Matematička gimnazija, prvi posao – Harvard, doktorski rad i krađa patenta, sudski proces kao iz holivudskih filmova, milionska odšteta, fondacija, besplatni udžbenici za sve osnovce u Srbiji… Iako na prvi pogled nespojivo, sve ovo zajedno čini veoma zanimljivi život i više nego plodonosnu profesionalnu karijeru profesora Aleksandra Kavčića, inženjera i naučnika, poznatog po svom patentu za čitanje zapisa sa magnetnih memorija koji se koristi u milijardama računara i diskova širom sveta.
Aleksandra Kovčić je tokom svog života izvojevao mnoge bitke, ali jedna je postala poznata širom sveta. Zahvaljujući profesoru Žozeu Mouri, mentoru kod koga je radio doktorski rad, Kovčić je svoj izum za čitanje zapisa sa magnetnih memorija zaštitio, što je kasnije Karnegi Melon univerzitetu i njemu omogućilo da uđu u sudski spor sa multinacionalnom kompanijom Marvel tehnolodžis, koja je njihov patent godinama nezakonito koristila. Posle sedam godina sudski spor je okončan tako što je ta multinacionalka uplatila 750 miliona dolara Karnegi Melon univerzitetu. Deo je pripao i Aleksandru Kavčiću kao i njegovom mentoru, profesoru Žozeu Mouri.
BiF: Koliko vam se život promenio od trenutka kada je postalo jasno da će presuda biti u vašu korist?
Aleksandar Kavčić: Prvo što sam osetio bilo je jedno veliko olakšanje. Nikakvu euforiju, ništa. Toliko je bilo koraka pre toga gde smo pobeđivali, pa se protivnička strana snašla da ponovo pokrenu neku novu proceduru. Bilo je tri, četiri pokušaja da se poništi patent. Zatim, na apelacionom sudu ih nismo dobili, nego su oni vratili na osnovni sud, ali na takav način da je bilo jasno da ćemo novom parnicom verovatno dobiti. I to je bio razlog zašto smo uopšte ušli u poravnanje, jer je protivnička strana videla da će izgubiti.
A život je počeo da mi se menja pre oko dve godine. Od 2016. do 2018. sam možda bio u nekoj nedoumici šta ću sa svojim životom, gde ću raditi, koji su mi primarni interesi..mogao sam da biram gde ću živeti, malo sam i putovao, prijalo mi je.. U jednom trenutku počeo je da mi nedostaje rad, po inerciji sam pomislio da treba da se vratim u život profesora, poslao sam prijave za neke univerztete ali sam shvatio da me to više ne ispunjava. Zapravo, počeo sam da mnogo više pratim šta se dešava ovde u Srbiji. Hteo sam, ako već imam mogućnosti, da radim ono što me trenutno stvarno zanima. Znate, ja imam potpunu nezavisnost, biti finansijski potpuno nezavistan, to je već neki drugi nivo.
BiF: Kako je opšte izgledao ceo taj dugogodišnji sudski proces? Da li ste Vi zadovoljni ishodom?
Aleksandar Kavčić: Kao u holivudskim filmovima, sve je teatralno i advokati su veliki glumci. Prave galamu i predstavu za porotu. Ali, sve to je vrlo stresno za strane koje su u sporu. To sve rade timovi advokata. Mi smo imali tim od oko 15, a protivnici 20 advokata. I jedan deo tima je u sudnici, po osam sati, i onda se još po tri sata sastaju sa drugim delom tima, koji tokom noći radi na spisima. Jer svaki dan, nakon suđenja, mora da se uloži nova žalba. Oni su se smenjivali za doručak i večeru i praktično radili po 24 sata. Naravno da sam zadovoljan, to je i moje i mog mentora životno delo. Mladom naučniku koji radi doktorat je jedini cilj da svoje delo što pre objavi. Ja to ne bih ni zaštitio, ali je moj mentor gledao dugoročno. Prepoznao je do čega smo došli. Zbog toga sam i godinu dana kasnije doktorirao.
BiF:Kako ste uopšte otkrili da se vaš patent nelegalno koristi?
Aleksandar Kavčić: To nije bilo lako. Sve se držalo u tajnosti, vi ne možete da otvorite čip pa da vidite šta se u njemu nalazi. Ne možete ni da ga rasečete. Neke kolege su mi govorile o tome, ali to su sve bile glasine, i nije bilo dovoljno za sudski proces. I usred toga, ja sam pisao jedan naučni rad, kako izgledaju čitači sa memorije. Da bih bio temeljan, listao sam raznu literaturu i naišao na nov patent kompanije Marvel. Oni su za to dobili svoje patentsko pravo, ali ja sam shvatio, da bi taj njihov patent radio, oni neminovno moraju da krše naše patentsko pravo. Naime, oni su znali za naš rad iz časopisa, ali nisu češljali patentsku literauru. Testirali su ga na svojim proizvodima, i radio je fenomenalno. I tada su ga, u svojim internim dokumentima i mejlovima, nazvali „Kavčićev detektor“.
Nešto kasnije, neko od njihovih inženjera setio se da pogleda i patente, i od tada prestaju da ga zovu „Kavčićev detektor“, već mu daju neko drugo ime. Sve je to ostalo zapamćeno u nekim mejlovima koji su bili jedan od dokaza da su znali da krše naše patentsko pravo. Mušterije Marvela, kad su videle da se ime menja, pitali su zašto to menjaju kad odlično radi, a jedan od tih Marvelovih inženjera je i napisao da budu bez brige i da je sve to isti detektor samo mu menjaju ime. Što znači da su svesno išli na to da sakriju ime, a samim tim i patent. Tako je i došlo do sudskog spora, u kom smo, na kraju Karnegi Melon univerzitet, moj mentor profesor Žozeu Mouri i ja dobili ukupno 750 miliona dolara.
