Potkivači kažu da konj ima pet srca – jedno u grudima a ostala u kopitima. Prvo srce štite mišići i kosti, a preostala četiri potkovice. Međutim, dok u Srbiji broj konja raste, već godinama postoji svega desetak potkivača koji koriste savremeni alat i nova znanja. Oni su najtraženiji na tržištu, mada i manje poznati potkivači imaju dovoljno mušterija. Cene njihovih usluga kreću se od 50 do 100 evra po konju, u zavisnosti od iskustva, načina rada ali i od toga da li pružaju uslugu ortopedskog potkivanja.
Broj konja koje koriste poljoprivrednici u Srbiji se povećava i porastao je sa 13.000 u 2021. na 15.000 prošle godine, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS). Upućeni u ovu oblast kažu da je broj ovih životinja rastao i u školama jahanja, konjičkim klubovima, ali i na salašima, rančevima, u etno selima i sličnim ugostiteljskim objektima. A gde ima konja ima i tražnje za potkovicama, budući da su noge ovih životinja stvorene za hod po travi i drugim mekanim površinama, a da su konji danas primorani da se kreću po terenima koji su za njih opasni.
Međutim, u Srbiji trenutno ima samo desetak potkivača koji poseduju savremeni alat i nova znanja, dok ostali rade po tradicionalnim metodama i gotovo da se ne bave ortopedijom, odnosno lečenjem infekcija i povreda kopita.
Jedan od tih desetak potkivača je Dejan Živković iz sela Sepci u bizini Rače. Potkivanjem su se bavili njegov deda i otac, pa je Dejan već sa 14 godina ugradio prvu potkovicu i narednih 36 nastavio da se bavi ovim poslom. Ipak, on ne pripada tradicionalnim potkivačima jer se usavršavao na različitim kursevima u inostranstvu, pratio je trendove na internetu, kupovao moderan alat, osmišljavao i testirao inovativna rešenja za potkivanje…
Najveći trošak mu je bilo ulaganje u novu opremu koja je koštala više hiljada evra. „Vreme koje sam izdvojio za učenje ne računam u trošak, jer bez usavršavanja nema dobrog potkivača. Kod nas nema škole za potkivače pa smo mi stariji morali da se snalazimo kako znamo i umemo, ali mlađi koji su u ovom poslu ne moraju, jer smo moje kolege i ja počeli da organizujemo seminare i sabore na kojima prenosimo svoje znanje“, kaže Živković za B&F.
Dobra potkovica produžava život
Živković ističe da dobrog potkivača čine znanje, veština u rukama, dobro baratanje alatom, ali i osećaj za konje i velika ljubav prema njima. Ovakvi potkivači imaju toliko posla da ponekad klijente moraju da preusmeravaju na svoje kolege. „Bolje mi je da konja za kog nemam vremena pošaljem kod drugog dobrog potkivača, nego da ga vlasnik odvede kod nekoga ko će mu napraviti problem, pa će životinja ubuduće biti nepoverljiva prema svim potkivačima”, logika je kojom se vodi Živković. Ona ima smisla, jer je rad sa konjem koji ne želi da „sarađuje“ iscrpljujuć i uzima mnogo vremena, a može biti i opasan.
„Nikada nisam doživeo povredu na poslu, a za to mogu da zahvalim skoncentrisanosti i tome što sam toliko blizu konja kada potkivam, da mogu da predosetim njegov pokret i pre nego što se on desi”, tvrdi Dejan. Dodaje da mu je pored koncentracije od pomoći i poznavanje psihe ovih životinja: „Ukoliko dovoljno dugo posmatrate konja možete shvatiti zašto on ne želi da sarađuje, pa ako na primer trpi bolove, onda ćete pozvati veterinara da ga sedira pre nego što počnete sa potkivanjem“. Postoje i drugi razlozi zbog kojih konj ne dozvoljava da se potkiva, na primer loše iskustvo sa prethodnim potkivačem. Dejan ističe da je najgore kada vlasnici sami potkivaju konje da bi uštedeli novac, jer je takve životinje potrebno dugo „nagovarati“ dok ne prihvate da ih stručnjak potkuje.
Živković radi i sa rekreativnim i sa sportskim konjima. Rekreativci se potkivaju na 45 i više dana, jer se ne kreću previše. Nekada im se čak ni ne menja potkovica, već se samo obreže nokat i vrati stara. Sportski konji se potkivaju češće, neki čak i na 20 dana, a najdalje na 30.
