Parnice koje pokreću građani protiv velikih preduzeća za ekološke delikte su neizvesni, dugi i jako skupi procesi, u kojima tuženi raspolaže daleko većim finansijskim sredstvima od onoga koji tuži. Poseban problem su troškovi i kvalitet veštačenja, koje je u ekološkim parnicama od izuzetnog značaja. A tu se nailazi na „sve i svašta“, od situacija da je institucija koja veštači interesno povezana sa firmom protiv koje je podneta tužba, do dostavljanja nalaza na desetinama stranica punih formula, koje ni sudija, niti „iko živi“ van te struke ne može da razume.
„Pre nekoliko nedelja okončali smo jednu veliku tužbu za naknadu štete od posledica zagađenja koje potiče od farme svinja u gradu. Reč je o uzgoju 17.000 svinja u gradskoj zoni, među susednim kućama. To je po urbanističkim planovima zabranjeno, a šteta je procenjena na četiri miliona dinara. Sedam meseci smo čekali rešenje“, navodi najnoviji primer iz svoje prakse Sreten Đorđević, advokat specijalizovan za ekološko pravo.
Govoreći na konferenciji „Zelena pravda“ o tome kakve su zakonske norme, a pre svega praksa u zaštiti građana kada su njihova prava narušena različitim ekološkim deliktima, Đorđević je naveo da regulativa omogućava samo nekoliko instrumenata pravne zaštite, koja se najčešće svodi na naknadu nematerijalne i materijalne štete. Međutim, još veći problem su troškovi parnica, posebno onih strateških koje se vode protiv velikih preduzeća.
„U takvim parnicama, generalno, s jedne strane imate kompanije sa ogromnim finansijskim kapacitetima, a sa druge građane, udruženja ili neformalne grupe sa krajnje ograničenim sredstvima. Pri tom, to su postupci koji su neizvesni, po pravilu traju jako dugo i podrazumevaju uporedno vođenje više desetina, pa i stotina upravnopravnih postupka. Najčešće je nemoguće dobiti podatke ako ne tražite pristup informacijama od javnog značaja. A tu nailazite na začarani krug, da vas ’šetaju’ od jedne do druge institucije. Jako visoki troškovi obeshrabruju oštećene da učestvuju u ovakvim postupcima, a organizacije koje pružaju podršku ekološkim aktivistima, nerado finansiraju ovakve parnice“, napominje Đorđević.
Troškovi narastaju kao kvasac kada dođe do veštačenja, koja u ekološkim parnicama imaju poseban značaj. Sudije po pravilu nisu obučene za oblast zaštite životne sredine i zato se veoma oslanjanju na naleze veštaka, a tu po rečima Đorđevića, „možete da naiđete na sve i svašta“.
Veštačenje skuplje od vrednosti spora
U ovoj materiji, najčešće je potrebno obezbediti multidisciplinarno veštačenje, koje zato rade institucije. Koliko to košta je vrlo slobodna procena, jer Srbija nema harmonizovan sistem tarifa, ističe Đorđević. Kao primer navodi slučaj parnice u kojoj je jedan beogradski fakultet za veštačenje u oblasti rudarstva naplatio svoju uslugu 60.000 evra, dok je vrednost celog spora za naknadu štete iznosila 50.000 evra. Na sve to, ispostavilo se da je fakultet, koji je inače veštačio u korist tuženog, sa njim poslovno sarađivao decenijama, pa je sud odbacio te nalaze i angažovao drugi fakultet, koji je svoju uslugu naplatio 15 puta manje, odnosno 4.000 evra.
„Stranka koja je podnela tužbu je imala sreće jer je na kraju dobila taj spor, a zamislite da ga je izgubila i to u situaciji kada su samo troškovi veštačenja bili veći za 10.000 evra od vrednosti spora“, ističe Đorđević.
Dešava se da sudijama nije jasno ni koji profil veštaka bi trebalo da angažuju u konkretnom postupku, ili da se mnogo ne udubljuju u dobijene nalaze jer ih često – ne razumeju. Đorđević navodi slučaj kada je prilikom veštačenja jedan fakultet u Boru dostavio nalaz, „u kojem na 20 strana imate formule, a mišljenje je sabijeno u dve rečenice. To niko živi ne može da razume. U tom predmetu sam pola godine učio o seizmici miniranja sa svojim stručnim konsultantom, rudarskim inženjerom, da bih na kraju shvatio da su ti nalazi – falsifikovani!“
Advokat za ekološka prava priča i da se u postupku protiv jedne velike termoelektrane u Srbiji, suočio sa problemom da je sudija insistirao na veštačenju fakulteta koji je projektovao objekat za tuženu termoelektranu. Upravo taj objekat je produkovao štetu, pa je veštak i sam mogao da bude tužen kao projektant. Parnica je trajala pet godina, dok na kraju predmet nije dodeljen sudiji koji je odobrio da se angažuje drugi veštak, „pa smo konačno dobili prvostepenu presudu pre nekoliko nedelja“, saopštava Đorđević.
