Pojedini naučnici Instututa Biosens u Novom Sadu koji se bave multidisciplinarnim istraživanjima za poljoprivredu budućnosti, odrasli su uz seoske poslove. Znanje, upornost i radne navike koje su tako stekli pokazali su se korisnim za njihov kasniji istraživački rad. Neki su rado pomagali odraslima, a bilo je i „mrzovoljnih“ koji su stalno zapomagali – kad porastem nikada se neću baviti poljoprivredom! I sad rade projekte za pametnu poljoprivredu.
Student doktorskih studija Branislav Pejak iz sela Silbaš kod Bačke Palanke, Mirjana Radulović iz Novih Kozaraca kod Kikinde, i Predrag Lugonja iz Žablja najpre su bili mali nadničari i vodonoše, a sad iz svoje kancelarije stvaraju budućnost sela u Srbiji.
Oni za „Biznis i finansije“ kažu da im to iskustvo mnogo znači, ali da pun pogodak u poslu nastaje samo kada rade zajedno sa kolegama iz grada.
Njiva bolje vaspitava i razgibava
Branislav Pejak trenutno završava doktorske studije elektronike i računarskog inženjerstva, a u ranom detinjstvu radio je lakše poslove na selu i starijima dodavao alat, vodu i sve što im zatreba. Već kao tinejdžer bio je dovoljno jak da balu slame tešku između 10 i 15 kilograma može da baci na prikolicu visoku i do osam metara. Posao na njivi je izuzetno težak i zanimljiva mu je reakcija ljudi iz grada da je „takav trening pod vedrim nebom i jakim suncem mnogo bolji od podizanja tegova u klimatizovanoj teretani“.
„Rad na njivi čeliči čoveka! Stekao sam izdržljivost i upornost u radu i to dragoceno iskustvo sad primenjujem u poslu. Radio sam na svojoj zemlji i ništa mi nije bilo teško, ali škola mi je bila primarna i osećao sam da treba još da se usavršavam. Stalno učim, trudim se da napredujem, da dajem svoj maksimum u razvoju poljoprivrede i pomeram granice. Od poljoprivrednih poslova nikada nisam pobegao, još uvek se trudim da svojoj porodici maksimalno pomognem, a i fizička aktivnost uvek dobro dođe da razbije kancelarijsku monotoniju i razbistri misli“, zadovoljno priča mladi istrazivač.
On je angažovan na projektima koji su vezani za upotrebu informacionih tehnologija. Napravio je algoritam za klasifikaciju kultura i predikciju prinosa na parcelama pomoću satelitskih slika, koje omogućuju procenu ukupne zasejanosti obradivih površina pod nekom poljoprivrednom kulturom. Tako je državi omogućeno da sagleda resurse kojima raspolaže i da planira uvoz i izvoz poljoprivrednih sirovina, a otkupljivači mogu unapred da pripreme skladišne kapacitete i formiraju cenu proizvoda. Trenutno je okupiran projektom o robotskim platformama pomoću kojih se prikupljaju uzorci zemljišta i radi analiza direktno na terenu.
„To je nešto poput pokretne laboratorije. Radim predobradu podataka iz kojih će biti generisana mapa po kojoj će se robot kretati i prikupljati uzorke zemljišta sa tačno određenih lokacija. Posle toga očekuje me validacija prikupljenih podataka i generisanje mape za selektivno đubrenje parcele. Aktuelan je i projekat vezan za upotrebu radarskih satelitskih slika i neuronskih mreža, kako bi bila rekonstruisana slika u boji na koju smo naviknuti“, nabraja Pejak svoje radne zadatke.
Potencijalne probleme poljoprivrednika, koji su mu dobro poznati, Pejak detaljno analizira, a potom koriguje i optimizuje softvere koje je napravio. Mnogo vredi sugestija stručnjaka odraslog na njivi, ali podjednako je korisno i viđenje kolega iz grada koji su vrsni stručnjaci. Kombinacija različitih profila ljudi u timu se može uporediti sa transferom tehnologija, ili kada nešto iz medicine prilagodimo i upotrebimo u industriji automobila.
„Kolege odrasle u gradu imaju iskustvo iz neke druge grane industrije, koje mogu da primene u poljoprivredi. Verujte mi, zajedno dolazimo do izvrsnih ideja“, siguran je Pejak.
Neću da radim, nego da unapredim!
Mirjana Radulović takođe pamti svoje detinjstvo po kopanju i plevljenju korova, brizi da li su se pojavile štetočine ili bolesti, jer je „njiva morala biti lepša od komšijine, a prinosi veći“. I pored svakodnevnog rada, tradicionalni obilazak pšenice vikendom bio je nezaobilazan.
