Sa domaćeg tržišta se povlače strani investitori za čiji ukus više nismo dovoljno jeftini, ali Srbija je i dalje suviše siromašna da bi ovaj sistem tako nemilice trošio novac van legalnih kanala. U ekonomiji u kojoj javnost rada zamenjuju zakulisne radnje, uporno se devastira tržište kapitala i institucije degradiraju u korist klijentelizma na tržištu, jačaju insajderske firme bliske političkom aparatu, čiji je poslovni model zasnovan na iscrpljivanju državnih resursa a ne na inovacijama koje su nužne za privredni rast.
Formalno, Srbija ima sve institucije neophodne za nesmetano funkcionisanje otvorene privrede. Tu su regulatorna tela, komisije, agencije, direktorati, uprave, inspekcije… Kontrolišu finansijsko i tržište kapitala, energetiku, elektronske komunikacije, trgovinu, uvoz i izvoz, uslove i proizvodnju u svim granama privrede. Ali, aparat koji je uspostavljen da obezbedi red u ekonomiji materijalno je iznuren, a njegovi zaposleni slabo plaćeni. Zavisan je od političke volje, jer se zakoni primenjuju selektivno, u korist vladajućih interesnih grupa koje kroz klijentelizam na tržištu obezbeđuju ličnu dobit na štetu javnog dobra.
Istraživanja pokazuju da nekoliko procenata dodatnog doprinosa rastu BDP-a imaju društva gde postoji vladavina prava, manje korupcije a više nezavisnosti u radu institucija. To govori o njihovom značaju, kaže za B&F profesor na FEFA fakultetu Goran Pitić.
„Trenutno, naš ekonomski model se zasniva na kvantitativnom rastu, baziranom ili na razvoju infrastrukture ili na stranim direktnim investicijama. On ima ograničenja koja se, nakon prvih uspeha, iskazuju već u srednjem roku i sada kod nas postaju vidljiva. Na primer, neto priliv stranih direktnih investicija gotovo da se približava nuli jer imamo priliv, ali i odliv kroz dividende. Zato država, ako želi da ima nove izvore rasta, mora da se posveti institucijama”, ističe Pitić.
On u institucije svrstava sva tela koja svoji radom moraju da obezbede vladavinu prava, ali na prvom mestu ističe institut obrazovanja. Obrazovni sistem je jedan od najvažnijih izvora rasta, koji treba da modernizuje društvo i obezbedi da mladi, talentovani ljudi ostanu u Srbiji. Pitić ukazuje na značaj nezavisnih pravosudnih institucija u procesuiranju svih pojava koje sputavaju mogućnosti za rast. One treba da spreče poreske i druge manipulacije, ali i sve pokušaje da se naruši nezavisan rad sudstva, tužilaštva, policije, poreske uprave, kako bi se obezbedili jednaki uslovi za sve.
Studenti su dobro naučili
Pitić napominje da su pritisci na institucije prisutni u svim društvima, mi u tom pogledu nismo izuzetak. Međutim, uporedo sa ekonomskim rastom uvećavaju se i rizici od lošeg rada institucija i šteta koju on može da proizvede.
„Naš BDP je premašio 80 milijardi evra, mnogo su veći investicioni, infrastrukturni projekti koji su po definiciji najpodložniji korupciji i zloupotrebama službenog položaja. U svim društvima postoje ’male’ korupcije, ali najveći problem su one ’velike’, koje obično ’vuku’ ka vrhovima vlasti i zato se najsporije razotkrivaju i sankcionišu“, ukazuje Pitić.
Sistem koji bi trebalo da obezbedi doslednu primenu zakona i jednake uslove na tržištu oslanja se i na druge važne institucije, kao što su Komisija za zaštitu konkurencije i Agencija za borbu protiv korupcije, za koju je, međutim, pitanje koliko ima resursa. Isti problem odnosi se i na inspekcije, čiji je zadatak da efikasno kontrolišu koliko se propisi poštuju u praksi. One bi trebalo da utvrde posledice neke prevarne radnje i da preventivnim delovanjem ukažu da takvo ponašanje neće biti tolerisano, umesto što dolaze nenajavljeno i potom izriču različite mere preduzećima za isti prekršaj.
„Mladi ljudi su dobro razumeli to što uče na fakultetima – da su nezavisne institucije ključ moderne države, uređenog sistema u kome svako zna koja nadležnost kome pripada prema podeli vlasti. Na tome se zasnivaju opravdani zahtevi studenata da se napokon vidi jedno svetlo u razvoju, koje će Srbiji doneti suštinski prosperitet. Sve ostalo su fragmentarni potezi koji mogu da obezbede neke kvantitativne pokazatelje, možemo njima da se pohvalimo, ali loš rad institucija u dugom roku siromaši zemlju. A mi stvarno nismo dovoljno bogati da bi ovaj sistem tako nemilice trošio novac van legalnih kanala”, naglašava Pitić.