Nadležni „nemaju načina“ da kazne EPS
Iskustvo o tome kako izgleda tužiti najveće domaće preduzeće, Elektroprivredu Srbije (EPS), prepričala je na pomenutoj konferenciji Hristina Vojvodić, stariji pravni savetnik u Regulatornom institutu za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI). Ova nevladina organizacija je 2021. godine podnela Višem sudu u Beogradu tužbu protiv EPS-a zbog ugrožavanja zdravlja građana Srbije, usled višestrukog prekoračenja dozvoljenih emisija sumpor dioksida iz termoelektrana Nikola Tesla i Kostolac.
Elektroprivreda Srbije je tokom 2018. i 2019. u pomenutim termoelektranama emitovala oko 300.000 tona ovog otrovnog gasa godišnje, iako je Nacionalnim planom za smanjenje emisija (NERP), koji je stupio na snagu 1. januara 2018. godine, bilo dozvoljeno najviše 55.000 tona godišnje.
Vojvodić kaže da su bili svesni da ulazak u ovakav sudski postupak „predstavlja borbu Davida protiv Golijata“. Zato su prethodno poslali nekoliko uzastopnih zahteva za vanredni inspekcijski nadzor nad ovim termoelektranama i tražili da nadležne institucije obezbede poštovanje zakona iz oblasti zaštite životne sredine.
„To je bila beskrajno duga prepiska“, priča Vojvodić, „i na kraju su nam nadležni odgovorili da nemaju nikakve kaznene mehanizme kojima bi prinudili EPS da se uskladi sa Zakonom o zaštiti vazduha. U toj situaciji, nismo imali drugog izbora nego da se obratimo sudu“.
Nezavisni stručnjak, igla u plastu sena
Prema njenim rečima, priprema je trajala dve i po godine, duže nego postupak pred sudom, jer je trebalo dokazati uzročno-posledičnu vezu, odnosno da je baš zbog tih emisija iz EPS-ovih termoelektrana ugroženo zdravlje ljudi. „Pošto se radilo o kompleksnom predmetu i nikada ranije u Srbiji nije bio vođen ovakav postupak, rešili smo da sudiji uz tužbu priložimo i mišljenje nezavisnog stručnjaka iz te oblasti, koji će objasniti zdravstvene posledice takvog zagađenja“, kaže Vojvodić.
Ali ispostavilo se da je takvog stručnjaka maltene nemoguće naći. „Prvo smo kontaktirali sve veštake sa liste, potom institucije, međutim ili su one bile povezane sa EPS-om ili smo dobijali odgovore da je to previše složena problematika da bi se napisalo mišljenje. Onda smo pribegli zakonskoj mogućnosti da ako ne možete da nađete odgovarajućeg veštaka, angažujete neko lice koje je priznato u toj oblasti. Na kraju je profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu i pulmolog u penziji Dragana Jovanović prihvatila da napiše stručno mišljenje, iz kojeg je bilo vrlo jasno kakve bolesti izaziva zagađenje iz EPS-ovih termoelektrana i koliko skraćuje životni vek. Na tom mišljenju je sud kasnije i zasnovao svoju odluku, kojom je EPS-u naloženo da višestruko smanji štetne emisije iz svojih termoelektrana“, ističe Vojvodić.
Po njenim rečima, sudski postupak je znatno olakšalo i to što RERI nije tražio naplatu štete, nego da ovo javno preduzeće promeni svoje ponašanje prema zaštiti životne sredine. EPS je po ovoj presudi koja je doneta 2022. trebalo da postupi 2023. godine, ali to nije učinio.
Vojvodić objašnjava da postupak izvršenja u ovakvim situacijama omogućava sudu da na predlog izvršnog poverioca izrekne sudske penale, nalažući EPS-u da ispuni obavezu u dodatnom roku. U pitanju je sredstvo pritiska, s ciljem da preduzeće samo proceni kako mu se ne isplati da plaća sudske penale, već da postupi u skladu sa presudom.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 223/224. jul/avgust 2024.
Foto: Peggy_Marco, Pixabay