Na kafi može prilično da se zaradi, ali ne uzgojem Tako na primer Švajcarska na tom biznisu okreće dve milijarde dolara, dok za same uzgajivače u siromašnim zemljama ostaju tek mrvice. I to se neće tako brzo promeniti.
Uzrok problema svetskog tržišta kafe sigurno nije nevoljnost kupaca da plate više. Mnoge kafopije su spremne da plate skoro 100 evra za pola kilograma kafe. Toliko koštaju kapsule marke Barista Creations Trio koje Nespresso prodaje na nemačkom tržištu putem Amazona – kada se zbroje svi oni grami koje sadrži jedna kapsula i izračuna cena za pola kilograma, prenosi portal SEEbiz.
Naravno, ima i jeftinijih kapsula, a obična pržena kafa je u prodavnicama znatno jeftinija, oko četiri evra za 500 grama. Ali ovaj primer s Nespresso-vim kapsulama pokazuje sve nelogičnosti svetskog tržišta kafe.
Pola kilograma sirove kafe na svetskom tržištu je u januaru koštalo između 0,64 i 1,05 evra, zavisno od vrste. Te brojke je objavila Međunarodna organizacija za kafu (ICO) sa sedištem u Londonu.
Kafa je veliki biznis. ICO procenjuje godišnji volumen na 200 milijardi dolara (165 milijardi evra). No samo deset posto od tog iznosa ostaje u zemljama u kojima se kafa uzgaja, u Južnoj i Srednjoj Americi, Aziji i Africi. Najveću zaradu ubiru koncerni u Europi i SAD.
Oni stvaraju takozvanu dodatu vrednost. Tu pripadaju prženje, pakovanje i marketing. Treba najpre doći na ideju da se mlevena kafa pakuje u aluminijumske ili plastične kapsule.
Vrednost izvoza kafe u poslednjih 30 godina učetverostručila
Šta bi trebalo da učine zemlje u kojima se biljka kafe uzgaja kako bi i one više zaradile? Na kraju krajeva, ceo posao ne bi bio moguć bez njihovih proizvoda.
Naučnici Instituta za svetsku ekonomiju (IfW) u Kilu pozabavili su se međunarodnom trgovinom kafom. Utvrdili su da se vrednost izvoza kafe u poslednjih 30 godina učetverostručila na oko 36 milijardi dolara, ali da su od toga pre svega imali koristi koncerni u industrijskim zemljama.
Analiza IfW-a je pokazala: ko želi više, mora stvoriti dodatu vrednost – dakle ne bi trebalo samo da proizvodi zrno, nego preuzme i njegovu preradu.
„Za to moraju najpre investirati“, kaže Van-Šin Liu, jedna od autorica IfW-ove studije, „ali u zemljama u kojima raste biljka kafe većinom nedostaje kapitala, a i nemaju puno iskustava s industrijskom proizvodnjom.“
Sem novca i marketinga, problem je i transport.
No čak i kada bi se savladala ta prepreka, pojavio bi se idući problem – barem za proizvođače vrste arabika (arabica). Na nju otpada 60 posto svetske proizvodnje, ima višu cenu i većinom se prerađuje u prženu kafu. Najveći uzgajivači arabike su Brazil, Kolumbija, Etiopija, Honduras i Peru.
Ako bi te zemlje preuzele prženje, pojavio bi se problem s transportom. „Kada se pržena kafa prevozi na većim udaljenostima, ona gubi ukus“, kaže Liu.
Dakle kafa do potrošača na zapadnim tržištima više ne bi stizala onako ukusna kako su oni navikli. Osim toga, zemlje u kojima se kafa uzgaja bi se takmičile sa velikim koncernima i poznatim brendovima, pa bi im trebalo dosta novca za marketing – koji nemaju.
Vijetnam je ipak uspeo, ali s vrstom robusta. Ta je zemlja najveći izvoznik robuste na svetu, ispred Brazila, Indonezije, Ugande i Indije. Robusta na svetskom tržištu postiže manju cenu nego arabika i često se prerađuje u instant kafu, koja se može duže transportovati bez promene ukusa.
„Vijetnam je prošlih godina pored sirove kafe počeo da izvozi i instant kafu“, kaže Liu.
U međuvremenu na tu zemlju otpada tri posto izvoza na svetskom tržištu instant kafe, čime ostvaruje dodatnu zaradu od 150 miliona dolara. A radi i na povećanju izvoza pržene kave.
Kako zaraditi mnogo novca bez vlastitog uzgoja
Kako zaraditi mnogo novca bez vlastitog uzgoja pokazuje Švajcarska. Na tu zemlju otpada 25 posto izvoza pržene kave, na čemu godišnje zarađuje više od dve milijarde dolara.
„Tu veliku ulogu igraju i kapsule“, objašnjava ekonomistkinja Liu: „Švajcarski koncerni su uspeli da stvore novi način konzumiranja kafe, a njihov marketing ga je povezao s modernim načinom života.“
No za uzgajivače situacija ostaje nepovoljna. ICO izveštava o prevelikoj ponudi, niskim cenama, malim prihodima i niskoj produktivnosti. Seljacima preostaje samo modernizacija uzgoja kako bi povećali prinos i kvalitet. Pojedini koncerni su počeli da im nude školovanje u tu svrhu, čime u najboljem slučaju nastaje dugotrajna veza uzgajivača i prerađivača.
A carinski propisi Evropske unije podržavaju taj status kvo. Tako koncerni sirovu kafu iz siromašnih zemalja mogu uvesti bez plaćanja carine, ali se zato na uvoz proizvoda poput pržene kafe plaća skoro deset posto.
Izvor: B92