Praksa na razvijenim tržištima je pokazala da se preduzeća koja ulažu u „ozelenjavanje“ proizvodnje i kojima to znatno poskupljuje proizvode, mogu štititi od nelojalne konkurencije jedino ako se sprovode intenzivne kontrole na tržištu i kažnjavaju firme koje zaobilaze ekološke propise. Kod nas to ne funkcioniše uprkos usvojenim zakonima, jer država nije dosledna u izricanju sankcija. Time nisu ugrožena samo preduzeća koja poštuju zakone, već se „zelena“ grana seče celom društvu, budući da nas samo direktne štete od klimatskih promena koštaju godišnje 400 miliona evra.
Evropska unija za manje od godinu i po dana počinje naplatu „karbon takse“ koja pokazuje koliko je u proizvodnji određene robe emitovano ugljen-dioksida, a nova pravila mogu ugroziti i do 30 odsto srpskog izvoza koji ostvaruje oko 28.000 firmi. Velike kompanije će naći sredstva da ulože u čistiju tehnologiju, ali je malim i srednjim preduzećima potrebna finansijska pomoć i to u narednih nekoliko meseci, kako bi savladala tražene uslove iz zelene agende i ostala u lancu dobavljača velikih evropskih korporacija.
Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Srbije kaže za B&F da bi tom cilju trebao da se prilagodi i Fond za razvoj, tako što bi pružio više mogućnosti malim i srednjim preduzećima za finansiranje ovakvih ulaganja. Iako se mnogo priča o energetskoj efikasnosti, solarnim panelima i drugim zelenim rešenjima, to ne prate odgovarajući izvori finansiranja koji bi manjim firmama omogućili da nabave opremu, tehnologije, ekološke materijale…
„U Srbiji se 95% privrede oslanja na bankarske kredite, a na finansijskom tržištu nedostaju novi instrumenti i dinamični privatni fondovi. Ipak, privatni kapital polako ulazi u ’zelenu’ proizvodnju, u nekim oblastima se razmatra i mogućnost javno-privatnog partnerstva“, navodi Mitrović.
Čekajući novo čistilište
On dodaje da nemamo ni druge vrste podsticaja. Primera radi, sistem „zelenih“ javnih nabavki, zasnovan na ideji da u poslovima s državom prednost imaju one firme koje koriste alternativne izvore energije, imaju reciklabilne ili proizvode od kompozitnih materijala, još nije zaživeo, niti imamo parametre za vrednovanje tih tehnologija na domaćem tržištu.
U situaciji kada se evropska zelena agenda seli na privredu celog Zapadnog Balkana, postavlja se pitanje kako će domaća preduzeća ostvarivati te ciljeve sa postojećim privrednim rastom, prosečnom platom i fiskalnim opterećenjima. „To će biti novo čistilište“, predviđa Mitrović, „ali ohrabruje to što je Ministarstvo finansija najavilo podršku za izdavanje zelenih obveznica i posebnu kreditnu liniju kod Fonda za razvoj, radi ’ozelenjavanja’ poslovanja u manjim firmama. Nadam se da ćemo uskoro imati konkretne efekte, jer takva vrsta tranzicije može uvećati privredni rast za oko jedan odsto“.
Pored novca, domaćoj privredi nedostaju i odgovarajući kadrovi. Mitrović navodi primer da je u Negоtinu, Kladovu ili Prahovu teško naći hemijskog inženjera, iako je to rastuća industrija sa velikim ulaganjima.
„Mi moramo da uspostavimo konsenzus na nivou celog društva oko rudarenja, tretmana otpadnih voda, upravljanja havarijama, otpadom i drugim rešenjima od kojih zavisi održivost, posebno u situaciji kada samo direktna šteta od klimatskih promena iznosi 400 miliona evra godišnje”, ističe Mitrović.
Nelojalna konkurencija
Ali privrednike koji žele ili zbog izvoza moraju da investiraju u „zelene“ tehnologije, muči i to što, bar na domaćem tržištu, ne mogu ta ulaganja da ukalkulišu u cenu proizvoda jer druga preduzeća iz branše ne ulaze u takve izdatke i roba im je jeftinija.
„Zaštita životne sredine u nekim tehnološkim procesima ume da bude jako skupa i da utiče na konkurentnost. Primera radi, ako neko obrađuje metal i za hlađenje koristi posebne mešavine emulzija koje su vrlo opasan otpad i čije zbrinjavanje po kubiku može da košta i do 1.000 evra, on ne može da parira firmi koja taj otpad ’tretira’ tako što ga baca u vodotokove i taj iznos joj je ušteda”, komentariše za B&F Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije.
