Prvi talas privatizacije na ovim prostorima počeo je još u vreme Ante Markovića, čoveka koji je od 1989. do 1991. bio Predsednik Saveznog izvršnog veća (vlade SFRJ) u trenutku kada je zemlja počela da propada u ratove
Privatizacija: ta „strašna“ reč od koje se radnicima u ovom veku uglavnom „okretao želudac“, stvarala glavobolja, zapravo nije nikakva novost na ovim prostorima.
Za sve vas koji mislite da je privatizacija preduzeća postupak u koji smo ušli nakon petooktobarskih promena 2000.-te godine – malo obaveštenje: grešite.
Prvi talas privatizacije na ovim prostorima počeo je još u vreme Ante Markovića, čoveka koji je od 1989. do 1991. bio Predsednik Saveznog izvršnog veća.
Objašnjenje za mlađe i za zaboravne
U vreme kada su u SFR Jugoslaviji sve češće počele da se pominju reči „otcepljenje“, „secesija“, „podela“ i sasvim bojažljivo reč – „rat“, za Predsednika Saveznog izvršnog veća (čitaj – predsednika vlade Jugoslavije), 16. marta 1989, izabran je Ante Marković. Ne, nije izabran na izborima: imenovan je.
Upravo Ante Marković, inženjer elektrotehnike koji je više od 20 godina bio generalni direktor vodeće fabrike za proizvodnju elektronskih uređaja u Hrvatskoj – Rade Končar, a onda ušao u politiku 1982. godine, da bi joj se potpuno posvetio 1984. – uveo je prvi talas privatizacije na ovim prostorima.
Koren privatizacije mogao je da se vidi u Zakonu o preduzećima donetom 1988. godine. Njim su omogućene procedure koje „dozvoljavaju“ mogućnost transformacije društvenog preduzeća (a većina firmi bile su društvene) u mešovito ili potpuno privatno preduzeće.
Tim Zakonom zapravo je počeo i sunovrat radničkih prava: u preduzećima koja su bila društvena ili mešovita – radnički savet (kao faktor kojim su zaposleni mogli da utiču na „politiku“ razvoja firme) bili su obavezni. Međutim – u preduzećima koja bi postala privatna – oni nisu bili obavezni. A mnogi tadašnji privatnici su voleli (kao i mnogi danas) da odlučuju sami.
Ko loše posluje – mora da se prodaje
Dodatna zakonska rešenja (Zakon o društvenom kapitalu 1989, izmene tog Zakona iz 1990) ubrzala su početak procesa privatizacije. Tim Zakonima bilo je predviđena obaveza društenih preduzeća koje loše posluju – da rasprodaju vlastiti kapital.
O tome da li će biti prodat deo kapitala ili kompletan kapital – odlučivali su radnički saveti. Za upravljanje sredstvima koja bi bila dobijena prodajom bila je zadužena posebna državna agencija (u svakoj republici SFRJ postojala je po jedna).
Kapital bi se prodavao u deonicama, a deonice su mogli da kupuju svi: pojedinci, zaposleni u firmi, domaća privatna preduzeća, druga društvena preduzeća. Zamka u koju su najčešće upadali radnici bila je jednostavna: on je postavljao pitanje „zašto bih kupio deonice moje firme koja propada?“ umesto da oduči „kupiću deonice moje firme i postaću jedan od njenih vlasnika, oporaviću je zajedno sa drugima“.
Saks, Soroš i MMF prvi put na Balkanu
Do tada dogovornoj ekonomiji bivše zemlje, u kojoj su sve odluke donošene na sastancima političara, a ne stručnjaka, trebala je hitna (ekonomska) pomoć. Trebale su joj reforme. I najviše: trebala je velika finansijska injekcija.
Marković je novac za reforme dobio od zapadnih zemalja i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), ali je morao da kroz privatizaciju uvede elemetne tržišnog poslovanja. Zato je zakonskim rešenjima suštinski najpre srušio Zakon o udruženom radu – koji je bio okosnica dogovorne ekonomije.
Što se tiče privatizacije, glavni savetnik u tom procesu bio je Džefri Saks (na slici gore), a najveću podršku dali su zapadni bogataši, na čelu sa Đerđom Sorošem.
Tokom 1990. godine privatizacija u SFR Jugoslaviji je uzela maha: više od 1.200 društvenih preduzeća je prešlo u status mešovitih, među kojima i tadašnji bankarski gigant hrvatske – Zagrebačka banka, najveća fabrika duvana u Hrvatskoj – Tvornica duhana Rovinj, ali i Rade Končar, firma koju je Marković uspešno vodio 23 godine, a koja je krajem osamdesetih upala u finansijsku dubiozu.
Zašto su radnici „legli na rudu“?
Model privatizacije koji je Marković predložio bio je tada najbolji mogući: u trenutku kada je on došao na vlast, SFR Jugoslavija se suočavala sa najvećom krizom od smrti Josipa Broza Tita. A upravo on je uspeo da brzo i efikasno zaustavi probleme u kojima su mnogi počeli da se dave:
Obuzdao je inflaciju sa 56 odsto mesečno (novembar 1989) na 2.4 odsto u martu 1990. Otvorio je tržište novca, kapitala i radne snage. Značajno je podigao devizne rezerve SFRJ (sa 1.5 milijardi na 6.8 milijardi dolara (ako bismo govorili o današnjim iznosima – pomnožite tu brojku sa 2.5) , stabilizovao je kurs dinara koji je postao jedina konvertibilna valuta iz istočne Evrope (za sedam dinara mogli ste čak i u Nemačkoj, primerice u sred Minhena da kupite jednu nemačku marku). Drastično je smanjio javni dug.
Možda bi se stvari drugačije odvijale da se na Balkanu nisu raspalili bratoubilački ratovi, ili da Ante Marković nije u javnom obraćanju 20. decembra 1991. vratio mandat narodima Jugoslavije, jer više „nije postojalo nijedno telo kome bi mogao da podnese ostavku“.
Njegov model privatizacije propao je u trenutku kada su u maju počeli otvoreni sukobi u tadašnjoj SR Hrvatskoj. Interesantno je da je samo mesec dana pre toga Marković pokušao da ubedi političare u nove reforme (koje su imale podršku SAD i Evrope) ali su te reforme odbacili predstavnici Srbije, Slovenije i Hrvatske.
Markovićevu privatizaciju odbacile su sve bivše republike SFRJ: posle bratoubilačkih građanskih ratova krenulo u potpunu prodaju državnog kapitala, koja se po pravilu promenila u tajkunsku privatizaciju, kojom su državne firme širom Jugoslavije prodavane u bescenje.
Kako su i za koliko para prodate najveće firme u bivšoj Jugoslaviji? Na koji način su „otišle“ u privatničke ruke u Srbiji? Koliko je radnika „poljubilo“ katanac? O tome ćemo već u sledećem tekstu.
Izvor: Telegraf Biznis
Foto: Pixabay