Koliko će koštati izrada pozorišnih lutaka zavisi od veličine, materijala koji se koristi, kao i od toga koliko je proizvodnja složena, odnosno šta sve lutka u predstavi mora da radi ili pokaže. Kriza je uticala i na ovu delatnost, pa lutkari traže odgovarajuće zamene za najskuplje materijale, kako bi i finalna cena bila pristupačnija. Za razliku od Bugarske i Češke, koje su vodeće u lutkarskoj umetnosti, Srbija nema specijalizovane škole za lutkarstvo, pa se znanje prenosi od jednog do drugog majstora.
Ginjola, japanska bunraka ili marioneta, sve ove lutke u pravim rukama dobijaju ljudske osobine, pokrete, mimiku, pa i dušu. Glumci-lutkari kažu da je lutkarstvo nadogradnja glumačke umetnosti, koja je nažalost malo zastupljena u Srbiji. Kod nas nema mnogo lutkarskih pozorišta, a ne postoje ni škole u kojima bi se ovakvi glumci usavršavali. Slična situacija je i sa pravljenjem lutaka. Pošto ni za to nema formalnog obrazovanja u našoj zemlji, lutkari svoje „tajne zanata“ prenose s kolena na koleno, iz ruke u ruku, iz uha u uho, iz sveske u svesku.. Kako kažu, „kradu zanat“ jedni od drugih.
„Pozorišna lutka je složen proizvod i kako ćete je napraviti zavisi od mnogo faktora, kao što su veličina lutke, materijali, šta reditelj želi da ta lutka radi u predstavi… Veliki uticaj ima i to kako će me ’krenuti ruka’, nekad se prosto desi da glava nešto zamisli, ali ruke nikako to da izvedu. Kada bi neko danas tražio da za njega napravim lutku, rekla bih mu da ona može biti gotova negde u martu“, kaže za B&F Zorana Milošaković Tasić, glumica pozorišta lutaka „Pinokio“ i priznata lutkarka. Ona je i ovogodišnja dobitnica nagrade „Boško Zeković“ za sveukupan doprinos lutkarskoj umetnosti.
Najskuplje u svetu lutaka su takozvane „grand-ginjole“, koje se najčešće koriste za ulične predstave. Za njih treba najviše vremena i materijala. Lutkari nerado govore o cenama, ali one koštaju najmanje oko 2.000 evra, a finalnu cenu određuju materijali koji su potrebni za izradu. Marionete koštaju nekoliko stotina evra, opet zavisno od materijala koji se koristi, kao i od toga koliko je komplikovana izrada.
U potrazi za novim materijalima
„Dobri materijali se danas sve teže kupuju. Zato se trudim da uvek pronalazim odgovarajuće zamene. Na primer, više ne koristim sunđer koji je jako poskupeo, već eva-penu. Takođe, ne nosim lutke više kod vlasuljara, nego sama kupujem pramenove i od toga im pravim kosu. Materijale mi donosi i suprug iz Grčke, gde je sve što mi treba za pravljenje lutaka mnogo jeftinije“, objašnjava Zorana Milošaković Tasić.
Najskuplja lutka koju je prodala bila je lutka Alfa, koja je mogla da svira gitaru. Naša sagovornica kaže da je bila zadovoljna i honorarom koji je dobila od Gradskog pozorišta u Podgorici. Za njih je radila tokom korone, dan i noć, puna dva meseca. Za jednu predstavu napravila je šest grand ginjola i još 40 manjih lutaka.
Nasuprot Srbiji, gde se dobri lutkari mogu izbrojati „na prste obe ruke“, Bugarska i Češka su vodeće zemlje u lutkarskoj umetnosti. One imaju i fabrike u kojima se prave pozorišne lutke, koje i mi uvozimo. Tako je, na primer, pozorište lutaka „Pinokio“, za predstavu „Bajka o začaranoj lepotici“ uvezlo sve lutke iz Bugarske. Poznavaoci kažu da one imaju „drugu vizualnost“, tipske su, i deo bugarskog kulturnog identiteta. I naravno, bile su jeftinije nego da se prave kod nas.
Može li se živeti od lutkarstva?
„Prema mom mišljenju, najzahtevnija lutka je marioneta, za koju treba i najviše vremena. Najkomplikovaniji deo je kontrolnik, i pripreme za njega umeju dugo da traju. Sve zavisi šta je reditelj zamislio da lutka radi“, ističe za B&F Nataša Čakić Simić, koja zajedno sa vajarom i slikarom Darkom Ivanovićem i stolarom Aleksandrom Spasićem, pravi lutke za dečje pozorište „Duško Radović“. Ona objašnjava da su se marionete nekada pravile samo od drveta, pa je sam proces izrade bio težak i skup. Danas se prave i od stiropora, koji se zatim prelepljuje slojevima papira, pa čak i od sunđera koji se presvlači materijalima. To utiče i na cenu koštanja ove lutke.
