Nekada je svet drhtao pred surovim turskim ratnicima, a danas desetine miliona turista hrle na noge njihovim potomcima koji su se pročuli po ugađanju gostima. Turska svoj turistički bum duguje strategiji koja je usvojena pre više od četiri decenije, a koju su vlasti sprovodile vrlo istrajno, vešto kombinujući državni intervencionizam sa podsticanjem privatnog preduzetništva i tržišne konkurencije.
Uprkos ratovima u okruženju, posledicama katastrofalnog prošlogodišnjeg zemljotresa i visokoj inflaciji, procenjuje se da će Tursku ove godine posetiti preko 50 miliona turista. Veći broj posetilaca beleže samo Francuska, Španija, SAD, Kina i Italija. Ta industrija zapošljava preko 2,5 miliona ljudi, ostvaruje prihode od 24 milijarde dolara i doprinosi sa oko 12% nacionalnom BDP-u, što Tursku takođe svrstava u vrh svetskog turizma
Slično stanje traje već godinama i deluje prirodno za mediteransku zemlju sa 7.200 kilometara obale i pozicijom na razmeđi Evrope i Azije, gde se od pamtiveka susreću ili sudaraju velike svetske civilizacije, taložeći neprocenjivo arheološko, kulturno i drugo nasleđe. Ipak ima onih kojima pamćenje seže pre kasnih osamdesetih godina prošlog veka, kada je ideja o letovanju u Turskoj izgledala kao ozbiljna avantura.
Tada su se, barem sa naših prostora, turističke posete mahom svodile na Istanbul. Podrugljivo su ih zvali „šverc turama“, jer su od turista zainteresovanih za Aja Sofiju ili Plavu džamiju, često bili brojniji oni naoštreni za besomučno cenjkanje po tamošnjim bazarima oko kožnih jakni, nakita i sličnih drangulija namenjenih preprodaji.
Kako jedan zakon može da promeni celu zemlju
Prekretnica je započela 1982. godine, kada je u Turskoj boravilo samo 1,2 miliona turista, naspram 5,3 miliona posetilaca u Grčkoj, sa kojom Turska, osim turbulentne istorije, deli i najveći deo mediteranske granice. Napredak turizma u Turskoj bio bi još očigledniji kada bi se poredio sa nekim drugim destinacijama, imajući u vidu da je i grčki turizam od tada vrtoglavo rastao, premašivši 30 miliona turista godišnje. Ali to je tek 60% sadašnjeg broja turista u Turskoj.
Da rast obima prati i napredak u kvalitetu, pokazuje i to što su danas turski turistički stručnjaci često konsultanti ili direktni investitori u zemljama sa mnogo dužom turističkom tradicijom. Posebno su bili uspešni u diversifikaciji i razvoju alternativne turističke ponude, koja sada obuhvata i zdravstveni turizam, pripreme sportista i sve više atrakcija u unutrašnjosti zemlje.
Teško je naći primer u svetu da je jedan zakon toliko promenio neku zemlju kao što je to učinio Zakon o turizmu koji je Turska usvojila 1982. godine. On je postao kohezioni strateški dokument, na koji su se godinama nadovezivali drugi propisi i sa kojim su se usklađivale mere i politike za brojne delatnosti.
Zasluge za njegovo donošenje pripadaju vladi Turguta Ozala, koji je kasnije bio i predsednik Turske. Verovatno nije slučajnost što je na mesto premijera, premda inženjer po obrazovanju, došao kao istaknuti ekonomista Svetske banke. Bezrezervna podrška Vašingtona, njegovih saveznika i pratećih institucija svetskog poretka zasnivala se na uverenju da će Ozal dati zamah reformama koje je početkom 20. veka započeo Kemal Ataturk.
Otkada je Ataturk sproveo dramatičnu modernizaciju zemlje, načinivši je sekularnom državom i republikom, podrazumeva se moćna američka podrška Turskoj kao ključaru Bosfora i graničaru prema Rusiji i Bliskom Istoku, ali i retkom uspešnom primeru demokratske tranzicije u jednoj od najvećih i najuticajnijih islamskih zemalja.
Para vrti gde burgija neće
Ozalova strategija za razvoj turizma je bila usmerena na brz i veliki rast deviznih prihoda, uz smanjivanje hronične nezaposlenosti. Ako je bilo skepsi prema takvom planu, utihnule su kada je Turska već početkom devedesetih godina utrostručila broj hotelskih kapaciteta na 173.000 kreveta i premašila broj od pet miliona turista. Kao ekonomista, Ozal je znao da time jača tržišnu i izvozno orjentisanu privredu, a kao političar je računao i na dugoročne pozitivne učinke zbog većeg otvaranja prema zapadnom kapitalu, standardima u poslovanju i kulturnom uticaju.