Država ima obavezu da to spreči, ali problem koji se ne rešava decenijama je nedovoljan broj inspektora. Atanacković dodaje da situaciju komplikuje to što ovakve kontrole sprovodi samo republička inspekcija, dok lokalne koje su na terenu, nemaju nadležnost iako rade sličan posao.
„Preduzeća koja izvoze u Evropsku uniju moraju da poštuju iste ekološke standarde u proizvodnji kao i tamošnje firme, jer EU neće dozvoliti nelojalnu konkurenciju na sopstvenom tržištu. To isto važi i za dečji rad ili za nedovoljno plaćen rad, pa stranac koji dođe kod njih mora da ima istu platu kao domaći radnik, kako poslodavac ne bi nelojalnom konkurencijom ugrozio druge firme. Ne uspostavljaju oni takva pravila zbog brige za našu životnu sredinu ili za položaj ekonomskih migranata, nego radi očuvanja svoje privrede”, objašnjava Atanacković.
Kako su recikleri postali zagađivači
On napominje da se mnogo govori i o državnim subvencijama koje bi trebalo da pokriju bar deo troškova koje firme ulažu u zaštitu životne sredine. Ali od toga se slabo šta ostvaruje, kao što se ne primenjuju ni zakoni, iako je 90 odsto njih usaglašeno sa odredbama koje važe u EU.
„Pre više od deset godina, zakon je predviđao da recikleri dobijaju od države naknadu prema količini tretiranog otpada, a iz sredstava koja za zaštitu životne sredine plaćaju proizvođači ili uvoznici. Prikupljeni iznos meri se milijardama, ali reciklerima je isplaćivan samo deo, ostalo je otišlo u budžet. Jedna moja firma je radila kao recikler. Međutim, prvo je umanjen iznos koji je dobijala od države, a onda nismo bili zadovoljni saradnjom sa nadležnim ministarstvom koje nas je tretiralo kao zagađivače, iako bez reciklaže ne bismo mogli da se odbranimo od otpada“, ističe Atanacković.
On navodi i primer zakona koji je predviđao da firma mora otpad iz svoje proizvodnje u roku od jedne godine sama da preradi, izveze ili da za to plati nekom recikleru. „Onda je rok za držanje opasnog ili drugog otpada promenjen na tri godine“, podseća Atanacković, „a za to vreme može i nezakonito da se otuđi“.
Tržište ne podnosi ekološka pitanja
Božo Drašković, profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura, kaže za B&F da direktne troškove u otklanjanju negativnih ekoloških posledica ima proizvođač, a pošto sredstva za uvođenje i održavanje takvih sistema mogu biti jako velika, ti izdaci ulaze u finalnu cenu proizvoda. To jeste idealan model, ali na tržištu zapinje jer još nema idealnih mehanizama zaštite od onih preduzeća koja ne preduzimaju takva ulaganja. Neki od pokušaja da se ona obezbedi na zapadnim tržištima bile su oznake „zeleni list“ ili „ugljenični otisak“, s ciljem da podstaknu potrošače na kupovinu proizvoda koji zadovoljavaju ekološke standarde.
„To ne daje rezultate kod nas, ali ni u razvijenim zemljama, osim možda u Švedskoj, Holandiji ili Nemačkoj. Pokazalo se da takav model nije primenjiv, ako ga ne prate intenzivne kontrole i ukoliko se ne kažnjavaju firme koje zaobilaze ekološke standarde. Kod nas ni to ne funkcioniše, jer iako imamo regulativu koja je manje-više usklađena sa onom u EU, niti sprovodimo kontrolu, niti odgovarajuće kažnjavamo one koji zagađuju okruženje“, ocenjuje Drašković.
Po njegovom mišljenju, sprovođenje mera se poverava ili nedovoljno stručnim ljudima, lii oni koji su kompetentni ne mogu da ih primene jer država nije dosledna prilikom određivanja sankcija.
„Čak i kada se ustanovi da je došlo do zagađenja vode, vazduha ili zemljišta, to često ostaje nekažnjeno. A sve što se ne otkrije a proizvede štetu je indirektni, ili društveni trošak koji se preliva na čitavu zajednicu, ali se on obično ne kvantifikuje u novcu. Mada se o klimatskim promenama koje najviše potiču od industrijskog zagađenja puno govori, veliki je problem što o tome ćuti ekonomska nauka, koja je zarobljena drugom teorijskom mantrom, tržištem. A ono ne podnosi ekološka pitanja“, kaže Drašković.
Mirjana Stevanović
Biznis & finansije 223/224. jul/avgust 2024.
Foto: Hartono Creative Studio, Unsplash