Jedina planeta na kojoj ljudi mogu da opstanu je ova sa kojom su se razvijali u celokupnom lancu života na Zemlji. Svi drugi futuristički scenariji o uspešnom naseljavanju čovečanstva negde daleko u svemiru su puka fantazija ili prodavanje kosmičke magle radi privlačenja zemaljskih, nedovoljno upućenih investitora, tvrde naučnici. Evo i zašto.
Zamislimo da su ljudi uništili sve što su mogli na Zemlji, pretvorivši je u neplodnu, zatrovanu i negostoljubivu pustinju. Izlaz iz tog pakla je bekstvo ka nekom novom svetu, naseljavanje planete koja je nalik našoj, ali je još netaknuta. Čovečanstvo u tom drugom domu ima priliku da krene od početka. Nagoveštaji o tome kako će kosmičke izbeglice izgraditi bolju civilizaciju u potpuno nepoznatom okruženju se donekle razlikuju, ali svi su zasnovani na uverenju da je kosmos pun Zemljinih blizanaca.
Generacije dece su decenijama odrastale uz ovakve zavodljive priče. Većina filmova u kojima odvažni, tehnički i naučno potkovani međugalaktički istraživači pronalaze neverovatne, a nenastanjene svetove je među onima sa najvećim zaradama. Ovaj futuristički san prodaje nam se kao realna, naučno utemeljena mogućnost, pri čemu ga trenutno najviše forsiraju milijarderi koji obećavaju da će preseliti čovečanstvo na Mars takoreći sutra.
Imajući u vidu današnji tehnološki napredak, primamljivo je verovati da se približavamo dobu međuplanetarne kolonizacije. Ipak, da li zaista možemo da se izvučemo tako što ćemo bekstvom na neku devičansku planetu ostaviti iza sebe sve svoje probleme i gluposti koje smo počinili? Astronomi, fizičari, geolozi, biolozi i naučnici iz drugih struka važnih za ovu problematiku, jednoglasno tvrde da su takve priče puka fantazija. U poslednje vreme one služe i kao mamipara za investitore na berzi, pozivajući se na „čvrste naučne dokaze“.
Međutim, svim tim pričama nedostaju upravo verodostojne činjenice šta neku drugu planetu čini pogodnom za naš život. Način na koji to opisuju holivudski scenaristi i tehnološki tajkuni nema bilo kakvih dodirnih tačaka sa onim što naučnici smatraju neophodnim za preživljavanje.
Iz lošeg u gore
Trenutno, najčešća meta kolonizacije u bliskoj budućnosti je naš „komšija“, planeta Mars. Ona je velika kao pola Zemlje i prima oko 40% toplote koju dobijamo od Sunca. Tačno je da iz perspektive astronoma, Mars predstavlja Zemljinog „jednojajčanog blizanca“. Ali kakvi su naši stvarni izgledi za dugoročan boravak na toj planeti?
Današnji Mars je hladan i suv svet, sa vrlo tankom atmosferom i peščanim olujama koje mogu trajati nedeljama. Njegov prosečni atmosferski pritisak čini manje od 1% onoga na Zemlji, što znači da je u takvim uslovima nemoguće preživeti bez specijalne odeće i opreme. Pored toga, vazduh se uglavnom sastoji od ugljen-dioksida, a temperatura na površini se kreće od podnošljivih 30ºC leti, do nepodnošljivih -140ºC zimi. Ovako ekstremne promene temperature su posledica tanke atmosfere na Marsu.
Uprkos tome, postoji mnoštvo predloga za preoblikovanje našeg „suseda“ u svet koji je dugoročno pogodan za ljude. Mars je dalje od Sunca nego Zemlja, pa bi bilo potrebno znatno više gasova sa efektom staklene bašte da se postigne temperatura slična onoj na Zemlji. Zgušnjavanje atmosfere ispuštanjem ugljen-dioksida na površinu Marsa predstavlja najpopularnije „rešenje“ za taj problem.
Međutim, svaka predložena metoda oslobađanja ugljen-dioksida uskladištenog na Marsu, zahteva daleko napredniju tehnologiju i resurse od onih kojima sada raspolažemo. Štaviše, nedavna studija koju je objavila NASA pokazuje da na Marsu nema ugljen-dioksida ni onoliko koliko je potrebno da ovu planetu dovoljno zagreje zimi. Pod optimističkom pretpostavkom da negde pronađemo i „nahvatamo“ nedostajući ugljen-dioksid i tako „zagrejemo“ Mars, i dalje bismo bili prepušteni atmosferi u kojoj bismo se bez ikakve dileme ugušili.