Rad u polju bio je težak, često neizdrživ, ali ljudi su to prihvatali, družili se, smejali, pevali i pomagali jedni drugima. Tad niko nije mogao ni da nasluti da će roboti, dronovi, sateliti i samohodni traktori ubrzo zameniti rad čoveka. Sad svako radi za sebe, nema više sezonskih radnika koji sa motikama na leđima predveče napuštaju njivu, ljudi koji obrađuju pasulj na putu, niti elevatora da zuje iz svakog drugog dvorišta.
I ko bi mogao da predvidi da će deo zasluge što vojvođansko selo sada nalikuje nekom futurističkom filmu pripadati upravo devojčici koja nije krila svoju netrpeljivost prema poljoprivredi?
„Nikada se neću baviti poljoprivredom! Tom rečenicom propraćen je svaki moj rad u polju. Moja porodica iznenađena je što je nekadašnji mali nadničar bez volje za radom na njivi došao do doktorskih studija geonauka i da radi na projektima koji treba da unaprede poljoprivredne poslove. Nisam bila svesna koliko su te dve oblasti srodne i koliko je značio svaki odlazak u polje i svaki razgovor sa bakom, dekom i roditeljima dok čupamo korov. Svaki trenutak doneo je novo znanje, novo iskustvo i to iskustvo direktno vodi do predloga projekta“, objašnjava sadašnja naučnica.
Ona je radila na nekoliko nacionalnih i inostranih projekata posvećenih monitoringu kroz upotrebu daljinske detekcije u poljoprivredi i vodoprivredi. Analizom velikih baza podataka dolazi se do najjednostavnijih i najisplativijih rešenja za poljoprivrednike. Pametni odabir semena, predikcija prinosa i pametno navodnjavanje samo su neke od tema od izuzetnog značaja za razvoj i napredak u toj oblasti. Trenutno istražuje vodoprivredne probleme u Vojvodini i uvidom u postojeće navodnjavane površine i količine vode iz podzemnih i površinskih rezervoara omogućilo bi se formiranje različitih strategija održive poljoprivrede i vodoprivrede.
Sagledavanje problema iz raznih uglova svakako znači i zajedno sa kolegama iz grada dolaze do dobrog zaključka, rešenja problema ili predloga projekta. Naučnici odrasli u gradu često doprinose razvoju ideje u smeru u kome ljudi sa sela nisu ni razmišljali.
Krunim kukuruz, osmišljavam pametno zalivanje
Praktično znanje, radne navike, disciplina, organizovanost i rad u timu osobine su koje i Predragu Lugonji pomažu u naučnom radu. U detinjstvu krunio je kukuruz, hranio domaće životinje, radio na njivi i sve ono što zahteva život u selu, a u Biosens institutu realizovao je mnoštvo projekata – od ranih početaka i razvoja senzorskih mreža do korišćenja satelitskih slika u poljoprivredi. Većina tih projekata unapredila je poljoprivredu. Pametno zalivanje dosta štedi potrošnju vode i daje gotovo isti prinos, a nadgledanje spaljivanja setvenih ostataka sa satelita državi je korisno da spreči tu štetnu praksu.
Student doktorskih studija na telekomunikacijama trenutno je posvećen radu na setvenoj strukturi na osnovu satelitskih snimaka. Takozvani „crop“ modeli predvđaju prinos i pomažu državi u donošenju odluka koje će obezbediti pouzdanu i stabilnu ponudu hrane za stanovništvo.
„Detinjstvo provedeno na selu daje prednost, ali za dobre rezultate u poslu nije neophodno prethodno iskustvo. Saradnja sa kolegama iz urbane sredine je odlična i sa njima nesebično delim znanje, učimo jedni od drugih i zajedno dolazimo do sjajnih ideja i rešenja“, potvrđuje Lugonja.
On nikada nije maštao da pobegne od poljoprivrednih poslova, jer je u svom domaćinstvu mogao dosta toga da nauči i usavrši.
Vremena se menjaju i sve više domaćinstava u Srbiji počinje da se bavi preciznom poljoprivredom. Sateliti i dronovi nadgledaju useve, traktori imaju svoje autopilote, digitalne platforme olakšavaju razmenu informacija i iskustava. Samo jedna mašina za skupljanje povrća može da zameni rad oko 50 ljudi i već sad na njivama ima sve manje radnika.
Ali to je tek početak, kažu naši sagovornici koji imaju velike ambicije u svom radu. Ipak, saglasni su da proizvođači treba da se udruže i da tu praksu iz dobrih, starih vremena treba da zadrže i u budućnosti.
Nataša Šutuljić
Foto: Pixabay