Ne postoje zvanični podaci o srpskim firmama koje osnivaju svoja preduzeća u inostranstvu. Institucije se time ne bave, ali privrednici znaju zbog čega to čine. Neki to rade jer žele da bolje sagledaju tržište na koje planiraju da se šire, drugi zbog povoljnijeg poslovnog ambijenta, a ponekad je to uslov da dobiju posao, pa čak i da u realizaciji koriste javne fondove.
Niko u Srbiji ne zna koliko je domaćih firmi osnovalo svoja preduzeća u inostranstvu. Podacima, čak ni procenom, ne raspolažu ni PKS ni APR, dok se Ministarstvo privrede ne izjašnjava. Okvirni broj ne znaju ni poslovna udruženja iako obično više od zvaničnih institucija barataju brojkama vezanim za svoju delatnost.
Privrednici i analitičari navode različite razloge za takvo širenje ili preseljenje poslovanja, a na prvom mestu je potreba da se lakše sagleda tržište na kojem se planira plasman. Neke firme opredele bolji uslovi poslovanja i niži troškovi, dok je za druge to uslov da dobiju posao, uz mogućnost da u realizaciji koriste i javne fondove.
Prema rečima Dragoljuba Vukadinovića, predsednika Metalac grupe, posebno u velikim državama najbolje je da se tržište kontroliše preko svoje firme, sa svojim ljudima koji se postavljaju na njihovo čelo uz domaće prodavce.
„Metalac je imao firmu u Americi, ali smo je ugasili i sada jako dobro radimo sa jednim lancem robnih kuća. Imamo u Rusiji firmu sa desetak zaposlenih, ona zbog ratne krize teško funkcioniše, ali ostajemo pri tome da će se sve završiti, da će početi obnova i vratiti se život. Iz istog razloga, držimo i firmu u Kijevu, iako radi uz gubitke. Imamo svoja preduzeća u Podgorici, Zagrebu, ona rade dobro, a sad nameravamo da osnujemo firmu u Poljskoj. Ranije smo imali preduzeća u Sloveniji i Makedoniji, ali smo ih predali partnerima jer smo postigli visok stepen poverenja. Radili su, a i sada rade dobro, iako više nisu pod kontrolom Metalca”, kaže Vukadinović za B&F.
Svako nađe svoj interes
On dodaje da privrednici iz mnogih drugih delatnosti osnivaju firme vani i navodi primer naših izvoznika voća i povrća, koji su u Rusiji i Ukrajini osnovali priličan broj preduzeća.
„Svako nađe svoj interes i način da što bolje obradi neko tržište. Ako među domaćima nema pouzdanog partnera, on krene sa svojim čovekom kao direktorom, koji će se maksimalno angažovati da savlada uslove trgovanja u toj sredini i izvuče najveće koristi za njegovu firmu”, ističe Vukadinović.
Među vlasnicima transportnih firmi koje rade međunarodni prevoz tereta do pre desetak godina bio je trend da ili u inostranstvu otvore još jednu firmu, ili da zatvore srpsku i osnuju vani istu takvu, kaže za B&F Aleksandar Spasić, generalni sekretar Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“.
„Glavni razlog bio je nedostatak dozvola za prevoz po inostranstvu, država ih nije imala dovoljno. Naime, za svaki transport u određenu zemlju srpski prevoznik mora da ima dozvolu. Ali, sigurno je da nakon isporuke robe iz Srbije u istom mestu neće imati utovar koji odmah vozi nazad. On mora da nađe najisplativiji put do neke lokacije gde postoji utovar za povratak u zemlju, a da pri tom ne pravi ’prazne’ kilometre. To podrazumeva više različitih prevoza između više zemalja, pa vozač mora da ima veliki broj dozvola pri ruci, kako bi sve mogao da obavi. Konačno, u bilansima firmi otvorenih u inostranstvu dominantniji je upravo taj prihod od prevoza po zemljama EU“, objašnjava Spasić i navodi da je najviše srpskih firmi u to vreme otvoreno u Sloveniji, nešto kasnije u Hrvatskoj, sada i u Mađarskoj.
U međuvremenu država je obezbedila veći broj dozvola, a sa nekim zemljama, poput Slovenije, Švajcarske ili Velike Britanije prevoz je potpuno liberalizovan, jer one ne žele da guše sopstvenu privredu uslovljavajući dozvolama prevoz roba. Ipak, veliki broj zemalja i dalje ima sistem dozvola, a među njima je i Nemačka sa kojom Srbija ima najintenzivniju robnu razmenu.
