Usporavanje poslovanja pa i nestanak kupaca, veliki lager, ali i okolnosti koje nemaju veze sa pandemijom, poput kašnjenja subvencija za poljoprivrednike u Srbiji ili globalni nedostatak čipova i poluprovodnika – sve to su naši sagovornici, domaći dobavljači trgovinskih lanaca, proizvođača automobila i sistema poput železnica i javnog prevoza, naveli kao probleme sa kojima su se suočavali u ove dve pandemijske godine. A onda se pojavio i omikron.
Osnovni problem je da je dobar deo naših kupaca usporio poslovanje, i samim tim traže manje robe, što opet znači da se i u našim planovima pojavio „prazan prostor“, kaže za B&F Zoran Volf, suvlasnik kompanije Minel General Electric (GE), koja proizvodi delove za električna vozila, uključujući tramvaje i lokomotive.
Pored toga što snabdevaju velike sisteme u zemlji i regionu, oni su i kupci specifične opreme koju, kako objašnjava Volf, moraju nabaviti znatno unapred.
„A onda dolazimo u situaciju da to što smo kupili držimo na lageru mnogo duže nego što smo očekivali i planirali, što nam usporava obrt novca”, opisuje uticaj pandemije na njihovo poslovanje.
Veliki lager, koji i inače drže, prema njegovim rečima polako postaje problem.
„Naš lager je toliko velik da je inertan – ne može brzo ni da se potroši ni da se dopuni, ali u poslednje dve godine jednostavno ima sve manje tražnje, pa je novac zarobljen u robi. Ona će se prodati, nije to ništa sporno, ali taj ciklus obrta se znatno usporio”, kaže Volf i naglašava da se, kada je reč o njihovoj oblasti poslovanja, zapravo dešava paradoks.
„Strahovito se ulaže u železnicu, koju proces dekarbonizacije dovodi u jako dobar položaj, i očekuje se da će se u taj vid prevoza u narednih 20 godina ulagati ogromne sume novca – ali je danas sve usporeno zbog pandemije i stanja kod kupaca i dobavljača”, sumira Volf stanje na kraju druge pandemijske godine, kojoj se nije dalo da bude postpandemijska.
Šta jedna, dajte dve krize!
U Srbiji je kroz različite delatnosti za automobilsku industriju vezano preko 2.900 preduzeća i više od 10.000 preduzetnika. Aleksandar Šaranac iz Automobilskog klastera Srbije na naše pitanje kako su dobavljači autoindustrije poslovali tokom pandemije odmah naglašava da se posledice u ovoj delatnosti ne mogu posmatrati same za sebe.
Mora se, naglašava, uzeti u obzir i kriza koju je izazvao nedostatak čipova i poluprovodnika na globalnom tržištu, a koja je, prema njegovim rečima, znatno razornije pogodila tu granu industrije.
„Na početku pandemije, tokom izvornog lokdauna, kompanije automobilske industrije, pomognute merama vlade, trudile su se da sačuvaju radnu snagu kroz standardne mehanizme rada od kuće, reorganizacije radnog prostora i slično”, podseća na uslove poslovanja na proleće prošle godine.
Potom je, dodaje, početkom 2021. došlo do stabilizacije tržišta automobila, i proizvodnja je krenula uobičajenim tokovima, samo da bi bila prekinuta u martu – zbog krize nedostatka poluprovodnika.
„Ona je nastala zbog toga što su proizvođači automobila prognozirali manju potražnju automobila početkom kovid krize, te su u skladu sa tim naručili manji broj čipova. Proizvođači poluprovodnika su tu razliku uspešno prodali drugim industrijskim granama. Samim tim, kada se desila brza stabilizacija potražnje za novim vozilima, zatekla je velike igrače nespremne”, objašnjava Šaranac kako je došlo do toga da proizvođači ne mogu da proizvedu dovoljno vozila u odnosu na porudžbine.
Naglašava da je ta „dvostruka kriza“ smanjila porudžbine delova dobavljačima i do 30 odsto, te je znatan broj, pre svega manjih Tier 2 i Tier 3 fabrika bio prinuđen da redukuje svoju proizvodnju sa tri na dve smene.
