Promene koje su snašle svet pre 150 godina i za koje je direktno odgovorna ’industrijska revolucija’, donele su i potrebu za inovacijama i nekim novim ljudima. Tekstil, ugalj, čelik, para, električna energija bile su glavne zvezde novog doba od druge polovine 19. veka i jasno je bilo da je ceo ovaj talas nezaustavljiv.
Zvezde pratilje bile su ekonomija, tehnologija i bogatstvo. A ono što se realno dešavalo je promena iz poljoprivredne u kulturu industrijske proizvodnje.
Umesto zemljoposednika i zakupaca, izrodili su se vlasnici preduzeća, menadžeri i radnici.
Realni životi su postali ’zgusnuti’ u radne prostore. Trka za bogatstvom je bila bez presedana. Bolesti i siromaštvo su sve to pratile u stopu. Došlo je novo doba poteklo iz zapadne Evrope i počela je trka koja je tražila neke nove ljude i nove poslove.
Sve iz nužde
Industrijsku revoluciju nije teško razumeti. Sve se toliko brzo odigralo (a ta brzina se tek sada pokazuje na delu), da su do danas bila potrebna samo dva ljudska životna veka.
Dejvid Landes, profesor istorije i ekonomije ovako je ukratko opisao ovu revoluciju i navalu inovacija:
„Inovacije su obično bile podstaknute iz nužde. Na primer, kako je buknula ’revolucija gvožđa’, potražnja za ugljem je primorala rudare da kopaju dublje, da traže više, pa su tako nailazili na vodu koja je punila okna. Pojavila se potreba za pumpama koje će izvlačiti tu vodu kako bi se nastavilo kopanje. Razumljivo, pojavile su se sve bolje dizajnirane pumpe i nove tehnike proizvodnje. Zatim je bila potrebna i parna snaga koja će pokretati pumpe…“
A, šta se dešavalo u ’malim’, svakodnevnim ljudskim životima?
Vreme je bilo luksuz
Vreme je dobilo svoj tron. Više nije bilo dovoljno izmeriti ga prema zalasku sunca ili promeni godišnjih doba. Nije više bilo dovoljno osloniti se na peščani sat ili atinski vodeni. Vreme se preobratilo u luksuz i merenje vremena postalo je povlastica. Jer, radna snaga zgusnuta po centrima proizvodnje i industrije, siromašan svet, imao je svoje radne satnice i obaveza je bila probuditi se kada treba i stići na posao.
Disciplina stanovništva postala je ultimatum za brzi rast i napredak. Budilnik je tako postao neophodan, popularan simbol i način da se radni svet disciplinuje.
U Britaniji i Irskoj industrijska atmosfera je uvela novu potrebu za merenjem vremena kako su ljudi sa poljoprivrede prelazili na masovni rad u fabrikama. Kako se uselila ’urbanizacija’, tako petlovi nisu bili dovoljni niti zvonjava crkvenih zvona.
Umesto toga, ljudi su počeli da se oslanjaju na druge ljude i njihov posao da bude.
Budilnik na poslu
Nastala je nova profesija ’uzbunjivača’, ’kucača’ ili ’budilnika’. Njihov posao je bio da sve koji su ih angažovali bude u određeno vreme za posao. Nemaština i veliki pritisak gradskog života primorali su radni svet da plaćaju za uslugu buđenja jer sebi nisu smeli da priušte kašnjenja i gubitak posla. Oslonili su se na ljudske budilnike koji su koristili štapove, nalik onima za pecanje, mekane čekiće, zvečke, klepetuše ili duvaljke sa zrnima blata ili graška. Zadatak ovih budilnika bio je da bude svoje klijente u dogovoreno vreme lupanjem na prozor ili vrata, već po dogovoru.
I Čarls Dikens je pisao o ovoj novoj profesiji i nazivao je ’novom granom proizvodne industrije’. U jednom od tekstova magazina koji je sam uređivao, pisao je i o porukama koje su ovi novi ’budilnici’ ostavljali na vratima kuća:
„Buđenje je ovde bilo dva dana u sedmici“.
Nije bilo sumnje da je Dikens bio u pravu, a moguće je da je i sam bio klijent jednog od ’budilnika’.
Poznati budilnici
Ova nova profesija i njene usluge bili su svakodnevni deo gradskog stanovništva. Radnici su redovno koristili usluge buđenja udaranjem u prozore ili vrata ne bi li stigli na posao na vreme.
Poznato je da su ovi ’budilnici’ bili uglavnom stariji muškarci i bili su veoma cenjeni jer su od njih zavisile brojne karijere nove radne snage.
Tragajući za ovim novitetom i profesijom koja je bila potpuna novina i to dobro plaćena, istoričari su naišli na primer žene Beti Mekenti. Bila je veoma ugledan ’budilnik’. Živela je u Toberbojs Lejnu severno od Dablina u poslednjim godinama 19. veka. Postoji podatak da je svakom domaćinstvu naplaćivala po tri stara penija sedmično za uslugu buđenja.
U Londonu, je recimo, ova usluga bila skuplja. Troškovi života su ovde bili veći, pa je i za ’budilnik’ trebalo izdvojiti više novca. Londonskom stanovništvu je bila poznata i Meri Smit, ’budilnik’, ali i plesačica koja je za buđenje naplaćivala šest penija sedmično tridesetih godina prošlog veka. O njoj je čak napisana i knjiga za decu jer je bila omiljena i ’snažan ženski lik’, kako su je nazivali vaspitači.
Budilnik – najplaćenija od svih
Ipak, najuspešnija od svih ’budilnika’, koliko je poznato, bila je takođe žena, g-đa Voters. Počela je da se bavi buđenjem da bi bila finansijski nezavisna, ali je ubrzo napredovala. Živela je u malom mestu na severu Engleske i ovim poslom je uspela da školuje sina i da neguje muža koji je bio invalid.
G-đa Voters se budila u pola tri svakog jutra bez obzira na vremenske prilike. Imala je spisak od najmanje 80 klijenata i 30 godina je bila ’budilnik’. Njena zarada na vrhuncu karijere bila je 30 starih penija za sedam dana.
Zanimljivo je zapitati se kako su pojedinci uspevali da postanu traženi ’budilnici’? Svakako je manje zahtevno bilo buditi ljude lupom o prozore nego pola dana raditi u fabrici. Koji je bio kriterijum i u čemu je razlika između g-đe Smit i g-đe Voters osim u desetostruko višoj ceni usluge?
Danas su tu realni mehanički ili digitalni budilnici i nema više borbe sa vremenom za koju su znali ljudi pre 100 ili 150 godina. Tek 30-ih godina 20. veka pojavili su se jednostavni mehanički budilnici koji su malo po malo ubijali profesiju ’budilnika’ ili ’kucača’ i ostavili je istoričarima.
Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay