Možda i brže nego što se očekivalo pokazalo su koliko su finansije Srbije slična nejakoj barci što se na otvorenom moru leluja pod prvim udarima vetra koji preti da pređe u tornado.
Signal je stigao sa prve ovogodišnje aukcije hartija od vrednosti na kojoj je država planirala da pozajmi 50 milijardi dinara na deset godina. Kako su investitori bili suzdržani, posudila je jedva deset milijardi i to uz kamatu od 7,5 odsto.
Podsetimo, kada je poslednji put emitovala dinarske hartije od vrednosti na isti rok, decembra 2020. godine, prikupila je svu traženu svotu uz upola nižu kamatu – 3,85 odsto.
Poverenje berze
Jeste da su prinosi na tržištu generalno znatno viši nego pre samo 15 meseci, ali Slovačka, Rumunija ili Hrvatska, zemlje čiji tempo rasta pokušavamo da sustignemo, i sada zajme po primetno nižoj stopi. Zavisno od ročnosti, kamata im se kreće između 3,5 i 5,3 odsto. Nesporno da ulagači ove zemlje vide kao poslovno mnogo uspešnije i sigurnije.
Kada rate pristižu
Nema spora, ove i naredne sezone Srbiji će povoljni krediti biti potrebni kao retko kada u poslednjih osamdesetak godina. Godišnje na naplatu pristiže oko tri milijarde evra dužničkih rata – ukoliko bismo pokušali da ih vratimo videlo bi se da država, zapravo, nema para. Morala bi drastično da se režu pojedine budžetske stavke, verovatno novac za isplatu penzija i plata u javnom sektoru.
Stoga se država u ovakvim slučajevima oslanja na uzastopno emitovanje hartija od vrednosti, čime zanavlja stari dug. Razlika je u kamatnoj stopi koja podleže tržišnim trendovima. Posle dugog perioda istorijski jeftinog novca, na svetskom tržištu je pre godinu trend promenjen i kamate sada rastu, u velikoj meri zavisno od monetarne politike SAD i poteza tamošnjih Federalnih rezervi. A one neprekidno uvećavaju kamatu i time jačaju dolar.
Ni Narodna banka Srbije nema kud, inflacija je u Srbiji premašila 15, nezvanično i 20 odsto, ovdašnja osnovna kamtna stopa povećana za 0,25 odsto. Minimalno, tek da se nagovesti ovogodišnji smer.
Dva kriterijuma
U takvim uslovima poslednje što se preporučuje je da se zajmi emitovanjem hartija od vrednosti. Tako prikupljen novac je preskup. Ali, dužničke rate pristižu. Rešenje je u MMF-u koji u ovakvim prilikama nastupa pokušavajući da kreditom pod prihvatljivim uslovima (u slučaju Srbije to je 2,4 milijarde dolara uz kamatu od 3,1 do 3,4 odsto) smiri situaciju.
Naravno, Fond postavlja određene uslove da bi pomogao, usmerene pre svega na to da tražilac izgradi održiv finansijski ambijent. Dva polazna kriterijuma su da visina javnog duga i budžetski deficit budu prihvatljivi i to u dužem periodu.
Osobenost Srbije je u tome što, u brojkama posmatrano, javni dug od 57,3 odsto BDP-a nije prevelik, a ni planirani deficit za 2023. godinu od 3,1 odsto BDP, s obzirom na energetsku krizu nije baš zastrašujući. Nevolja je što je mnogo toga prikriveno u javnim preduzećima iz sfere energetike. Dugove prikazuju u svojim bilansima pa se ne vide u državnim, bar ne u nastanku minusa. Kako posluju sa gubitkom, na kraju godine nemaju para da izmire obaveze, pa to umesto njih čini država. Tek tada ove obaveze se registruju kao uvećanje budžetskog deficita.
Vri u EPS-u
Tako smo tek poslednjim rebalansom prošlogodišnjeg budžeta obavešteni da je država Srbije lane utrošila 1,82 milijarde evra kao subvnecije Srbijagasu za cenu gasa koja je prema kupcima ispod nabavne cene, odnosno za kupovinu nedostajuće struje. U iste namene za tekuću godinu je predviđeno 1,2 milijarde. Ova davanja se tek naknadno u budžetu vide kao državni trošak.
Upravo stoga i novi aranžman sa MMF-om sadrži samo obaveze poboljšanja poslovnosti državnih energetskih kompanija, pre svega Srbijagasa i EPS-a. Učiniće se to na dva načina, povećanjem cene struje, odnosno gasa i većom profesionalizacijom upravljačkih garnitura.
Veliko je pitanje hoće li posle januarskog poskupljenja od osam odsto niz tri istovetna sukcesivna povećanja cene struje, u maju, novembru i maju 2024. godine, biti dovoljni da se EPS oporavi od dugogodišnje pogrešne upravljačke koncepcije partijski previše nastrojenih kadrova. Naša najveća firma je prošle godine dug uvećala na 1,5 milijardi, lane je prihod bio za oko 750 miliona evra ispod troškova, dok je godišnje u nove energetske kapacitete neophodno da se ulaže najmanje 500 miliona evra po sezoni da bi se uhvatio kurs uvećanja proizvodnje i dostigla donedavana pozicija relativno malog, ali neto izvoznika.
Takođe, nije izvesno hoće li četiri uzastopna povećanja cene gasa od po 10 ili 11 odsto biti dovoljni da Srbijagas postigne samostalno i pozitivno poslovanje.
Za trajniji oporavak
Izgleda da je MMF procenio da su nevolje Srbije sa energetskim preduzećima gorući problem bez čijeg sređivanja bi država začas upala u dubiozu. Stoga se odlučio samo za hitne mere dovođenja poslovanja dve ključne javne kompanije na pozitivan i održiv kurs.
Za potpuniji oporavak i trajniji uspeh, međutim, potrebni su oštriji rezovi i krupnije promene. One koje zalaze u strukturu društva u kome je moguće da u državnoj firmi moć uže grupe, stranke na vlasti, nadjačava javni interes.
U tom apsurdu je izvor problema javnih preduzeća, ali i razlog zašto je Srbija na 96. mestu po percepciji korupcije, daleko iza Crne Gore i Severne Makedonije, ili zašto je i lane Srbija bila jedina evropska država koja je bila pod paskom internacionalne organizacije zadužene za nadziranje „pranja novca“.
Izvor: 021.rs, piše Živan Lazić
Foto: Pixabay