Gomilanje beskorisnih priča u korporacijama o tome šta bi trebalo da se obavi umesto da se radi izmiče kontroli i predstavlja glavnu pretnju vekovnom mitu o kapitalističkoj delotvornosti i produktivnosti. Istraživanja pokazuju da se samo na pripremu redovnog nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom u jednoj multinacionalki, potroši 300.000 radnih sati godišnje.
Kanadski div za elektronsku trgovinu Shopify postavio je na svojoj internoj mreži alat koji je više obradovao zaposlene nego njihove rukovodioce. Program omogućava da se proceni koliki je trošak svakog zakazanog sastanka u firmi, odnosno da se vreme koje je svaki zaposleni potrošio na sastanke umesto da radi i cena njegovog rada po satu, naknadno uporede sa procenama kakvi su bili konkretni efekti priče o poslu.
Mada na osnovu ovog alata nije moguće izračunati tačno „u dolar“ da li je neki sastanak bio koristan ili uzaludan po bilanse kompanije, već i okvirna računica je pokazala ono što su zaposleni znali i bez pomenutog softvera – da ih njihovi direktori „udaviše“ besmislenim sastancima, umesto da ih puste da rade.
Rukovodstvo kanadske multinacionalke nije jedino koje je konačno shvatilo da im gomilanje rasprava o tome šta bi trebalo da se obavi umesto da se zaista radi, nezajažljivo nagriza zaradu. Neobuzdani Petar Pan tehnološkog sveta Ilon Mask, više puta je bio vrlo izričit u javnosti da je „alergičan na sastančenja“. Džef Bezos je zabranio svojim direktorima u Amazonu da mu na sastancima troše vreme svojim prezentacijama. Umesto toga, uveo je pravilo da se radni materijal dostavlja ranije i da se svi pripreme za sastanak tako što će u najkraćem vremenu sažeti ono što smatraju zaista bitnim.
Mark Kuban, televizijski producent i investitor, javno je poručio da neće pristati na sastanak osim ako mu osoba koja ga poziva da „sastanče“ ne ispiše ček, koji će mu nadoknaditi potrošeno vreme. Istraživanje koje je jedan proizvođač rešenja za planiranje vremena sproveo među 200 izvršnih direktora u SAD i Velikoj Britaniji je pokazalo da više od tri četvrtine anketiranih smatra da sastanci u njihovim kompanijama postaju sve neefikasniji, da ih ometaju u radu i nanose štetu poslovanju.
Ne mogu da radim, idem na sastanak
Ako ljudi na čelu najvećih svetskih kompanija imaju ovakav odnos prema sastancima, kako to da oni sve više izmiču kontroli, preteći da ozbiljno uruše vekovni mit o kapitalističkoj delotvornosti i produktivnosti? Da ova tema sve više žulja korporativni svet potvrđuju i učestala istraživanja koja o tome objavljuju američki univerziteti.
Jedno od najnovijih je analiza Univerziteta u Severno Karolini, koja je urađena na osnovu ankete među više od 1.500 zaposlenih u 20 različitih industrija. Dobijeni odgovori upućuju da radnici provode između 18 i 21 sat nedeljno na sastancima, iako se smatra da je 11 sati sedmično kritična granica preko koje „prekovremena razglabanja“ postaju neproduktivna. Još su alarmantniji nalazi kada je reč o zaposlenima koji se bave visokostručnim i najplaćenijim poslovima – oni troše 85% svog radnog vremena pričajući o poslu umesto da rade.
Istraživači ističu da problem nije u sastancima, kojih je bilo od kada je sveta i veka, već u činjenici da se ubrzano nagomilavaju loše pripremljeni i nesadržajni sastanci, toliko da su postali najveća pretnja produktivnosti.
Dokaz za to je i istraživanje Univerziteta u Juti o ovoj temi. Analizirajući probleme koje prave nefunkcionalni sastanci u velikim kompanijama, stručnjaci su došli do zaključka da jedan loše pripremljen sastanak produkuje bar tri još gora. Kao ilustraciju su naveli jedan tipičan primer.
Zbog redovnog nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom u jednoj multinacionalki, prvo se održava pripremni sastanak sa ostalim vodećim direktorima u kompaniji, oni potom sazivaju pripremni sastanak sa šefovima drugih odeljena, ovi to rade sa vođama timova u njihovom sektoru, potonji sazivaju članove tima a ovi sve ostale zaposlene.
