Gajenje bukovača ne zahteva velika ulaganja, ovaj proizvod veoma se traži na tržištu, pre svega zbog hranljivih i zdravstvenih vrednosti, a sve uloženo se brzo vraća.
Još jedna od prednosti gajenja bukovača je i to što ne zahteva veliki rad, a mesčni prihod, koji možete da ostvarite pored redovnog posla, kreće se na nivou prosečne plate u Srbiji.
Sve to potvrđuje i Sreten Marković iz sela Bogosavac kod Šapca, koji je posle više neuspešnih pokušaja da ostvari prihod od voćarstva, pre godinu i po dana započeo proizvodnju bukovača. Godišnje proizvede oko tri tone gljiva, a zbog velike potražnje razmišlja da proširi biznis.
Pomoćni objekat u seoskom domaćinstvu u Bogosavcu, Sreten je adaptirao u prostoriju za gajenje bukovača. U 40 kvadrata spakuje vreće napunjene slamom i micelijumom i uz praćenja uslova, skoro cele godine bere i prodaje gljive. Najisplativije je, kaže, raditi kod kuće, u podrumu ili štali.
– Slama je relativno jeftina, a na selu čak može i besplatno da se nađe, uz uslov da se plati baliranje. To košta 30 dinara po bali, a od jedne može da se napune dva do tri džaka. Za sezonu jesen-proleće ja potrošim oko 400 bala slame iz kojih dobijem od 2,5 do tri tone gljiva. Ni seme nije pretereno skupo. Da bih napunio 60 vreća, za seme i potparavanje slame i pakovanje, uložim oko 100 evra i to je sve. Sa tih džakova mesečno uberem 150 do 180 kilograma gljiva, kada ih prodam po 250 dinara, to je zarada od 40.000 do 45.000 dinara. Ako složim više džakova koji ne smeju da se dodiruju, ili ostvarim bolji rod, veća je i zarada – priča Sreten.
Međutim, to je posao koji ne mora da se radi svaki dan, već samo nekoliko dana u mesecu. Kada sve sabere, u svom mini-pogonu radi 240 sati godišnje. Jedini problem je prostor, ali ovaj iskusni proizvođač objašnjava da bukovače mogu da se gaje samo kada nisu velike vrućine. Ko ima podrumske prostorije ili klimatizovane hale, može gljive da uzgaja cele godine.
– Džakovi mogu da se poređaju da vise i u plasteniku, pod uslovom da se on prekrije i zatamni, da se obezbedi provetravanje na 20 do 22 stepena Celzijusa. Ovde je jedini problem kada krenu visoke temperature, tada se proizvodnja prekida. U plastenicima može da se proizvodi gljiva tokom jeseni i do aprila – priča Marković
Još jedna od prednosti je i to što je reč o potpuno organskoj proizvodnji.
– Ja tvrdim da je to stopostotna zarada. Stvar je samo čoveka da li se zadovoljava tom količinom novca. Imate ljudi koji neće da počinju posao da bi zaradili 3.000 evra godišnje, a ja sam siguran da ovde ne može da se propadne. Meni se dogodilo da iz pet džakova ne nikne gljiva, ali nisam na gubitku, samo sam manje zaradio – priča i napominje da tokom posta bukovača danima nema u marketima i na pijacama.
Jedna vreća daje od 20 do 30 odsto svoje težine gotovog proizvoda, odnosno bukovača. Napunjena supstratom vreća je obično teška oko 15 kilograma, pa do kraja branja može da se dobije tri do četiri kilograma ploda mesečno od jednog džaka. Prvi rod je najobilniji, a svaki sledeći manji, pa sa oko 50 džakova ubere od 150 do 180 kilograma gljiva, a u najboljem slučaju čak i 240 kilograma. Prodajna cena je 250 dinara, pa je mesečna zarada na malom prostoru od 40 do 60 hiljada dinara.
Najteži deo posla je poparavanje iseckane slame, ali su se Markovići dosetili kako ovaj deo da olakšaju, pa slamu ubacuju u geotermalnu vodu temeprature oko 80 stepeni koja izvire na bušotini u Bogatiću, tako da nema dodatnih ulaganja. Seme, struja i prevoz slame na potparavanje košta oko sto evra, što otplati od 50 kilograma, odnosno od trećina roda u tom mesecu.
Zamena za meso
Bukovača je izuzetno ukusna gljiva, visoke hranljive vrednosti, bogata proteinima.
Ova gljiva poznata je po visokom sadržaju vitamina B1 i B2, i antioksidantima. U svom sastavu bukovača ima niz vitamina: B, D, C, K, proteine, mineral-jod, selen, natrijum, kalijum, cink, fosfor, gvožđe. Najveća je potrošnja tokom postova, jer za mnoge je to zamena za meso.
Izvor: Blic