Mada na prvi pogled deluje da je pojedincima teže nego kompanijama da ostvare svoja prava na sudu kada neko lažnim tvrdnjama na internetu ruši njihov ugled, upućeni u ovu problematiku tvrde da je situacija obrnuta. Fizička lica lakše mogu da dobave dokaze za pokretanje spora, dok je kod preduzeća taj postupak složeniji, jer prvo treba dovesti u vezu izgubljenu dobit i određenu objavu na internetu, a potom i proceniti kolika je šteta nastala baš zbog te objave.
Tokom poslednje dve godine u Bosni i Hercegovini dvoje ljudi je izvršilo samoubistvo zbog širenja onlajn snimaka koji su ih izvrgavali ruglu. Ovo su najtragičniji primeri kako virtuelni život može da uništi onaj stvarni, ali i kada klevete na internetu ne poseju smrt, uveliko mogu da zagorčaju egzistenciju onima koji su bili njihova meta.
Tako je jedan beogradski glumac „isprozivan“ da je tokom predstave cepao srpsku zastavu, što je dovelo do toga da ga u javnosti proglase izdajnikom, a predsednik sindikata policije je podneo krivičnu prijavu protiv njega. Na kraju je dokazano da su optužbe bile lažne, ali trebalo je preživeti naslove u tabloidima i besne reakcije na društvenim mrežama.
Manje sreće je imao suvlasnik jednog beogradskog restorana koji je u jeku pandemije objavio da je ovaj ugostiteljski objekat bezbedan za goste jer su svi njegovi zaposleni vakcinisani. To je izazvalo revolt pripadnika antivakserskog pokreta, koji su, posle žustre svađe sa njim, krenuli u organizovani napad na njegov rastoran preko društvenih mreža. Davali su mu loše ocene, širili priče da prostorije u restoranu „mirišu“ na urin, da se u hrani mogu naći crvi, da je bolje piti iz kanalizacije nego u ovom ugostiteljskom objektu… Restoran je naredne godine zatvoren.
Sa polarizacijom društva raste i digitalno nasilje
Mila Bajić, glavna istraživačica Share fondacije koja prati i analizira digitalno nasilje u Srbiji, kaže za B&F da se ono povećava uporedo sa rastom broja korisnika društvenih mreža, ali i polarizacije u našem društvu. Na meti su najčešće društveni aktivisti, istraživački novinari, ali i brojni drugi pojedinci. Najveći broj napada na neistomišljenike preko društvenih mreža vrše građani, dok u slučaju kada su mete društveni aktivisti i novinari to ponekad čine i državni zvaničnici.
Pored spontanih, postoje i organizovani napadi kojima se često priključuje veliki broj ljudi koji to ne rade „po zadatku“, već zato što ih ta problematika lično pogađa. Ovo je uglavnom slučaj sa „zapaljivim“ društvenim temama, kao što su rudarenje litijuma ili uvođenje rodnosenzitivnog jezika. Takve rasprave umeju da prerastu u oštre obračune u kojima se ne biraju reči, ali ni informacije koje se iznose o neistomišljenicima, ističe Bajić i dodaje:
„Mnogo ljudi na internetu govori stvari koje nikada nikome ne bi rekli u lice. Oni su nesvesni težine svojih reči, jer često zaboravljaju da je sa druge strane tastature ljudsko biće koje ima osećanja. To je neka vrsta gejmifikacije komunikacije, u kojoj agresor gubi utisak da njegova dela mogu imati stvarne posledice“.
Naknadu štete procenjuje sudija
Dok pretnje predstavljaju krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, fizička i pravna lica koja su meta različitih diskreditacija za pravdu se mogu izboriti jedino pokretanjem privatne tužbe. I to samo ukoliko znaju ime, prezime i adresu osobe koja je širila takve sadržaje o njima, što znači da su anonimni klevetnici još uvek nedodirljivi.
Milan Ivetić, advokat iz Novog Sada koji se bavi ovakvim slučajevima, kaže za B&F da postoje načini na koji se fizička lica mogu boriti protiv uvreda i širenja laži o njima, ali da je bitno da prvo prikupe dokaze za to.
„Ovo nije težak zadatak, jer su dokazi sa društvenih mreža uglavnom u pisanoj formi. Čak i kada počinilac obriše sporne objave, kao dokaz se uvažava snimak ekrana, odnosno kolokvijalno rečeno ’skrinšot’. Ukoliko se dokazi dobro izvedu velika je verovatnoća da će tužilac dobiti spor. Suprotno uvreženom mišljenju, takvi sporovi ne traju dugo, mogu se završiti na svega nekoliko ročišta. Međutim, ima i slučajeva gde protivna strana na tužbu odgovara podnošenjem tužbe za neku drugu uvredu, i tada spor traje duže“, objašnjava ovaj advokat.
