Uprkos zagovornicima teorija da je nuklearke nužno što pre poslati na groblje u korist „zelenih“ energija, sudeći prema ulaganjima u nove nuklearne tehnologije ne deluje da će atomska energija kolabirati u skorije vreme. Kao čistija i bezbednija rešenja najviše se promovišu pokretni reaktori u „džepnom izdanju“ koji se sklapaju u veće sisteme, a novi zamah ima i stara ideja o reaktorima koji za rad koriste tečnu so.
To što su neke opasnosti potisnute zbog trenutne okupiranosti sveta koronom, ne znači da će one proći same od sebe. Jedna od njih je upotreba nuklerane tehnologije, oko koje se vode rasprave između najmanje dva tabora. Protivnike korišćenja atomske energije predvode Nemačka i Švajcarska, koje su najglasnije u zalaganju za „smrt nukleraki“ u korist razvoja obnovljivih izvora energije.
Ali sa računicom da je nuklearnu energiju realno moguće zameniti u skorijoj budućnosti onom „zelenom“ ne slažu se ni svi u Evropi, dok se zemlje u razvoju, naročito u Aziji, otvoreno suprotstavljaju takvoj opciji. Njima je za ekonomski rast neophodna nuklearna energija, pa je pravac koji zagovaraju razvoj nukleranih tehnologija koje će biti znatno bezbednije.
Sudeći po interesovanju kompanija za rad upravo u toj oblasti, među kojima su mnoge iz zapadnih zemalja, čini se da nećemo skoro prisustvovati sahrani nuklearki. Šta više, ulaganja u pokušaje da se stvori ne samo bezbednija, nego i čistija nuklearna tehnologija sugerišu da i dalje ima mnogo onih koji veruju u „drugu mladost“ atomske energije.
Brod nukleraka
Trenutno, nuklearna tehnologija koja važi za najnapredniju je ipak proizvedena istočnije, u Sankt Peterburgu. Reč je o „prenosivoj“ plutajućoj elektrani koju je proizvelo rusko energetsko preduzeće „Rosatom“. Dva mala nuklearna reaktora nalaze se u potpalublju broda dugog 144 i širokog 30 metara i mogu da proizvedu struju snage 70 megavata. Ta količina je dovoljna da se snabdevaju udaljena područja u Rusiji, u kojima nema energetske mreže.
Oko toga da li je ova tehnologija zaista toliko bezbedna kao što predstavljaju njeni tvorci, mišljenja su podeljena. Aktivisti „Grinpisa“ tvrde da je u pitanju „plutajući nuklearni užas“. U prilog svojoj tvrdnji navode da inače opasna nuklerana tehnologija postaje još opasnija na brodu, a njena namena – delotvornije vađenje nafte i gasa i iz arktičkih oblasti – dodatno će pogoršati posledice klimatskih promena. Kritike su usmerene i na to što će se nuklearno gorivo u obliku gorivih štapova koristiti čak dvanaest godina, a sam brod nije dovoljno zaštićen od eventualnih terorističkih napada.
S druge strane, kritičari kritičara tvrde kako ova tehnologija uopšte nije toliko opasna. Kao argument navode upravo njene prednosti u vanrednim situacijama, jer ukoliko dođe do neke nepredviđene nesreće, morska voda može da se iskoristi kao sredstvo za hlađenje. Zato smatraju da ova tehnologija može biti dobra osnova za dalji razvoj drugih, još naprednijih oblika prenosivih reaktora.
Džepno izdanje
Ako je suditi po onome što rade naučnici koji se bave nuklearnim tehnologijama, onda su „džepne elektrane“ koje se prenose s mesta na mesto očigledno glavni adut za osiguravanje budućnosti nuklearki. Ovi mali modularni reaktori su, između ostalog, smišljeni i kao mnogo jeftiniji odgovor na ogromna, ali veoma skupa nuklearna postrojenja. Mala privatna preduzeća nisu mogla da priušte tolika ulaganja, pa su počela da razvijaju rešenja koja spajaju više malih reaktora manje izlazne snage u veće sisteme. Osim što su znatno jeftinija, ona su i daleko prilagodljivija za različite potrebe korisnika.
Recimo, američko preduzeće „Nuskejl“ planira da do 2026. godine priključi na električnu mrežu nuklearnu elektranu koja će imati izlaznu snagu od šest megavata. Ona će moći da se proširi sa još 11 istovetnih reaktora, što bi na kraju dovelo do izlazne snage od ukupno 720 megavata. Važnije je, međutim, kako tvrde upućeni u ovu oblast, to da američka firma razvija čistiju i bezbedniju tehnologiju od onih koje se koriste u ogromnim sistemima pod nadzorom države.