(Ne)poželjna berza
Aktuelni sistem predstavlja razvijeniju verziju modela koji je uspostavljen još 1945. godine i utemeljen na zakulisnim radnjama vladajućih struktura, na koje javnost nema nikakav uticaj, tvrdi ekonomista Milko Štimac. Na suprotnoj strani su razvijene zemlje sa otvorenom tržišnom ekonomijom, tradicionalnom parlamentarnom demokratijom i funkcionalnom državom koja je jednako dostupna svim građanima.
„Da bi se do toga došlo, u ekonomiji sve mora da bude javno. Tu je tržište kapitala, berza sa svojim institucijama kao najvažnija karika koja omogućava transparentan obrt aktiviranja imovine u kapital. Da bi zemlja i društvo bili bogatiji, pasivna imovina mora stalno da se stavlja u promet, da se kapitalizuje na tržištu. Nema nikakvog društvenog efekta kad se određeni slojevi bogate i stečeno stavljaju sa strane, jer se to ne kapitalizuje, ne otvara radna mesta, ne stvara novu vrednost, nema nove proizvodnje. Ono što treba da se radi je da se što širi sloj stanovništva uključi u obrt imovine i da se učešće omogući svakome”, objašnjava Štimac za B&F.
Vrednost svake robe ili preduzeća potvrđuje se na tržištu, ali našoj berzi nikad nije bilo dozvoljeno da nadraste prilike koje vladaju u ovako zatvorenom sistemu. „Da institucija berze funkcioniše, investitor koji hoće da ulaže u neku firmu, kupiće na tržištu kapitala onaj prag vlasništva za koji misli da će mu doneti dobit. Tako podiže tržište, raste značaj firme u koju ulaže, privlače se novi investitori. Ali, ovde se u proceduru ubacuje politika, ministar ili već ko se pita da li će tog ulaganja biti, na berzi se samo obavi dogovoreno trgovanje. Veliki investitori beže sa takvog tržišta pogodnog i za pranje novca, a onda se dobijaju oni koji nisu uvek najpoželjniji u ekonomiji”, ističe Štimac.
Kad nije korupcija, onda je neznanje
Zbog transparentnosti koja mora da prati firmu kada je na tržištu kapitala, velika javna i državna preduzeća nisu na berzi, objašnjava Štimac i dodaje: „Zašto bi plaćali takse, podnosili periodične bilanse i izveštaje o poslovanju kada je jednostavnije da se do kapitalizacije dođe ukoliko je kompanija povezana sa politikom i bankama“.
Sporo su se razvijale i prateće institucije koje regulišu trgovanje ili uvećavaju mogućnosti, pa su tako investicioni fondovi ostali nerazvijeni. Zakon o fondovima trebalo je da se donese po okončanju privatizacije, a kada je ona završena, na tržištu više nije bilo velikih igrača u koje bi moglo da se investira.
Docentkinja na Ekonomskom fakultetu Sonja Avlijaš ističe za B&F da su javne nabavke moćan instrument kojim država može podstaći razvoj inovativnih kapaciteta domaćih firmi. Međutim, u Srbiji se one često koriste za dodelu poslova politički povezanim firmama, umesto firmama sa inovativnim potencijalom, što ne samo da otvara prostor za korupciju, već i sprečava stratešku podršku inovacijama koje vuku privredni rast.
„Problem, međutim, nije samo korupcija. Čak i kada ne postoji direktna koruptivna namera, administracija često nema dovoljno stručnog znanja niti autonomije da kroz nabavke zaista podstakne inovacije. Koliko je ovaj fenomen raširen usled korupcije a koliko usled nedostatka birokratskih kapaciteta teško je reći jer nema istraživanja na tu temu, a bilo bi ih teško sprovesti – mada ne i nemoguće. U takvom sistemu, inovativne firme često ostaju van ključnih tokova podrške, dok se istovremeno jačaju insajderske firme bliske političkom aparatu, čiji je poslovni model zasnovan na ekstrakciji državnih resursa, a ne na inovacijama koje su nužne za privredni rast”, zaključuje Sonja Avlijaš.
Mirjana Stevanović
*Radoje Nikolić
Biznis & finansije 231, mart 2025.
Foto: Alexandra_Koch, Pixabay