BiF: Delom tog novca osnovali ste fondaciju „Aleksandar Kavčić“. Koji su vam bili motivi za to? I zašto ste je nazvali vašim imenom?
Aleksandar Kavčić: Fondacija je napravljena odmah posle poravnanja, zato što smo moj mentor i ja odlučili da pomognemo nauku. Jedan deo novca, koji smo mi dobili od presude, ustupili smo Karnegi Meloun univerzitetu da napravi fond za projekte koji nemaju šanse da dobiju neke državne pare. To su uglavnom projekti koji bi bili revolucionarni, ako se ostvare. Ciljevi fondacije su promocija nauke i obrazovanja, a u Srbiji radimo na tome da udžbenici za osnovnu školu budu besplatni. Oni ne postoje samo u veoma bogatim zemljama, poput Finske recimo. Zaista postoji svuda u svetu. Ne znam da negde postoji liberalno tržište udžbenika, čak ne ni u Americi, koja je bastion liberalizma.
Zamislite da imate obavezno služenje vojnog roka, a da onda regrut mora da kupi svoju pušku ili čizme. Onda se napravi oko toga tržišna borba, a zatim on se ni ne pita od koga će da kupi, već neki starešina. E, isto to je sada kod nas i sa udžbenicima. Osnovno obrazovanje je obavezno, dete mora da ima udžbenike, ali roditelj ne odlučuje šta će da kupi, već direktor. I na internetu može da se nađe „mali milion“ besplatnih udžbenika, od Indonezije do Amerike.
Ovo u Srbiji je nešto neverovatno, da se dozvoli upliv slobodnog tržišta za nešto što je strateški bitno za jednu zemlju, a to je obrazovanje, koje je još i obavezno. Moja fondacija to želi da promeni. Mi smatramo da svi đaci imaju pravo na besplatne udžbenike. Biti filantrop anonimno je možda plemenito, ali raditi iza svog imena i prezimena je mnogo odgovornije. Ako stavite svoje ime iza fondacije, po meni je to kao da sam stavio neki pečat kvaliteta. Time dajete lični primer koji je meni veoma bitan.
BiF: Kako iz Vašeg ugla danas izgleda prosveta u Srbiji?
Aleksandar Kavčić: Mi smo još pre nekoliko decenija imali primere da smo iz malih seoskih škola dobijali vrsne lekare, naučnike, inženjere.. Ali, to se sada promenilo. Doveli smo prosvetu do toga da samo tri procenta dece iz radničke klase i dece seljaka upisuje i završava fakultet. To je poražavajuće. Ja znam primer škole iz sela Tulare, kod Medveđe. Pitao sam profesora informatike u toj školi kako je izgledala nastava u doba korone, na daljinu. A on mi je odgovorio da ne izgleda nikako. Oni nisu imali računare, ni telefone, ni internet. I onda je taj nastavnik kolima išao od kuće do kuće, svake dve nedelje, i govorio deci šta da rade.
BiF: Mislite li da Vi možete nešto da promenite?
Aleksandar Kavčić: Krenuo sam od udžbenika. Oni simbolišu stanje u kome se nalazi čitavo naše društvo. Tržište udžbenika smo prepustili strancima, a koriste se i koruptivne metode. Da bi se udžbenik stavio na internet i dobio odobrenje ministarstva za primenu u nastavi košta između pet i šest hiljada evra po jednom predmetu, za jedan razred. To uključuje i honorar autoru, razne neke takse, lektore, prelom, ilustratore… I otprilike potrebno je oko godinu dana rada, po jednom udžbeniku. Za sve naslove, prema našim računicama, potrebno je nešto više od pola miliona evra. Mi smo decenijama udžbenike radili sami, nije to neka ogromna nauka.
Naša fondacija već ima ugovore sa nekim profesorima koji pišu udžbenike. Oni će biti plaćeni po ceni koja je slična onoj koju plaćaju i strani izdavači. Iz mog iskustva prosvetni radnici su ovde veliki entuzijasti. Nisu dovoljno plaćeni, a oni našu decu stavljaju na taj prvi stepenik društveno-ekonomske lestvice.
BiF: Da li danas, posle svega, imate neku neostvarenu profesionalnu želju?
Aleksandar Kavčić: Da je imam, radio bih na njoj. Mene je jako pogodilo što nisam uspeo da postanem redovni profesor na Harvardu. To mi je bila velika želja, i ostala je neostvarena. Sada mi to više nije želja. Ali me tada strašno pogodilo. Naročito što sam ja i tada znao za veličinu tog izuma. Tada šira javnost, pa i sam Harvard nisu sve to propoznali. Znate, nije važan samo neki matematički rezultat već i primena toga. A moj patent se prodaje u milijardama primeraka, i to je veliki uspeh. Da se to tada prepoznalo, verovatno bih dobio profesuru.
Da bi se dobila redovna profesura na Harvardu mora dvadesetak profesora iz vaše oblasti da anonimno napiše preporuke za vas. I od tih dvadesetak bar polovina mora da kaže da ste vi broj jedan u svetu u toj oblasti. I opet kažem, da se znalo za taj patent, sigurno bi njih deset to reklo. Ja jesam bio svestan toga, čak sam i svim svojim prijateljima to i govorio, što je verovatno delovalo i arogantno. Na kraju se ipak ispostavilo da je tako i bilo. Da je patent sve vreme korišćen u tajnosti i da su ga koristile velike svetske kompanije.
Piše: Aleksandra Galić
Oktobarski broj Biznis i finansije
Foto: Pixabay