No, vatreni sledbenici svemirske kolonizacije ne odustaju i nude drugo rešenje. Po tom scenariju, bivši Zemljani bi na površini Marsa trebalo da izgrade staništa u kojima bi uslovi bili pogodni za opstanak ljudi. U ovom slučaju je zanemarena sitnica da bi svaki prodor spoljnog vazduha u takve građevine predstavljao smrtonosnu pretnju, pa bi stanari morali neprekidno da budu u pripravnosti i zbog najmanjih oštećenja na svojim „marsovskim“ kućama.
Kad se podvuče crta, ispada da bismo morali da uložimo trenutno nepostojeća sredstva u razvoj danas nepostojećih tehnologija samo zato da bismo se takoreći sutra najverovatnije ugušili na susednoj „Crvenoj planeti“.
Šta je stotinak hiljada godina za najhrabrije?
Srećom, vasiona ne završava u Marsovom dvorištu. Šta bi bilo sa nama da nije ljudi koji uvek gledaju dalje od ostalih? Među njima su i stručnjaci koji to rade po službenoj dužnosti u američkoj svemirskoj agenciji NASA. Oni su tokom istraživanja teleskopom Kepler otkrili da u našoj galaksiji postoji mnogo svetova koji su slični Zemlji po veličini i udaljenosti od matične zvezde. Naučnici su godinama posmatrali oko 100.000 zvezda i više od 900 planeta koje su po svojim razmerama slične zemlji. Od svih tih planeta, samo 23 su u takozvanoj naseljivoj zoni, odnosno imaju umerenu klimu koja omogućava postojanje tekuće vode, ključnog elementa za razvoj života kakav poznajemo.
Koliko planeta veličine Zemlje i sa umerenom klimom ima u našoj galaksiji? Procene se većinom baziraju na otkrićima u misiji Kepler, jer se taj deo neba koji su naučnici proučavali smatra „reprezentativnim uzorkom“ za celu galaksiju. Međutim, proračuni do kojih su došli se jako razlikuju. Najoptimističniji sugerišu da otprilike jedna od tri zvezde (30%) „ugošćuje“ planetu veličine Zemlje i umerene temperature, dok najpesimističniji iznose računicu da je takvih tek 9%, odnosno jedna od 10 zvezda.
U našoj galaksiji nalazi se otprilike 300 milijardi zvezda, što bi prema najpovoljnijem scenariju značilo da one „opslužuju“ oko 90 milijardi planeta koje su po veličini približne Zemlji i imaju umerenu klimu. Ovo je ogroman broj i teško je odoleti pomisli da barem jedna od njih može da se podiči gotovo istovetnim uslovima za život kao što su oni na našoj planeti. Ali ovde se dobre vesti završavaju. Sve i da postoji planeta koja je „pljunuta“ Zemlja, kako bismo do nje stigli? Ako bismo se ukrcali na najbržu svemirsku letelicu kojom danas raspolažemo, trebalo bi nam 79.000 godina da sletimo na najbližu planetu u našoj galaksiji koja je u „naseljivoj zoni“.
Pupčana vrpca bez koje ne možemo
No, obećajmo sebi kao što Ilon Mask obećava investitorima da ćemo rešiti i taj „izazov“ i švrljati svemirom brzinom svetlosti. Najzad pronalazimo nenastanjenu planetu veličine Zemlje, sa umerenom klimom, beskrajnim plavim okeanima i biosferom koja vrvi od života. Ali ne onakvog kakav očekujemo.
Stvar je u tome da je to verzija „arhaične“ Zemlje, sa uslovima za život koji nalikuju onima iz najranije istorije naše planete. A oni su bili takvi da anatomski moderni ljudi koji su se pojavili pre manje od 400 000 godina u njima ne bi preživeli ni pet minuta. Skloni smo da zaboravimo da povest modernog čoveka čini manje od 0,01% Zemljine istorije, što znači da je ova planeta naš dom ne zbog svoje veličine i klime, već zato što se na njoj život razvijao milijardama godina.
Baš kao što ljude ne oblikuje samo genetika, nego i kultura i odnosi sa drugima, tako i planete oblikuju živi organizmi koji na njima nastaju i napreduju. Tokom vremena, život je Zemlju dramatično promenio, stvorivši svet u kojem je čovek mogao da nastane i da se razvija. Mi u potpunosti zavismo od milijardi drugih živih organizama koji čine Zemljinu biosferu. Bez njih ne možemo da preživimo i zato je Zemlja naš jedinstveni i jedini dom u svemiru. Ne postoji planeta B.
Bojana Maričić
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: qimono, Pixabay