„Prvu lutku napravila sam 1993. godine, na Paliću, na lutkarskoj radionici. Od tada do danas, ne vodim neku tačnu evidenciju, ali bilo ih je zaista mnogo. Pravljenje lutaka je timski posao, i ne bih mogla sve sama. Ali, da živim samo od toga, što je u svetu moguće, mislim da bi bilo teško. Lutke za pozorište, nažalost, nisu proizvod koji se često traži kod nas“, priča Nataša Čakić Simić.
Pozorišne lutke se dele na ručne lutke, lutke na štapu, marionete i lutke iz pozorišta senki. U okviru svake od ovih vrsta postoje podvrste, različite varijante i odstupanja, pa ljudi koji se bave pravljenjem lutaka kažu „da je samo mašta granica“ kako će lutka na kraju ispasti i kavu će ulogu imati u predstavi.
Zašto nam odlaze majstori?
„Sama tehnologija izrade lutaka je vrlo komplikovana, i potrebno je znati više različitih poslova, kao što su vajanje, slikanje, pa sve do zavarivanja i šminkanja. U zavisnosti od izgleda i veličine lutke, meni je potrebno oko mesec do mesec i po dana da je napravim. Toliko obično traju i probe pred predstavu, pa se neretko u tom procesu i sama lutka prepravlja i dorađuje“, objašnjava za B&F Erika Janović, umetnica koja pravi lutke za dečje pozorište u Subotici, kao i za još neka u Srbiji i zemljama u okruženju. Ona se zaljubila u lutkarstvo dok je bila na postdiplomskim studijama u Budimpešti, gde je imala i poseban predmet posvećen ovoj umetnosti.
„Pre nego što počnem da pravim lutke puno istražujem, kakvi su karakteri likova u predstavi, stilsko jedinstvo i uvek tražim nešto po čemu će svaka lutka biti posebna. Za to su potrebna znanja iz različitih oblasti, istorije, kostima, slikarstva, čak da poznajem pomalo i psihologiju, kako bih dočarala lik lutke koji se od mene traži“, navodi Erika Janović, koja potpisuje oko 150 predstava kao kostimograf i kreator lutaka.
Prema njenom mišljenju, najveći problem je to što kod nas ima veoma malo lutkara-majstora, dok u Mađarskoj, na primer, postoji čak i akademija gde se proučava dramaturgija lutkarstva.
Jedan od najboljih lutkara u Srbiji je i Tibor Farago, nekadašnji tehnički šef lutkarske scene u zrenjaninskom pozorištu „Toša Jovanović“. On se izradom lutaka kod nas bavio 25 godina, i kako kaže za B&F, dobrog lutkara krase upornost i strpljenje. Posao je „pipav“ i najveći deo se radi ručno, skoro da nema mašinske proizvodnje delova. Farago takođe smatra da je jedan od najvećih problema u ovom poslu to što u Srbiji nema specijalizovanih škola za lutkarstvo. Posle decenija rada u Zrenjaninu, preselio se u Beč i time je srpsko lutkarstvo izgubilo velikog majstora u ovoj umetnosti.
Prikrivena kritika vlasti
Prema podacima iz knjige „Vera u lutku“ Edija Majarona, slovenačkog reditelja lutkarskog teatra, prve pozorišne lutke nastale su u 4. ili 5. veku pre nove ere, i to po ugledu na tipske likove iz rimskog pozorišta: Manduka (trapav), Buka (proračunat, dovitljiv) i Dasenus (brbljiv). Trojica narodnih junaka kritikovala su političku i društvenu situaciju, pa su vlasti neretko zabranjivale lutkarske predstave, dok su se glumci pravdali da publika „nije dobro razumela šta su lutke u stvari rekle, jer govore nerazgovetno“. Lutke su tako postale i paravan za kritike upućene vlasti, glas javnog mnjenja i narodni junaci koji se bore protiv loših pojava u društvu. Pošto su lutkarske trupe mnogo putovale, ova umetnost se širila a junaci su sticali lokalne osobine. Tako smo dobili češkog Kašpareka, holandskog Jan Klasena, ruskog Petrušku, mađarskog viteza Lasla, turskog Karađoza, srpskog Todora.
Dan lutkarstva
U našoj zemlji obeležava se i Dan lutkarstva. To je 12. februar, i taj dan je izabran u čast lutkarske sekcije Sokolskog društva, koja je 1933. godine izvela prvu profesionalnu lutkarsku predstavu na srpskom jeziku u Novom Sadu.
Aleksandra Galić
Biznis i finansije 216/217, decembar/januar 2023/24
Foto: Alexas_Fotos, Pixabay