Pet gradova na obodu Sahare u Alžiru, koji su sagrađeni između 11. i 14. veka, malo su poznati najširoj javnosti, iako su duže od četiri decenije na listi svetske baštine.
Ova mesta, skrivena u pustinji, zbog svoje jedinstvenosti inspirisala su mnoge savremene arhitekte, zadivila inženjere i arheologe. Izdvajaju se i po tome što posetioci moraju da poštuju stroge propise po kojima živi oko pola miliona njihovih stanovnika. Mnoga od tih pravila su stara skoro hiljadu godina.
Kada bi Unesco doneo odluku da određeno područje proglasi svetskom baštinom, to se nekada smatralo velikim prestižom. Sa eksplozijom masovnog turizma, sve je više mesta koja ovu blagodet doživljavaju kao kletvu. Navala ogromnog broja posetilaca, posebno onih sa kruzera, iskomplikovala je život ljudima koji žive pod „zaštitom prirodne i kulturne baštine“ i pokrenula brojne rasprave o tome da li su jedini dobitnici u tom poslu velike korporacije.
Ipak, i dalje postoje lokaliteti, mada retki, kojima priznanje da svojim nasleđem posebno doprinose čovečanstvu, nije donelo opsadno stanje. To je slučaj i sa dolinom Mzab u Alžiru, oazom smeštenom u sred surove pustinje.
Na periferiji Sahare, oko 600 kilometara južno od prestonice Alžira, na stenovitoj visoravni uzdiže se pet gradova koje je Unesco, zbog njihove jedinstvene arhitekture prilagođene prirodnim uslovima, graditeljskog umeća, sposobnosti stanovnika da maksimalno iskoriste oskudne resurse i specifične kulturne tradicije stavio na svoju listu još 1982. godine. I pored toga, ovo svetsko čudo poznato i kao Pentapolis, koje je inspirisalo mnoge savremene arhitekte, zadivilo inženjere i arheologe, odelova masovnoj okupaciji turista.
Razlozi se mogu tražiti u zahtevnijoj logistici, jer kruzerom se ne može preko peska i kamenja, kao i u posebnoj proceduri izdavanja dozvola za posetioce. Turisti u Alžiru su pod specijalnom policijskom pratnjom na svim važnim lokalitetima još od 2015. godine, zbog opasnosti od terorističkih napada.
Kada je reč o dolini Mzaba, potrebno je pribaviti i posebne dozvole za posetu, usled osetljive političke situacije u ovom području gde živi polunomadski narod Mozabiti, koji sa svojim lokalnim običajima na neki način predstavlja državu u državi. Ali slično je i u Egiptu, pa negostoljubiva pustinja, Nubijci koji slede sopstvene zakone i budno oko uniformisanih i policajaca u civilu nisu prepreke masovnom turizmu.
Zato je možda glavni uzrok što se u Mzabu i dalje živi bez turističke gužve u tome, da ovde posetioci ne mogu da nameću pravila domaćinima, uvereni kako je kupac uvek u pravu. Naprotiv, ako žele da obiđu ova mesta skrivena u pustinji, moraju da poštuju stroge propise po kojima živi oko pola miliona njihovih stanovnika. Mnoga od tih pravila su stara skoro hiljadu godina.
Ko živi u osunčanoj kući, nikada se neće razboleti
Pantapolis čine gradovi koji su nastajali od 11. do 14. veka i po svojoj arhitekturi veoma nalikuju jedan drugom. Najstariji je El Ateuf, a kasnije su na po deset kilometara razdaljine podignuti Melika, Bounoura, Gardaja i Ben Isguen. Svaki od pet gradova izgrađen je na brdu oko piramidalne džamije, koja je ranije služila i kao tvrđava, osmatračnica, skladište oružja i žitarica. U gradove se ulazi na glavna vrata koja su visoka taman toliko da kroz njih može da prođe jahač na kamili.
Oko džamije su u nizu koncentričnih krugova, nalik košnici, raspoređene kuće kockastog oblika, bele, ružičaste i crvene boje, sagrađene od lokalnih materijala, peska, gline i krečnjaka. Sve kuće su dvospratnice, kako nikome ne bi zaklanjale svetlost, imaju svoje dvorište i terase. Unutrašnji raspored je takav da i svaka prostorija propušta dovoljno vazduha i sunčeve svetlosti, jer stanovnici veruju da oni koji žive u osunčanoj kući, nikada se neće razboleti. Dimnjaci su takođe izgrađeni na način koji ne ugrožava susede. Kuće imaju dva ulaza, jedna vrata su namenjena porodici, a druga posetiocima.
