Približavaju se Olimpijske igre, a sa njima i pasionirano praćenje takmičenja, osvajanje medalja i isplata novčanih nagrada za njih. Gde je tu Srbija i koliko će sredstava izdvojiti za svoje najuspešnije sportiste? Verovali ili ne, Srbija je prva na svetu po iznosu kojim će nagrađivati svoje nosioce medalja.
Neko će na ovu vest reći – baš lepo, vidite kako država brine o našim sportistima. Ali o kome još brine? Da li građani Srbije, kojih preko polovine prima platu ispod 70.000 dinara, mogu da budu zadovoljni ovom odlukom države? Da li porodilje u bolnicama bez klime mogu da budu zadovoljne tom darežljivošću države? Da li mi koji svakodnevno na 39 stepeni ulazimo u gradski prevoz bez klime, boreći se za dah u njemu, treba da budemo srećni što će naši proslavljeni sportisti dobijati najveće nagrade na svetu?
Sportisti treba da budu nagrađeni, ali to isto važi i za građane
Teško je, dok čitamo ove redove, ne zamisliti se nad pitanjem kako naša zemlja upravlja javnim resursima i raspolaže prihodima koje ubira od svojih građana. Da li smo mi toliko stabilna i jaka država da možemo bez brige biti ovoliko darežljivi? Koliko smo mi zapravo veliki i moćni najbolje pokazuje podatak da kompanija Apple ima tržišnu vrednost od 3,5 biliona dolara, što je skoro 43 puta više od BDP-a Srbije projektovanog za ovu godinu.
Ali da ne ispadne da imamo nešto protiv naših najuspešnijih sportista, ovo nije kritika upućena njima. Niti bilo kojem sportisti. Mi smatramo da treba podsticati decu na bavljenje sportom, počev od škole pa sve do rekreativnog i profesionalnog treniranja kroz život, kao i da treba ulagati u sportske klubove.
Međutim, ni na tom polju ne cveta cveće. U najvećem broju škola u zemlji nema lopti i osnovnih rekvizita za bavljenje sportom. Pojedine škole nemaju ni sale a one koje ih imaju često ih izdaju sportskim klubovima koji, opet, deci u mesečnu članarinu uračunavaju između ostalog i troškove sala.
Sport više nije besplatan kao nekada pa ukoliko je neko dete talentovano za isti njegovi roditelji moraju biti spremni da na mesečnom nivou odvajaju bar 5.000 dinara za članarinu a često i mnogo više za dodatne potrepštine. Dresovi se plaćaju, kotizacija na turnirima takođe, kao i obavezne pripreme… Lista troškova nije kratka ali mnogi od nas spremni su svega da se odreknu da bi svom detetu povećali šanse u životu.
Iz te perspektive može se reći da je sasvim u redu nagraditi uspešne olimpijce ali da bi sport vršio i onu drugu svrhu osim takmičarske, odnosno da bi doprinosio zdravlju nacije, trebalo bi više da se ulaže u amaterski sport.
Trebalo bi on da bude dostupniji svima. Trebalo bi svi da osetimo tu veliku darežljivost države.
Snaga jednog društva se ne ogleda u uspešnim pojedincima već u kolektivnom uspehu i blagostanju. Uspešnih pojedinaca ima u svakom sistemu, ali uspešnih društava je vrlo malo na celom svetu. Mi se nadamo da će naši sportisti biti uspešni na ovim Olimpijskim igrama i da će osvojiti što više medalja. Ali se isto tako nadamo da će i naše celokupno društvo jednog dana biti bar upola toliko uspešno.