Krajnja računica pokazuje da samo za pripremu nedeljnog sastanka sa izvršnim direktorom, firma troši oko 300.000 radnih sati godišnje! Svi ovi sastanci ostavljaju malo vremena radnicima za obavljanje stvarnog posla. Istraživanje je pokazalo da prosečnom zaposlenom treba gotovo pola sata da se ponovno usredsredi na ono što je počeo da radi, pre nego što su ga pozvali na sastanak.
„Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“
Ali čini se da i akademska elita koja izučava ovaj problem i deli savete drugima kako da ga reše, boluje od istih teškoća. Mark Kalan, profesor na Univerzitetu u Misuriju, u razgovoru za jedan poslovni portal je izjavio i sledeće: „Zatrovan sam tolikim brojem sastanaka na fakultetu i prezentacijama koje moram da slušam satima, a na kraju ne vidim bilo kakav smisao svega toga. Stvarno želim da trošim svoje vreme samo na rešavanje konkretnih problema sa kojima se suočavamo, a ne da slušam uopštene i isprazne priče o tome kako bismo mogli da spasemo svet. Možda druge moje kolege misle da je to najvažnije, ali ja od toga ne vidim bilo kakvu korist“.
Verovali ili ne, ali ovaj problem nije bio ovoliko izražen u vreme kada smo nekako preživljavali bez veštačke inteligencije i ostalih svemogućih tehnologija za koje njihovi proizvođači tvrde da nam danas štede vreme i novac. Istraživači još jedne naučne ustanove, ovog puta Londonskog univerzitetskog koledža, objavili su studiju koja pokazuje da su šezdesetih godina prošlog veka direktori u Velikoj Britaniji trošili na sastanke u proseku manje od 10 sati nedeljno, da bi sada taj prosek iznosio 30 sati.
U studiji se zaključuje da je jedan od bitnih razloga za tri puta duže sastančenje demokratizacija u donošenju odluka. Ranije je isključivo važio princip upravljanja odozgo prema dole, odnosno kako kaže onaj na vrhu, tako se radi. Razvoj ekonomije zasnovane na znanju doneo je i stav da je važno čuti i mišljenja zaposlenih kada se donose korporativne odluke, jer to može biti korisno za sve strane. Iz ovoga nije jasno zašto su onda ukinuti naši radnički saveti, kad se ispostavlja da su u stvari bili avangarda?
Ed Zitron, britanski ekonomski novinar stvari vidi nešto drugačije. Po njemu, problem je u gomilanju bespotrebnih rukovodilaca, jer prema britanskim statističkim podacima sada u proseku na svakih pet radnika dolazi jedan menadžer. A oni provode 70% svog vremena na sastancima, pa Zitron postavlja pitanje: „Šta, dođavola, ti ljudi uopšte rade?“ I dodaje: „Sastanci su sjajan način da prikrijete neznanje i sopstvenu beskorisnost, da delujete stalno zauzeti, bez potrebe da se dokazujete na konkretnom poslu“.
Više verujemo mašinama nego kolegama
Sastanci su „eksplodirali“ i zahvaljujući radu od kuće, naročito tokom i nakon korone. U slučaju kada veliki deo radnika ne dolazi fizički na posao, svako malo se preko platformi organizuju sastanci kako bi se oni „iz daljine“ bliskije povezali, a još više da šef prekontroliše čime se zaista bave u radno vreme. Majkrosoft navodi podatke da se nakon pandemije, zbog učestalih sastanaka sa zaposlenima koji rade od kuće radno vreme produžilo u proseku za najmanje sat vremena, ali da svega 12% direktora veruje da radnici koji su im daleko od očiju, zaista svojski zapinju kad ih oni ne kontrolišu.
Ovaj tehnološki gigant koristi pomenute i slične podatke da ponudi sopstvena rešenja zasnovana na veštačkoj inteligenciji, koja omogućavaju direktorima da vode bar pet sastanaka istovremeno i u hodu donose strateške odluke, čiji će kvalitet verovatno biti istovetan vremenu koje su potrošili na njih.
Francuski sociolog David Rišar ne veruje da tehnologije mogu da reše suštinski problem u današnjim odnosima među ljudima u kompanijama. „Mi smo izgubili poverenje jedni u druge. Apsurdno je da danas više verujemo mašinama, nego čoveku pored nas sa kojim svakodnevno provodimo više vremena na poslu, nego sa porodicom i prijateljima“.
Biznis & finansije 220, april 2024.
Foto: Campaign creators, Unsplash