Turskoj nije bilo lako da prevaziđe konzervativno nasleđe po kojem je tradicionalna elita vekovima poticala iz ratničkog, a ne iz poslovnog miljea. Ona je sa visine gledala Grke, Jevreje, Jermene i pripadnike drugih manjina kojima je Otomanska imperija prepuštala najveći deo privrednih aktivnosti. Kada je većina njih nestala u ratovima početkom prošlog veka, nastao je dugogodišnji privredni vakuum. Ratnička narav je veoma daleko od slike nasmejanog domaćina koji udovoljava hirovima razmaženih, nekad i osornih turista. Ipak, u Turskoj je došlo do takve promene i ona se danas diči izuzetnim poslovnim ljudima u turizmu i u drugim oblastima.
Ovo ne znači da je uspeh bio unapred zacrtan i da je turski turistički bum bio pošteđen izazova i grešaka, ali impresivan niz mera kojima je država sprovodila jednom usvojenu strategiju, dokaz je istrajnosti na tom putu. Država nije škrtarila u direktnoj i indirektnoj podršci. Uvodila je značajne poreske olakšice, oslobađanja od carine, ustupala državno zemljište i davala podsticaje za ulaganja koji su od 1985. do 1992. dostigli ondašnjih 422 miliona dolara. U istom periodu, Turska turistička banka i Turska razvojna banka su odobrile 710 miliona dolara za povoljne namenske kredite, a visina stranih investicija u turizam skočila je na 1,25 milijardi dolara.
Brojne pogodnosti koje su stajale na raspolaganju investitorima uključivale su subvencionisane cene električne energije, gasa i drugih komunalija, ubrzano dobijanje raznih dozvola kao i lakše zapošljavanje stranih radnika. Istovremeno su tekle ogromne državne investicije u saobraćajnu i drugu infrastrukturu, ali i u moderne marketinške kampanje kojima je Turska gradila turistički brend. Tome su doprinosili i aranžmani sa najvećim turističkim operatorima, posebno iz Nemačke i drugih zemalja sa velikom turskom dijasporom.
Vlasti su reformisale i školstvo da bi obezbedilo odgovarajuće kadrove, kao i inspekcijske službe koje su bile zadužene za poboljšanje komunalnih i sanitarnih standarda. Uporedo su cvetali građevinarstvo, poljoprivreda, sektor saobraćaja i druge usluge. Sve to je uticalo na rast standarda i modernizaciju celokupnog turskog društva.
Zašto je teško kopiranje ovog modela?
Način na koji se Turska pozicionirala na svetskoj turističkoj mapi privlačan je onima koji veruju u moć državnog intervencionizma, ali samo ukoliko ne zanemare koliko je to u ovom slučaju uspešno kombinovano sa podsticanjem privatnog preduzetništva i tržišne konkurencije. Državna podrška je možda i nužna kada se, kao ovde, praktično kretalo od nule, a bila je uspešna jer je sprovedena sa zadivljujućom disciplinom i istrajnošću, uprkos političkim promenama koje su se i tamo u međuvremenu događale.
Turska država je pokazala i zrelost, jer se oduprla iskušenju da sama izigrava preduzetnika, usmerivši se uglavnom na stvaranje odgovarajućeg poslovnog ambijenta. To je uključivalo i mere za podsticanje konkurencije, što je rezultiralo visokim kvalitetom usluga. Ne treba imati iluzije da je sve to prošlo bez korupcije i protežiranja podobnih, ali činjenica da je Turska već godinama u vrhu svetskog turizma upućuje na to da su ipak opstajali samo oni koji su razvili uspešan i održiv poslovni model.
Postizanje ravnoteže između intervencionizma i liberalizacije je verovatno najteže prekopirati iz turskog modela, pošto je prema nekim mišljenjima, ta veština delimično rezultat imperijalnog nasleđa. Imperije su složene celine, sastavljene od različitih teritorija, naroda i kultura, koje nije moguće dugoročno održati na okupu golom silom, bez suptilnog usklađivanja među njima i svih njih sa celinom. Zato dugovečne imperije raspolažu kompetentnim i efikasnim upravljačkim i administrativnim aparatom, čije veštine i znanja ne nestaju preko noći. Ta baština je jedna od tajni njihove moći regeneracije i ponovnog uzdizanja uprkos povremenim istorijskim padovima.
Vladan Žarković
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: Igor Sporynin, Unsplash