„Svaki od njih zahteva poseban pristup. Galoperima, na primer, stavljam uglavnom standardne potkovice za balansiranje kako bi ravnomerno gazili. Najkomplikovaniji su konji koji vuku sulke, odnosno kolica na dva točka, jer oni najteže održavaju ravnotežu. Pre potkivanja obično ispitam trenera takvog konja kako se on kreće, pa mu stavljam takoreći personalizovane potkovice, podešene prema uglu njegovih kopita”, objašnjava Živković.
Ovaj potkivač se bavi i lečenjem kopita. To se zove ortopedsko potkivanje i često zahteva saradnju sa veterinarima. „Nedavno su mi doveli mladog konja koji ima dobar pedigre, ali su ga držali u malom prostoru i niko mu nije čistio kopita. Ona su se na kraju potpuno iskrivila, bukvalno su se zarotirala. Već su mu predviđali da će završiti u klanici, međutim ja nisam hteo da odustanem od njega, pa sam smislio posebno rešenje za njegova kopita. Posle 50 dana ispravio ih je i sada lepo trči. To je čar ovog posla”, poručuje naš sagovornik i ističe da ko čuva konju noge, taj čuva njegov život.
A nogu za čuvanje je iz dana u dan sve više. Kako kaže Živković, nekada je Vojvodina imala najviše konja, ali sada je broj ovih životinja „buknuo“ u njegovoj rodnoj Šumadiji. „Ne znam šta se to dešava, ali sve veći broj ljudi želi da ima konje a i interesovanje za rekreativno jahanje je veliko, što je naravno dobro za nas“, zaključuje Živković.
Jedna životinja a pet srca
Životna i profesionalna priča Miloša Matića (25) iz Aranđelovca je potpuno drugačija od Živkovićeve. On ne dolazi iz porodice potkivača, ali je od malih nogu gajio veliku ljubav prema konjima, pa je već od četvrtog razreda osnovne škole volontirao u lokalnom konjičkom klubu. Upisao je srednju veterinarsku školu s ciljem da jednog dana leči konje, a u međuvremenu je postao i šampion Srbije u daljinskom jahanju. Zato je počeo da studira Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu.
Tamo je odmah pronašao konjički klub kako bi mogao da provodi deo vremena sa svojim omiljenim životinjama. Tu se prvi put oprobao u potkivanju. Posle godinu dana vežbe stekao je dovoljno znanja i samopouzdanja da se okuša i na drugim tržištima, pa je tako jedno vreme radio i u Sloveniji.
„Želeo sam da naučim ovaj zanat jer sam planirao da jednog dana kupim svoje konje o kojima ću sam voditi računa i potkivati ih. Vremenom sam bio sve bolji i kupovao sve kvalitetniji alat. Mislim da sam do sada dao bar 3.000 evra za opremu, ali još uvek imam tek 70 odsto potrebnih alata”, kaže za B&F Matić, koji je sav zarađeni novac ulagao u ovaj posao.
Učeći potkivački zanat, saznao je mnogo toga o ovim plemenitim životinjama. Na primer, da konj ima pet srca – jedno u grudima a četiri u kopitima. Ta srca u kopitima se zovu žabice i one su ključne za cirkulaciju. Zato se i kaže da svaka žabica predstavlja po jedno srce, a to srce moguće je zaštiti jedino dobrim potkovicama.
„Trudio sam se da potkivam najbolje što mogu i po povratku u Aranđelovac. Učio sam i vlasnike kako da svoje konje pripremaju za menjanje potkovice i kako da procene da li je ona dobro postavljena. Jer konji sve pamte. Toliko dobro pamte, da sam imao slučaj čoveka koji je jako istukao konja i ovaj je to zapamtio pa mu je posle nekog vremena odgrizao ruku”, priseća se Matić. Ipak, kaže da se ovako opasni događaji ne dešavaju često, šta više konji su u principu dobre životinje sa kojima se može mnogo postići ukoliko ih volite i poštujete. I nagrađujete hranom ili maženjem.
Matić još nije ostvario san o svom imanju s konjima, ali je razlog lep – dobio je decu. Pošto se cene potkivanja u Srbiji kreću od 50 do 100 evra, a on se nije usavršio toliko da bi svoje usluge moga da naplaćuje skuplje, odlučio se za isplativiji i sigurniji posao. Sada radi u građevinskom sektoru kao monter kamena, a potkivanjem se bavi uglavnom kada mu pomoć zatraži neko koga poznaje. Tvrdi da nije odustao od svog velikog sna, već ga je samo odložio za trenutak kada deca odrastu.
Marija Dukić
Biznis & finansije 228/229, decembar 2024/januar 2025
Foto: Miloš Matić