Nasuprot aktuelnoj antivakserskoj histeriji, veliki broj ljudi bi prihvatio da im se ugradi mikročip ako bi im to olakšalo plaćanje finansijskih obaveza, pokazuje najnovije globalno istraživanje. Samo petina ispitanika bi zahtevala dokaze da je ugrađivanje implantata neškodljivo po njihovo zdravlje, 8% bi tražilo potvrde da je to bezbedno za njihove finansije, dok bi svi ostali bili spremni da koriste ovaj način plaćanja već sada, bez ikakvih dodatnih provera.
U vreme kada vlade i lekari širom sveta muku muče da ubede nevakcinisane kako vakcina protiv korona virusa ne služi za čipovanje, ogromna većina ljudi bi bez problema prihvatila da ih čipuju, ukoliko bi im to olakšalo plaćanje u bankama. To pokazuju rezultati istraživanja „Pejzaž evropskih plaćanja do 2030“, koje je sprovela globalna platforma za digitalna plaćanja Marqeta u saradnji sa britanskom konsultantskom kućom Consult Hiperion.
Autori studije su za potrebe istraživanja o trendovima koji će odrediti načine plaćanja u neposrednoj budućnosti konsultovali veliki broj stručnjaka za finansijska tržišta i sproveli anketu među više od 2.000 potrošača širom sveta.
Kao u naučno-fantastičnom filmu
Rezultati ankete su pokazali, između ostalog, da bi preko polovine ispitanika (51%) prihvatilo da se ugradi mikročip u njihovu ruku ako bi im to olakšalo plaćanje finansijskih obaveza. Među njima, samo bi petina zahtevala dokaze da je ugrađivanje implantata neškodljivo po njihovo zdravlje, 8% bi tražilo potvrde da je to bezbedno za njihove finansije, dok bi svi ostali bili spremni da koriste ovaj način plaćanja već sada, bez ikakvih doratnih provera.
Od onih koji bi prihvatili ugradnju mikročipa, čak 83% smatra da bi se zahvaljujući tome osećali „kao da žive u nekom naučno-fantastičnom filmu“, a skoro polovina (48%) veruje da bi čip bio koristan, jer se novčanik sa gotovinom i karticama može zaboraviti kod kuće, ili što je još gore izgubiti u prevozu ili na nekom drugom mestu.
Žudnja da se isključi mozak
Ovakav, najblaže rečeno iznenađujući rezultat u doba antivakserske histerije, donekle objašnjava i sledeći nalaz. Preko 80% ispitanika bi bilo presrećno da se oslobodi tereta finansijske odgovornosti, odnosno da „isključi mozak i prepusti odluke o sopstvenim finansijama veštačkoj inteligenciji“, navodi se u izveštaju.
To se odnosi na sve vrste odluka, od toga gde investirati eventualni višak novca, preko odabira kredita, do svakodnevnih dilema oko toga koja kupovina je najpovoljnija. Potrošači bi voleli da im veštačka inteligencija pravi čak i kalkulacije o tome da li se isplati zakoračiti u crveno na bankovnom računu kako bi se kupili skupa haljina ili odelo na sniženju.
Pozadinsko plaćanje
Ipak, tek petina ispitanika bi pristala da im veštačka inteligencija određuje koliko će potrošiti, kroz koncept takozvanog „pozadinskog plaćanja“. Ovo je sledeći korak u finansijskoj evoluciji nakon mobilnih aplikacija, gde račun ne plaća korisnik, već preduzeće koje mu je prodalo proizvod ili uslugu automatski skida potrebni iznos sa njegovog računa. Primera radi, ako neko koristi usluge Ubera za prevoz, Uber skida sa računa korisnika svotu koja je potrebna za plaćanje vožnje čim on izađe iz taksi vozila.
Pozadinsko plaćanje već se primenjuje u Amazonovim prodavnicama „Just Valk Out“ i novoj „Carrefour“ prodavnici bez blagajne u Dubaiju. Kupci jednostavno skeniraju aplikaciju kada uđu u prodavnicu, a zatim koriste kombinaciju prepoznavanja lica i senzora da prate svoju rutu kroz prodavnicu i šta su stavili u svoja kolica. Na kraju kupovine, kupci jednostavno odu, a njihov račun se automatski naplaćuje za robu koju su poneli sa sobom.
Pojedini stručnjaci koje su konsultovali autori istraživanja, predviđaju da će za deset godina ovakva naplata moći da se vrši samo pomoću biometrijskih podataka korisnika. Recimo, kupac uđe u kafić, uzme kafu za poneti i ne plati. Umesto toga, kamere će snimiti njegove biometrijske podatke zajedno sa porudžbinom, i nakon što se obrade, ovi podaci će biti poslati u banku u kojoj kupac ima otvoren račun.
Kupoholičari ne žele pojas za spasavanje
U ovom scenariju, potrošači bi čak mogli da pregovaraju sa svojom bankom o kontroli njihovih troškova, što bi mogla da bude neka vrsta pojasa za spasavanje za kupoholičare. Klijent može da naloži banci da postavi ograničenja na njegovu potrošnju u kafićima i restoranima, u kockarnicama, pa čak i za kupovinu čokolade. Poznavajući lokaciju kupca i čitajući u realnom vremenu šta se nalazi u „potrošačkoj korpi“, banka može odbiti da plati određeni račun ili da bar ponovo pita kupca da li je siguran da će izvršiti ovu kupovinu.
Međutim, ogroman broj ispitanika u pomenutoj anketi nije oduševljen pomišlju da i ovakve finansijske odluke prepusti veštačkoj inteligenciji. Najvećem broju smeta mogućnost da im bankari određuju koliko i kada će trošti, dok deo ispitanika gaji sumnje da može doći do zloupotreba i da im kompanije naplate i artikle koje nisu kupili.