Od neprijatelja Srbije, gastarbajteri postali najveće blago za zemlju. Tako bi se mogao opisati evidentan zaokret u politici predsednika i Vlade Srbije prema građanima koji privremeno rade u inostranstvu, a novac troše u Srbiji.
Nakon indirektnog optuživanja da se navodno više od 300.000 njih vratilo u pandemiji da bi se besplatno lečili u Srbiji, i pritom donelo i virus u svoja rodna mesta, ovih dana ih predsednik Vučić moli da ostanu jer su korisniji u Srbiji.
Obećan im je najbolji paket u istoriji za zapošljavanje
Obećao im je najbolji paket u istoriji za zapošljavanje, koji će sadržati podsticaje za nova radna mesta jer je cilj da se zaposle ljudi koji su se u Srbiju vratili tokom pandemije.
Prema predsednikovoj računici, korisniji su u Srbiji, nego da podižu BDP u evropskim zemljama.
Međutim, povratnici koji su obično angažovani u Evropi na višemesečnim poslovima imaju drugu matematiku.
Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže za Novu ekonomiju da čvrsto veruje da su ti ‘povratnici’ najvećim delom naši rezidenti koji su se zatekli u inostranstvu u vreme izbijanja pandemije i zatvaranja granica i da je reč oko 50-60 hiljada ljudi koji su se u martu vratili.
Oni su uglavnom bili na kratkoročnim vizama (do 12 meseci) ili čak i bez njih, ako su planirali da borave kraće od 3 meseca.
U prilog ovoj tezi poziva se na statistiku EU iz ranijih godina.
Na kraju 2018. godine bilo je nešto manje od 500,000 naših državljana u svih 28 zemalja EU. Od toga je na dugoročnim vizama bilo oko 463,000 lica, a na kratkoročnim svega 28,000 lica.
Da bi se njima isplatilo, potrebno je da unesu u zemlju najmanje onoliko koliko bi zaradili da nisu ni odlazili
To je relativno stabilna statistika, ne menja se mnogo iz godine u godinu, tako da su verovatno slične cifre bile i na kraju 2019, a moguće nešto veće u martu 2020, jer su neke sezonske aktivnosti u kojima su anagažovani naši kratkoročni migranti do tada već počele, kaže profesor Arandarenko.
Recimo da je tih sezonskih i cirkularnih migranata – povratnika bilo oko 50,000 do 60,000 u martu ove godine.
Uzimajući u obzir da se između proleća i jeseni neke sezonske aktivnosti bitno uvećavaju, možemo da pretpostavimo da je ukupan broj ljudi koji deo godine provode na radu u inostranstvu, a drugi deo (obično izvan rada) u Srbiji, oko tri puta veći, tj. da je nekih 150-180,000 ljudi svake godine, do ove, zarađivao u inostranstvu i taj novac uglavnom donosio u zemlju, dodaje Arandarenko.
Da bi se njima isplatilo, potrebno je da unesu u zemlju najmanje onoliko koliko bi zaradili da nisu ni odlazili.
Ako im ta opcija bude uskraćena, a većini ili dobrom delu njih verovatno hoće zbog ograničenja mobilnosti i globalno smanjene ekonomske aktivnosti, biće upućeni na to da ili troše ušteđevinu ili da rade za niske plate koje im do sada nisu bili atraktivne, ističe profesor.
Sezonci u zemlju donesu milijardu evra
On procenjuje da je novac koji ovi kratkoročni i cirkularni migranti donose sa sobom da ga potroše sa svojim porodicama u Srbiji iznosio, po najmanje trećinu ukupne sume doznaka, što je otprilike milijarde evra.
Izostanak npr. 70% te mase inostranih zarada sezonskih radnika, već bi značio ovogodišnje smanjenje doznaka veće od 20%.
Podsećamo, Svetska banka je takođe dala takve procene. Srbija je u 2019. od doznaka dobila oko tri milijarde evra ili 15 odsto BDP-a.
Samo ako se korona kriza produži, mladi radnici bi ostali u Srbiji
„Tačno je da bi do tog pada došlo skoro isključivo zbog izostanka doznaka sezonaca. Za ostale glavne tipove (doznake trajno ili dugoročno odseljenih, inostrane penzije i sl.) ne verujem da će doći do bitnijeg smanjenja“, kaže Arandarenko.
Više relativno preduzimljivih, uglavnom mlađih ljudi, radnog uzrasta u zemlji svakako predstavlja određeni potencijal, tako da bi njihovim radnim anagažovanjem u zemlji deo tih izgubljenih doznaka teorijski mogao biti kompenziran kroz rast domaćeg proizvoda, ali to je teško očekivati u uslovima očekivanog rasta nezaposlenosti u zemlji ove godine.
Takođe, oni su već izgradili model preživljavanja za sebe za koji mislim da bi bili spremni da ga u većem broju napuste samo u slučaju da se pandemijska kriza produži za nekoliko godina, zaključuje profesor.
Izvor: Nova ekonomija