Osiguranje rudara i drugih radnika u rudnicima je obavezno u Srbiji, dok je osiguranje imovine i osiguranje od odgovornosti rudarskih kompanija dobrovoljno. Ove vrste dobrovoljnog osiguranja u praksi su skoro nepostojeće, prvenstveno zbog loše regulative. Važeći zakoni ne podstiču rudarske kompanije da koriste ove vidove osiguranja, ali ni osiguravajuće kuće da ponude dovoljno široko i pristupačno osiguravajuće pokriće, naročito u pogledu zaštite životne sredine.
Pored očiglednih opasnosti koje geološka istraživanja i eksploatacija mineralnih sirovina mogu imati po živote rudara i imovinu rudnika, rastu i druge pretnje povezane sa ovom delatnošću, poput prirodnih katastrofa, opasnosti po životnu sredinu i finansijskih rizika. Stručna javnost u svetu sve više raspravlja o merama koje bi obezbedile bolje upravljanje ovim rizicima, pri čemu je osiguranje u rudarstvu jedno od najvažnijih mehanizama za ublažavanje mogućih posledica, navode Dejan Molnar i Marija Koprivica sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu u analizi „Osiguranje kao instrument upravljanja rizicima u rudarstvu – primer Srbije“.
Na razvijenim tržištima postoje kompanije koje su specijalizovane upravo za osiguranje rudarskih aktivnosti. One uglavnom nude osiguranje od prekida poslovanja, osiguranje imovine i postrojenja od oštećenja, osiguranje od nezgode, osiguranje od opšte odgovornosti, i posebno osiguranje od odgovornosti za štete po životnu sredinu. Dok je osiguranje imovine rudarskih kompanija po pravilu dobrovoljno, u nekim zemljama je osiguranje od odgovornosti za štetu koju one mogu naneti životnoj sredini obavezno.
Kako bi se sprečilo da šteta po životnu sredinu koju je prouzrokovala rudarska kompanija padne na teret društva, koriste se odgovarajući instrumenti finansijskog obezbeđenja. Pored osiguranja od odgovornosti za štete po životnu sredinu, ovi instrumenti uključuju i bankarske garancije, namenske račune kod banaka, povereničke fondove i slično. Inostrana iskustva pokazuju da je za potpuno pokriće odgovornosti rudarskih kompanija poželjno uvođenje elemenata obaveznosti, kombinovanje više instrumenata finansijskog obezbeđenja i udruživanje osiguravača i reosiguravača na tržištu kako bi zajedno podneli rizik.
Autori podsećaju da je u Srbiji osiguranje rudara i drugih radnika u rudnicima obavezno, dok se osiguranje imovine i osiguranje od odgovornosti rudarskih kompanija zaključuju na dobrovoljnoj osnovi. Raspoloživi podaci pokazuju da su ove vrste dobrovoljnog osiguranja u našoj zemlji izuzetno malo zastupljene, ističe se u analizi.
(Ne)osigurani objekti
Koliko je zastupljeno osiguranje imovine u rudarstvu može se posredno utvrditi na osnovu javno dostupnih podataka Narodne banke Srbije (NBS) o broju ugovora i premiji osiguranja, koji su grupisani po vrstama osiguranja i tarifama unutar njih. U okviru vrste ostala osiguranja imovine nalazi se tarifa osiguranje rudnika sa podzemnom eksploatacijom, a podaci s kraja 2022. pokazuju da su u ovoj oblasti bila aktivna samo dva ugovora. Ukupna premija koja je po ovim ugovorima fakturisana iznosila je 6,938 miliona dinara, što čini svega 0,007% ukupne premije neživotnih osiguranja.
„Uvidom u podatke o broju ugovora i premiji osiguranja tokom prethodnog desetogodišnjeg perioda, može se zaključiti da je učešće ove tarife osiguranja u ukupnom portfelju neživotnih osiguravača zanemarljivo malo. U pojedinim godinama čak nije ni bilo aktivnih ugovora o osiguranju rudnika sa podzemnom eksploatacijom“, ističu autori.
Delovi imovine rudarskih kompanija mogu biti osigurani u okviru drugih tarifa, kao što su osiguranje od požara i drugih opasnosti u industriji i zanatstvu, osiguranje mašina od loma, osiguranje objekata u izgradnji, osiguranje objekata u montaži i sva ostala osiguranja imovine. Recimo, predmet osiguranja od požara i drugih opasnosti ne mogu biti stvari koje se nalaze u jamama rudnika sa podzemnom eksploatacijom, ali može biti imovina koja se nalazi na površini, kao i površinski kopovi. Slično, ako se posebno ugovori, predmet osiguranja mašina od loma može biti bagerska mehanizacija u rudnicima sa površinskim kopom, objašnjavaju Molnar i Koprivica.