„Sa druge strane, upravo ta kriza povećala je brzinu transfera novih proizvoda iz Evropske unije u Srbiju, tako da naše članice ubrzano rade na povećanju fleksibilnosti i kreću se ka proizvodnji većeg spektra delova, u manjim serijama”, skreće pažnju Šarenac na pozitivan aspekt čitave situacije u kojoj se našao jedan od ključnih sektora u Srbiji.
Krava će biti samo na slici
Bojka Plavšić, vlasnica mlekare „Mokrin Mlek“ iz istoimenog mesta duže od dvadeset godina bavi se proizvodnjom tradicionalnih vrsta sireva, poput „salašarskog“ po kome su poznati širom zemlje.
Kada je izbila pandemija, mlekara se već suočavala sa problemima koji se, u suštini, mogu svesti na jedan: u okolnim selima bilo je sve manje krava, a sa njima i jedine sirovine od koje se može napraviti kvalitetan sir.
Sa pojavom kovida, mlekara koja je bila dobavljač manjim domaćim trgovinskim lancima i plasirala sir u sopstvenoj maloprodaji suočila se sa velikom promenom na tržištu.
„Kada su škole prestale da rade, više im nije trebao jogurt i mleko, pa su mlekare koje su ih snabdevale i same počele da proizvode sir, a spustili su mu cenu vodeći se logikom ‘samo da preživimo’ – i tako su doveli do propasti”, priča za B&F Plavšić.
Proizveden sir lagerovala je u podrumima i hladnjačama, ali kupaca nije bilo. „Bacili smo sir u vrednosti pet do šest miliona dinara, i to bukvalno: nije se mogao prodati, niko ga od nas nije otkupio za Robne rezerve, niko nam se nije ni obraćao”, priča naša sagovornica i naglašava da pandemija nije ključni problem za preživljavanje njenog imanja i mlekare, kao i seljaka iz više od 30 sela odakle nabavlja mleko.
„Subvencije kasne, ali su zato poreska rešenja stigla na vreme”, kaže Plavšić, i naglašava da ne bi ljudi prodavali ili klali krave zbog pandemije, već to čine zbog prateće ekonomske krize – poskupljenja nafte i loše poljoprivredne godine.
O tome koliko se malim proizvođačima sirovog mleka taj posao isplati govori, kaže, i to koliko je mleka prerađivala pre pet-šest godina, a koliko sada.
„Sa prerade 25.000 litara na vrhuncu proizvodnje, pali smo na 16.000 litara prošle godine, pa na 6.000 i sada smo na oko 2.500 litara dnevno”, opisuje kako joj je proizvodnja desetkovana, pa sada i sir isporučuje samo u simboličnim količinama.
„Svaki mesec prodam telad ili junice da isplatim plate radnicima, i mislim se ‘samo da redovno daju subvencije i regres za naftu’. Ako se to ne uradi brzo, krava će biti samo na slici”, zaključuje Plavšić.
Neizvesnost na neodređeno
Kada smo ga zamolili da „pogleda u budućnost“, Zoran Volf iz Minela GE kaže da ne vidi rešenja za pandemijske probleme, samo posledice.
„Vi više ne znate kada će neka proizvodnja da krene, kako sa dobavljačima, tako i sa kupcima. A pojavio se i novi soj korona virusa. Zamislite šta će se desiti ako opet dođe do zatvaranja”, strahuje Volf i priseća se lokdauna u prošloj godini.
„Bili smo zatvoreni dvadesetak dana a dobar deo malih privrednika je nestao. Svi smo se nekako držali minimuma egzistencije, pa se kupovalo i radilo samo ono što se mora. Šta će se dalje dešavati, to neko ko je običan čovek i privrednik teško može da predvidi, moraćemo da sačekamo”, zaključuje Volf.
Ni Aleksandar Šaranac iz Automobilskog klastera Srbije nema precizniji odgovor na to pitanje, ali iz drugog razloga, odnosno zbog druge krize.
„Imajući u vidu prognoze da će nestašica čipova potrajati do kraja prvog kvartala 2023. godine, dakle još više od godinu dana, teško je prognozirati smer u kome će automobilska industrija nastaviti dalje”, komentariše Šaranac.
Milica Rilak
Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.
Foto: Pixabay