I u srednjem veku postojali su privredni monopoli, samo ne u naftnom ili sektoru elektrodistribucije, već – vodenica. Njihovi vlasnici su nekada odlično zarađivali iznajmljivanjem ove sprave seljacima za naknadu zvanu banalities. No, vremenom, sa razvojem novih tehnologija, opala je i potreba za vodenicama, te je i naknada za njihovo korišćenje toliko smanjena da je dala novo značenje reči “banalnost”, koje upotrebljavamo i dan danas.
„Svi su sa određenog poseda bili dužni da koriste vlastelinovu vodenicu, a da mu plaćaju količinom izmlevenog brašna, najčešće šesnaestinom. Seljacima je bilo zabranjeno da ručno melju žito ili da koriste druge vodenice u okolini, a ovo drugo je bio povod za niz sudskih procesa koji se još čuvaju po arhivama“.
Tako istoričar Mihael Nurdberg u kultnoj knjizi „Dinamični srednji vek“ opisujuje načine na koje evropska vlastela nakon 12. veka ljubomorno čuva privredni monopol nad – vodenicama. Ovakva srednjovekovna „vlast“ nad mlinovima neodoljivo nalikuje na potonje borbe za monopol nad ugljem, naftom, nuklearnom energijom, kakve su, sa novim tehnološkim paradigmama, usledile u narednim epohama.
Odgovor na ekonomsku krizu
Mada njegovu ulogu u istoriji pre industrijske revolucije uzimamo zdravo za gotovo, vodenični žrvanj je preokrenuo istoriju. Vodenice se nakon 10. veka sve više koriste i na jugu, pa i u srednjovekovnoj Srbiji, ali se posebno ubrzano šire severnom i zapadnom Evropom.
Ove oblasti su pre tog perioda bile nerazvijeni deo kontinenta, dok su se privredna središta i dalje nalazila u Carigradu, Rimu i uopšte, na Mediteranu. Širenje vodenica zato i jeste prvi nagoveštaj buduće „industrijske“ dominacije Zapada.
Vodenica je, u svakom slučaju, najznačajnija tehnologija poznog srednjeg veka. Ona je, pritom, otkrivena mnogo ranije. Mlevenje žita točkom koji pokreće vodena struja bilo je poznato još u trećem veku pre nove ere u Siriji.
Rimljani su takođe poznavali rad vodenica, ali ih nisu mnogo koristili, budući da su na raspolaganju za mlevenje žita imali snagu robova, a rečni tokovi na području kojim su vladali nisu bili dovoljno stalni da bi im gradnja vodenica bila isplativa.
Zašto u srednjem veku vodenice postaju tako popularne i toliko značajne? Osnovni uzrok je nužda – Evropom uz kugu i hladniju klimu, vlada glad. Hrana u ovo doba je hleb i isključivo hleb, kao što je pšenica ključna poljoprivredna kultura čiji je uzgoj uticao ne samo na ekonomiju, nego i na politiku, ratove i društvenu hijerarhiju. No, ručno mlevenje žita za pečenje hleba bilo je izuzetno sporo i naporno, pa su vodenice predstavljale uštedu koja je razdvajala preživljavanje od gladovanja.
Inovativni monasi
Nurdberg navodi kako su vodenice pojavile na manastirskim imanjima, kao i da je, na primer, manastir Sen Žermen de Pre još u 9. veku posedovao čak 59 vodenica. No, izgradnja vodenica zahtevala je dobru lokaciju i značila velika ulaganja, izgradnju brane na vodotoku i složene zanatske radove. Zato je za njihovo širenje bio neophodan i dodatni podsticaj.
Po svemu sudeći to su bili – beli monasi, cisterciti, katolički crkveni red koji se 1098. počeo širiti iz manastira u Klervou. Cisterciti su zagovarali da je produktivan rad najbolji način služenja Bogu i zato su počeli da primenjuju brojne tehničke inovacije i širili ih Evropom.
Gradnja vodenih mlinova bila je osnov cistercitskog programa što je vodenicu učinilo ključnim pogonskim elementom u ovoj epohi ljudske istorije. Već krajem narednog, 12. veka čak 742 cistercitskih manastira širom zapadne i severne Evrope izgradiće i eksploatisati na stotine i hiljade vodenica.
Kako je vodenični žrvanj pokrenuo tehnološku revoluciju
O vodenicama su zabeležene i neke druge upečatljive statistike – po pojedinim oblastima se tokom 12. veka broj vodenica uvećava sa desetak na više od 200. U engleskoj „Knjizi Sudnjeg dana“ beleži se da je kraljevina Vilijema Osvajača imala čak 5.642 vodenice, što znači da je na svakih 50 kuća u Engleskoj radila po jedna vodenica.
Nurdberg smatra i da su vodenice podstakle razvoj raznovrsnih tehnologija koje se nisu koristile, a koje je opisivao još rimski arhitekta Vitruvije, kao što su zupčanici, ali i novih rešenja, poput kolenastog vratila ili bregaste osovine, koja su služila da kružno kretanje pretvore u linearno, za testerisanje ili podizanje čekića.
Vodenice će se zato do kraja srednjeg veka koristiti ne samo za okretanje žrvnja i mlevenje, nego za čitav niz pre-industrijskih manufaktura – vodenica pilana, vodenica za izvlačenje i obradu rude, vodenica za proizvodnju papira, vodenica za tekstil, za tkanje ili obradu pamuka… Nakon toga će biti potrebno samo da vodenu struju, zahvaljujući razvoju fizike u 17. i 18. veku, zameni parna mašina i industrijska revolucija je mogla da počne.
Iza vodenica je, čudnom igrom reči, ostao i pojam banalnost. Inače vrlo unosna zarada vlastelina i manastira, šesnaestina, za rad milna, nazivala se u srednjem veku banalities od francuskog ban. No, u novom dobu ona je bila toliko opala da se spustila na neznatan nivo, od čega se razvilo značenje banalno.
Izvor: Nauka kroz priče
Foto: dizzydj311, Pixabay