Prema njegovim rečima, zakonom nije regulisana visina pravičnih naknada u ovakvim slučajevima, pa nju procenjuje sudija. Sudska praksa je da se za običnu uvredu šteta kreće između 50.000 i 60.000 dinara, ali iznos može biti i drugačiji. „Ovde treba imati u vidu“, napominje Ivetić, „da se uvreda ne sagledava kroz subjektivne kriterijume, odnosno da će sud uvažiti samo ono što objektivno predstavlja omalovažavanje ili potcenjivanje. S druge strane, kleveta je kod nas dekriminalizovana, ali se ljudi i dalje obraćaju sudu zbog iste, samo je sada podvode pod povredu časti i ugleda“.
Kod pravnih lica, odnosno kompanija situacija je znatno komplikovanija jer se njima ne mogu povrediti čast i ugled, koji predstavljaju lična prava. Zato preduzeća, kada se nađu na meti kleveta, počinioca mogu tužiti za naknadu materijalne štete, ukazuje Ivetić. Međutim, postupak dokazivanja je ovde složeniji, jer prvo treba dovesti u vezu izgubljenu dobit i određenu objavu na internetu, a potom i proceniti kolika je šteta nastala baš zbog te objave. Možda je to razlog što se relativno malo firmi upušta u ovakve sporove, već radije angažuju kriznog PR-a ili nekog drugog stručnjaka za marketing, kako bi ublažile posledice klevete.
Domaće zakonodavstvo o narušavanju poslovnog ugleda
Lažne informacije koje imaju za cilj da naruše ugled neke firme mogu da šire konkurentske kompanije, nezadovoljni zaposleni ili bivši radnici, a nekad to „iza kulisa“ rade i predstavnici vlasti, ako preduzeće nije „dovoljno prijateljski nastrojeno i saradljivo“. Ovakvi napadi na reputaciju firme često dovode do smanjenja njenih prihoda, pada cene akcija, gubitka poverenja odbora i akcionara, mogu da ugroze njeno finansiranje i partnerstva, odnose za dobavljačima i zaposlenima… Kada su mete napada manja preduzeća, klevete mogu čak i da ugase njihovo poslovanje, kao u slučaju pomenutog restorana na početku ovog teksta.
Prema našem krivičnom zakonu, do krivičnog dela narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti kompanije dolazi kada neko, u nameri da naruši poslovni ugled drugog, iznosi lažne podatke o privrednom društvu ili lažno prikazuje njegovo poslovanje. Oštećena firma može da preduzme gonjenje samo podnošenjem privatne krivične tužbe. To znači da je teret prikupljanja svih dokaza, pronalaženja počinioca i dokazivanja njegove krivice na kompaniji kao oštećenom, objašnjavaju advokati Ivan Duzlevski i Tijana Levakov u analizi objavljenoj na portalu „USAID pravda za sve“.
Preduzeće može da podnese tužbu za naknadu materijalne štete, koja se ogleda u izgubljenoj dobiti, izgubljenoj prodaji i drugim finansijskim gubicima koji se mogu pripisati negativnom publicitetu. Ova šteta uključuje stvarno umanjenje imovine ili povećanje obaveza, kao i buduću izgubljenu dobit. Kompanija u parničnom postupku mora da dokaže uzročno posledičnu vezu između radnji tuženog i nastale štete, a posebna teškoća u sudskom procesu je upravo utvrđivanje visine štete, naglašavaju autori.
Preduzeće može da podnese tužbu i za nematerijalnu štetu, koja se ogleda u narušavanju poslovne reputacije, smanjenju vrednosti brenda, poslovnih prilika, saradnje i drugo. U Srbiji može da se zahteva naknada nematerijalne štete isključivo u skladu sa Zakonom o trgovini, u slučaju nelojalne tržišne konkurencije.
Zakon o obligacionim odnosima, s druge strane, propisuje da se nematerijalna šteta može tražiti samo za pretrpljene fizičke i psihičke bolove. Pošto preduzeća ne mogu da trpe duševne bolove, ne mogu tražiti naknadu nematerijalne štete za povredu ugleda u skladu sa ovim članom. Međutim, zaštitu ugleda pravnih lica pruža Zakon o javnom informisanju i medijima, pa preduzeća u svojoj tužbi mogu da zahtevaju i zabranu ponovnog objavljivanja informacije, odnosno zapisa, njegovo uklanjanje ili uništenje.
Marija Dukić
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: Wesley Tingey, Unsplash