Naime, reaktor ima pasivni bezbednosni sistem koji ga automatski isključuje ukoliko se otrkrije bilo kakva nepravilnost u radu. Kontrolne šipke koje služe za prekid lančane nuklerane reakcije, prikačene su za elektromagnete. To znači da bi u slučaju da se prekine dovod struje, magneti istog trenutka prestali da rade i otpustili šipke koje će skliznuti između gorivnih štapova i prekinuti reakciju.
Reaktor može da se rashladi i bez dodatne vode, pošto radi unutar cilindra ispunjenog vodom. Shodno tome, za razliku od velikih postrojenja, ovde nema potrebe za dodatnim hlađenjem pomoću pokretanja pumpi i motora, a što je jedna od najvećih opasnosti kada zataji dovod struje. U najgorem slučaju, tvrde pobornici, mala nukelarna elektrana sa nekoliko radioaktivnih šipki pričiniće mnogo manje štete nego ona veličine Černobilja.
Ni male nuklearke nisu bezopasne
Stručnjaci u kompaniji „Nuskejl“ predviđaju da će zbog potreba za čistom energijom, njihov projekat do 2035. godine dostići vrednost od sto milijardi dolara. Prilagodljivost nove tehnologije mogla bi da se iskoristi i za lokalnu upotrebu, za grejanje domova i napajanje strujom ili za odsoljavanje morske vode u područjima koja često pate od dugotrajnih suša.
Ali ni ova tehnologija nije bez rizika. Najveći je potreba da se nuklerano gorivo premešta s mesta na mesto, što posledično zahteva da se stalno osmišljavaju novi bezbednosni načini da se taj prenos obavi. Što je više mesta na koja se dopremaju radioaktivne šipke, to je i veća opasnost jer je nadzor slabiji, a veća je mogućnost za terorističke napade.
„Posoljeni“ reaktori
Mali korisnici su već sada glavna ciljna grupa kanadske kompanije „Hajperion global enerdži“. Ova kompanija je osmislila sistem koji je potpuno zatvoren u kontejneru i težak je 50 tona. Prvo mora da se zakopa u zemlju, pa tek onda da se pusti u pogon. Sistem proizvodi struju pomoću gorivih šipki od uranijum-nitrida i to u periodu od sedam do deset godina, dok se gorivo potpuno ne potroši.
U kanadskoj kompaniji navode da kada sistem prestane s radom, nuklearni otpad će biti bezbedno uskladišten u cilindru, a njihovi radnici će ga ukloniti i zameniti novim sistemom. Na prvi pogled deluje vrlo praktično, ali kritičari smatraju da je ovakva ideja veoma rizična, baš zato što je sistem namenjen za snabdevanje strujom manjih jedinica, poput stambenih zgrada. Iz tog razloga ne veruju da će se mušterije baš otimati za rešenje da im se nuklerana elektrana nalazi ispod nogu i da „mirno spavaju“ iznad reaktora koji, ma šta tvrdili proizvođači, uvek nosi opasnost da iz nekog razloga jednog dana može da eksplodira.
Generalni nedostatak „džepnih elektrana“ je taj da kao i kod velikih postrojenja, kada se određena količina šipke od radioaktivnog materijala raspadne, ona mora da se zameni u potpunosti. Zbog toga, najveći deo nuklearnog goriva u obliku gorivnih šipki ostaje nesikorišćen. Dakle, učinak je mali, a količina otpada koji će još dugo biti radioaktivan – veća.
Da bi se uklonio taj nedostatak, razvijeni su reaktori koji za rad koriste tečnu so. Nuklearno gorivo, uranijum ili torijum, rastvoreno je u tečnoj soli, iz koje se neprekidno izdvaja i može da se iskoristi u potpunosti. Proizvođači ovakvog tipa reaktora navode kao posebnu prednost to što mogu da se iskoriste i nesagoreli delovi odbačenih šipki iz običnih reaktora. Zahvaljujući takvoj preradi, smanjuje se količina nuklearnog otpada, a sami reaktori koji koriste tečnu so su manje štetni po životnu sredinu.
Stručnjaci smatraju i da je ova tehnologija manje opasna, jer reaktor može sam da se stabilizuje i bez dodatnog hlađenja. Ali osnovnu poteškoću zadaje pronalaženje odgovarajućih materijala koji moraju da izdrže veliko korozivno dejstvo soli, što znatno utiče i na isplativost ovakvih projekata. Zato danas mnoga preduzeća rade na usavršavanju takvih materijala, a u kanadskoj kompaniji „Terestrial enerdži“ najvaljuju da će već za nekoliko godina pustiti u rad nukleranu elektranu koja će raditi pomoću tečne soli.
Bojana Maričić
Foto: ulleo, Pixabay