Vijugave uličice su dovoljno široke da obezbeđuju privatnost i planirane su tako da budu osunčane i štite stanovnike od peščanih oluja. Na svakom skretanju postoji zajednički bunar sa mehaničkim pumpama, podeljen na dva dela, od kojih je jedan za muškarce, a drugi za žene.
Gradovi su okruženi bedemima visokim oko pet metara, sa vratima i osmatračnicama po celoj dužini. U blizini vrata nalaze se pijace, zanatske i trgovačke radnje, što je ranije omogućavalo da se lakše odvija razmena sa trgovcima iz drugih krajeva. Izvan zidina su groblja, sa spomenicima koji su veoma skromni, bez obzira na to ko je u njima sahranjen i kakav je status imao za života. Svi objekti u dolini Mzaba su karakteristični po tome da nemaju bilo kakvih ukrasa i ništa na njima ne asocira na moć i bogatstvo, uključujući i džamije sa belim, potpuno golim zidovima i krajnje jednostavnim prostorijama za molitvu.
„Demokrate islama“ ili „islamski protestanti“?
Svaki grad ima svoje zasade palmi u oazama na dnu doline. Stanovnici gaje oko 60.000 palmi, koje navodnjavaju iz šest brana, izgrađenih preko reke. Pored proizvodnje urmi, drvo mrtvih palmi se koristi za izradu krovova na kućama, dok se živa stabla ne seku jer održavaju stanovnike.
Pod palmama se gaje voće, žitarice i mahunasto povrće, a osim poljoprivrede, druga važna industrija je proizvodnja tepiha i tkanina. Tepisi su u tom području toliko popularni, da imaju svoj nacionalni dan, koji se svake godine proslavlja u martu.
Gardaja je najveća među ovih pet gradova i kroz istoriju je bila najvažnija trgovačka raskrsnica u alžirskom delu Sahare.
Danas je u njenoj okolini smešten i najveći broj od ono malo komercijalnih objekata koji su namenjeni isključivo turistima. Posetioci ne mogu da uđu u Gardaju, kao ni u ostala četiri grada bez pratnje lokalnog vodiča. Moraju da budu pristojno i skromno obučeni, ne smeju sa sobom da unose alkohol, duvan ili bilo koju vrstu opijata, ne mogu da koriste mobilni telefon niti da slikaju stanovništvo, naročito žene.
Pravila su posebno stroga u Ben Isguenu, koji je sveti grad i dugo je bio najzagonetnije mesto na listi svetske baštine, jer stranci nisu smeli da ga posete. Iako cela dolina Mzaba deluje kao da je zaspala u hiljadugodišnjem snu, u svetom gradu su stari običaji najvidljiviji. Mozabiti su, naime, etnički Berberi koji su prihvatili ibadizam, takozvani treći put u islamu, odvojen od sunitskog i šiitskog učenja. Često ih opisuju kao „demokrate islama“, jer se protive nasilnom nametanju vere, biraju svoje verske vođe isključivo na osnovu muslimanskih vrlina, bez obzira na etničko poreklo i status, i tolerantni su prema drugim religijama.
S druge strane, nazivaju ih „islamskim protestantima“ zbog izrazitog puritanizma u svakodnevnom životu. Njime upravlja veće od 12 najuglednijih ljudi, koji su demokratski izabrani i mogu biti smenjeni ukoliko se ogreše o načela vere. Ali oni zato određuju pravila ponašanja celoj zajednici, od načina oblačenja, sklapanja brakova, miraza, do eventualnog proterivanja onih koji se ne pridržavaju propisa. Na ove odluke ne utiču alžirski zakoni, one su interne i poštuju ih samo stanovnici ovih pet gradova.
Žene su pokrivene „od glave do pete“ velikom belom tkaninom, tako da im se ne vide ni ruke, izuzev ako u naručju nose dete i imaju otvor samo za jedno oko, koji može da se menja da ne bi narušile vid. No, ukoliko se njihov suprug ne pridržava propisanih načela, imaju pravo da se razvedu. Ako prihvate da potom uđu u poligamni brak, mogu da postave uslove koji im obezbeđuju nešto veći stepen slobode, kao što je mogućnost da se školuju i kasnije bave svojim zanimanjem.
Zato ne čudi da danas sve više devojaka iz doline Mzaba odlazi da studira, kako bi sebi obezbedile egzistenciju na nekom drugom mestu. Da se stvari ipak menjaju, pokazuje i mnogo slobodniji život u modernim naseljima koja su podignuta izvan zidina, uključujući i mogućnost da se žene i devojke oblače, kreću i školuju bez ikakvih zabrana.
Izvor: Magazin Biznis i finansije, decembarski broj
Foto: PhR61, Wikipedia