Birokratija oterala firme
„U poslednjih nekoliko godina pojavio se mnogo veći problem – zadržavanja na granici između Srbije i okolnih zemalja, članica EU, počev od Mađarske i Hrvatske koje su nam vrata ka Zapadnoj Evropi. Zbog toga su prvo vozači počeli masovno da napuštaju Srbiju, ni fizički ni psihički nisu mogli da podnose dugotrajno čekanje, a pogotovu ne ekonomski. Jer, vozilo koje stoji ne prihoduje, prevoznik ima manji obrt i ne može da zaradi dovoljno da bi bolje platio vozača, pa su oni počeli masovno da prelaze u firme iz okruženja. To isto, sada u drugom talasu, učinile su i prevozničke firme, prebacile su vozila u neku od zemalja EU i dobile otvorena vrata. Nemaju problem da angažuju vozače, nema granice među državama, pa jedno vozilo može da pređe hiljade kilometara više nego da je firma odavde, a nema čekanja ni na unutrašnjim carinarnicama, to je tamo zaboravljena priča”, navodi naš sagovornik i dodaje da firme osnovane vani uglavnom više ne rade transport iz Srbije.
Olakšano im je i poslovanje. Kod nas i dalje postoji velika birokratija, gubljenje vremena i novca na administrativnim procedurama i zastarelim načinima rada. To u evropskim državama ne postoji, sve je usmereno na elektronsku komunikaciju, prevoznik sam vodi računa o svojim vozilima u smislu potrebnih dokumenata za prevoz, nema prijava, dokazivanja, svi podaci postoje u sistemu države, povezane su im institucije, nigde ne mora da se ide, ne kuca se ni na jedna vrata.
„Nemoguće je proceniti koliko je firmi preselilo poslovanje i na koji način. Neki su potpuno ugasili preduzeće u Srbiji i preselili se. Ali ima i onih koji rade mešovito, registruju firmu vani, obezbede zakonski minimum, lice koje ima licencu registruje vozila, prijavi vozače, ali se poslovodstvo, dispečeri, računovodstvo, vozni park i mehaničarska podrška, dakle ’srce’ firme i dalje nalazi u Srbiji. Zemlja od te transportne firme gubi sve, od naplate poreza i doprinosa za radnike, svih ostalih poreza, zakupa prostorija, prihoda od prodaje goriva, registracije vozila, naknada, priliva deviza…”, kaže Spasić i dodaje da se i dalje prevoznici najčešće odlučuju da pređu u Sloveniju kao zemlju koja nudi olakšano poslovanje transportnim firmama.
Na naše tržište se ulazi sa „ograničenom odgovornošću“
I građevinska preduzeća koja ugovaraju poslove u inostranstvu, tamo često osnivaju i firme. Stojan Čolakov, predsednik Građevinske komore Srbije, kaže za B&F da se ta industrija prilagođava regulativi zemlje u kojoj nastupa.
„U velikoj većini zemalja ne može se ni ponuda dati preko novoformirane firme, jer ona nema tehničke bilanse ni karakteristike, već se nastupa preko matičnog preduzeća. Ako se ponuda za posao prihvati, lokalno zakonodavstvo određuje da li će se otvoriti filijala, ispostava ili neki drugi oblik, ali je odgovornost i dalje na osnivaču, matičnom preduzeću. Može da se radi i na tradicionalniji način, tako što se registruje projekat, ali su i tada odgovornost i poreske obaveze na matičnoj firmi“, objašnjava Čolakov.
Ipak, najčešće u afričkim zemljama zahtevaju da se firma koja konkuriše za posao inkorporira u lokalni privredni sistem, što znači osnivanje preduzeća. Negde to mogu da tretiraju kao razvojni projekat, pa traže da se sa nekim lokalnim preduzećem formira zajednička kompanija.
„Razni su uslovi, a neke kompanije iz Srbije odlučuju se za dugoročniji nastup u tom delu sveta, pa preko matične firme obezbeđuju da im filijala posluje nekoliko godina na tom području, a potom mogu u dogovoru sa drugim strukturama da obezbede carinske povlastice ili da koriste sredstva Azijskog, Islamskog, Afričkog razvojnog fonda, ili banke koja ulaže u lokalne kompanije. Takvi uslovi postoje, na primer u Nigeriji, Zimbabveu, ali tamo više nema naših preduzeća”, ističe Čolakov i dodaje da postoje srpske firme u Rusiji i Ukrajini, ali im je zbog sankcija rad jako otežan.
Naš sagovornik tvrdi da je domaćim građevincima otežano poslovanje u sopstvenoj zemlji, „jer mi kao država dozvoljavamo da nam poslove dobiju strane firme koje sa 150 evra osnivaju preduzeća pod sličnim imenom kao matična ino firma, u formi d.o.o., što znači da je njihova odgovornost limitirana, a to je samo kod nas dozvoljeno”.
Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj
Foto: Pixabay