, da bi te ,“vodene njive“ mogle da hrane veliki broj ljudi, od oko 800 miliona pa i više gladnih usta kojih je u svetu sve više. To bi, s druge strane, povećalo potrošnju ribe čija potrošnja na svetskom nivou iznosi u proseku 17,1 kilograma po glavi stanovnika.
Evropski prosek je 21,4 kilograma ribe po jednom stanovniku, dok se Srbija, sa prosečnom potrošnjom od oko sedam kilograma nalazi na dnu lestvice.
Situacija nije mnogo bolja ni kad je reč o proizvodnji ribe koja ne premašuje 15.000 tona. Inače, u Srbiji se riba gaji na 13.000 do 15.000 hektara ribnjaka, dok se pod pastrmskim ribnjacima nalazi samo 17 hektara. Ova privredna grana u Srbiji danas zapošljava oko 1.850 radnika, a učešće ribarstva u nacionalnom bruto društvenom proizvodu je 0,07 odsto.
Međutim, prema podacima ribarske privrede ove površine su veće za 30 odsto od zvaničnih, a razlog su ribnjaci koji zvanično nisu registrovani kao i činjenica da je poslednjih godina izgrađeno više malih, porodičnih, šaranskih i pastrmskih ribnjaka o čijim prinosima se ne raspolaže sa pouzdanim podacima.
Proizvodnja u našim ribnjacima je poluintenzivna, a preko 95 odsto njih je u privatnom vlasništvu. Pošto u Srbiji nema dovoljno ribe, veliki deo se uvozi, a stručnjaci smatraju da bi se ribnjaci mogli proširiti čak za 100.000 hektara. Proizvodnja na postojećim ribnjacima je daleko ispod mogućnosti i ne dostiže ni jednu tonu po hektaru (oko 850 kilograma se proizvede na jednom hektaru), a smatra se da bi racionalnijim iskorišćavanjem sa drugačijim načinom ishrane taj prinos ribe odmah mogao da se poveća na 1.500 kilograma po hektaru.
Veoma je važno da Srbija harmonizuje svoju zakonsku regulativu sa propisima Evropske unije kada je u pitanju ribarstvo. To znači da se mora pronaći ravnoteža između različitih interesa. Jer, ribe ne poznaju nacionalne granice, ali je to veoma važna privredna grana za svaku zemlju. Ovo između ostalog ističe Alberto Kamarata iz Evropske komisije, kada je i pitanju Zajednička politika ribarstva u EU.
Razvoj ribarstva je veoma važna privredna grana za svaku zemlju, pa i Srbiju, a za to je veoma bitno da se čuje i glas ribara, jer oni moraju da učestvuju u kreiranju zakona i donošenju odluka koje su za njih od bitnog interesa.
Po rečima Kamarate, u ovoj oblasti je nužno krivolov svesti na najmanju meru, a mora se smanjiti i eksploatacija ovih resursa. Dakle, sektor ribarstva je veoma ranjiv i njemu treba pomoć. To znači da se kroz novu agrarnu politku Srbije moraju stvoriti uslovi za održiv ribolovni sektor. Da bi to ostvariti u ribolov Srbije moraju se uvesti evropski zakoni, a pre toga, nužno je utvrditi konkretno stanje i planove za njegov razvoj u budućnosti, navodi Kamarata.
Proizvođači ribe u Srbiji predlažu da se vodni doprinos plaća po hektaru, a ne po kilogramu proizvedene ribe, ali i očekuju finansijsku podršku iz agarnog budžeta.
U Srbiji se riba gaji u 15.000 hektara ribnjaka i u ovoj grani je zaposleno oko 1.850 radnika. Dve trećine potreba za ribom Srbija mora da uvozi.
Izvor Makroekonomija.org/B92