„Međutim, na sajtu Narodne banke Srbije iskazani su samo ukupni podaci o broju ugovora i premiji osiguranja za ove tarife, tako da nije moguće odrediti da li se i koliki deo tih iznosa odnosi na imovinu rudarskih kompanija. U svakom slučaju, učešće premije po osnovu ovih tarifa u ukupnoj premiji neživotnih osiguranja je relativno malo“, zaključuju autori.
Naime, prema podacima iz 2022. godine, učešća premija u navedenim tarifama osiguranja u ukupnoj premiji neživotnog osiguranja su sledeća: osiguranje od požara i drugih opasnosti u industriji i zanatstvu (2,86%), osiguranje mašina od loma (3,28%), osiguranje objekata u izgradnji (0,95%), osiguranje objekata u montaži (0,20%) i sva ostala osiguranja imovine (1,63%).
Očigledno je da rudnici nisu mnogo zainteresovani da osiguraju imovinu, ali problem je i u neodgovarajućoj ponudi osiguravajućih kuća. To se vidi po ograničenoj dostupnosti osiguranja imovine u rudarskim jamama, budući da društva za osiguranje neretko ovu imovinu isključuju iz osiguravajućeg pokrića, ocenjuju autori.
Zaštita životne sredine samo kao dopuna
Osiguranje od opšte odgovornosti rudarskih kompanija u Srbiji se može ugovoriti na dobrovoljnoj osnovi, ali na osnovu javno dostupnih podataka NBS nije moguće odrediti da li postoje ovakvi ugovori.
Imajući u vidu da se nijedna od tarifa u okviru osiguranja od opšte odgovornosti ne odnosi na delatnosti rudarstva, može se pretpostaviti da se takvi ugovori, ukoliko postoje, svrstavaju u tarifu sva druga opšta osiguranja od odgovornosti. Međutim, i ova tarifa učestvuje sa svega 0,45% u ukupnoj premiji neživotnih osiguranja, prema podacima iz 2022. godine. U ponudi društava za osiguranje koja posluju u Srbiji ne postoji posebno osiguranje od odgovornosti zbog zagađivanja životne sredine, već se ono ugovara kao dopunsko u okviru osiguranja od opšte odgovornosti, navodi se u analizi.
Razlog za ovakvo stanje je loša regulativa, koja ne pruža podsticaje niti za rudarske kompanije da se osiguraju, niti za osiguravajuće kuće da ponude dovoljno široko i pristupačno osiguravajuće pokriće, zaključuju Molnar i Koprivica. Zakon o zaštiti životne sredine predviđa da je zagađivač čije postrojenje ili aktivnosti predstavljaju veliku opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu obavezan da ima osiguranje od odgovornosti za slučaj štete pričinjene trećim licima usled udesa. Međutim, ovaj zakon ne precizira kojim delatnostima pripadaju aktivnosti za čije je izvođenje osiguranje od odgovornosti obavezno, kao ni koji su obavezni elementi ugovora o osiguranju.
S druge strane, Zakonom o rudarstvu propisano je da se kao alternativni instrumenti finansijskog obezbeđenja za izvršenje sanacije i rekultivacije degradiranog zemljišta usled eksploatacije koriste isključivo bankarska garancija, odnosno menica ili korporativna garancija. Na ovaj način, zakonodavac je isključio osiguranje kao instrument finansijskog obezbeđenja za izvršenje ovih poslova. „Imajući u vidu takvo zakonsko rešenje, logično je zapitati se koji bi bio motiv za rudarsku kompaniju da zaključi osiguranje od odgovornosti za štete po životnu sredinu, ukoliko već zakonodavac takvu vrstu zaštite ne prepoznaje?“, ističe se u analizi.
Međutim, inostrana iskustva pokazuju da je u slučaju rudarskih kompanija poželjno da se kombinuje više instrumenata finansijskog obezbeđenja za izvršenje sanacije i rekultivacije degradiranog zemljišta, kako bi se iskoristile prednosti i ublažili nedostaci svakog od njih pojedinačno. Na taj način postiže se potpuno pokriće odgovornosti rudarskih kompanija i omogućava njihovo neometano funkcionisanje, uz obezbeđenje potrebnih sredstava za saniranje štetnih posledica, zaključuju Molnar i Koprivica.
Maja Đurić
Biznis & finansije 228/229, decembar 2024/januar 2025
Foto: Lydia Williams, Unsplash